Razočaran i umoran ušao je u noćni tramvaj. Poželeo je da ga vozi beskrajno dugo, daleko, u neku drugačiju stvarnost. Uvukavši svoje neobrijano lice u pokisli mantil prepustio se laganom truckanju i zvucima noćnog života grada. Tihim i zamirućim.

Buđenje ne beše prijatno. Udarac mamurnom glavom u šipku ga rasani. Svanulo je, i tramvaj se već prilično nakrivio pod teretom još bunovnih putnika.Prošara nezainteresovanim pogledom po licima putnika, i sav se naježi. U vozilu se nalazilo dosta ljudi, ali su svi bili isti. Istovetno odeveni, istih izraza lica, istih pogleda. Reči mu zastaše u grlu.

Sklopi oči da se malo smiri i razmisli. Biće da je ovo snoviđenje proisteklo iz prakomerne količine vina, popijenog sinoć u društvu alasa. Otvorio je oči pažljivo i se uštinuo za obraz. Uzalud. Svi klonirani tipovi bili su prisutni. Pričali su međusobno na nekom nerazumljivom jeziku.

Počeo je mahnito da viče i trči kroz tramvaj, ali niko od njih ga nije primećivao. Ubrzo je shvatio da tramvaj nigde ne staje već samo vozi, vozi,vozi.

Grad, čijim se ulicama,sada već neprijatno tiho vozio, nije poznavao. Nije bilo konduktera niti vozača.Nije bilo ni nervoze.Tramvaj se jednostavno kretao ka svom cilju. Lagano i bez žurbe...