Urlik iz dvospratnice zapara nebo nad pospanim jesenim danom. Obliven znojem i preplašen,jasno začu potmulu eksploziju u daljini sna .Budeći se,ostavi je za sobom.Iz prašnjivih ladica sećanja ,izliše se potoci košmarnih snovidjenja .Snovidjenja stravično stvarnih.

Još kao petogodišnjak mučen košmarima,toliko različitim od strašnih snova, koji su pohodili njegove vršnjake,osećao je upozorenje koje su mu nosili.Pred gašenje svetla mešao se nemir sa netrpljenjem i strah sa radoznalošću .Naslonjen na kauč otvori flašu piva

. . .Halapljivo ločući, potonu u okean prošlosti. Otprilike u šestoj godini života košmari kao rukom nestaše. Nestaše da bi se vratili,baš danas kada odlazi u armiju Njihovih delova se prisećao i danas bistro kao i nekada davno. Dva različita sna periodično mu stizaše u posetu. I nekad i sad delovali su preteće i ostvarljivo.

Nikada nije snio vampire,veštice, ili prikaze uobičajene za decu njegovog uzrasta. Ta dva sna bila su nečime povezana. Čim ,to nije znao i to ga je plašilo. Naime, jedan košmar se nastavljao u drugi drugi se prelivao u prethodni, činilo se u nedogled.

Prvi je otpočinjao oblacima dima, tako stvarnim da se kasnije budio gušeći se od kašlja. Pucnji,bojište, iskopani rovovi. Medjusobno dovoljno udaljeni, ali i dovoljno blizu za osobe oštrog oka, i spoznaju fizionomija u sivim uniformama neprijatelja. Svest dečaka palio je predosećaj da u rovu leži on, samo dvadesetak godina stariji nego tada . Danas je skroz uveren u to.

Pritajeni otpor prema uniformi, nosio je od malih nogu. U nastavku sna prizori umirućih, bolni jauci novopečenih bogalja, i grozomorno cerekanje neprijateljskog vojnika sivog lica, i sive uniforme. Taj sivi vojnik nepogrešivo ciljajući, slao je u smrt i teško ranjavao sve u protivničkom šancu. Grohotni cerek, opaki pogled i mirna ruka. Nezaklonjen,neljudski smiren i pobednički nasmejan .

Sivi dželat unosilac jeze u njegovu dušu. Najednom miris krvI i tišina prekriše bojište. Osvrnu se oko sebe i u neverici raširi ruke .Osim tri jadnika u samrtnom ropcu ,niko nije davao znake života. Zli pogled pogodi ga sred čela Sive oči behu nanišanile, ostavljenog za kraj .Za kraj sna, uvek okončanog vriskom.

San uvek prekinut na istom mestu, iskidan, nedovršen. Buđenje, plač, strah, najverniji drugari iz detinjstva, ponovo su u komšiluku .Sledeći košmar kraći no jednako upečatljiv. Glava pajaca u plavom odelcu , prvo jedna ,zatim još desetine istih. Sve pokušavaju da mu se iskeze plašeći ga, izvijajući vratove kroz zid sobe. Tanušne usne i prigušen smeh hijene. Razmak izmedju snova činili su treptaji zlokobnog oka smeštenog u štekeru kupatila.

Dečak se uvek budio ne sačekavši kraj noćne more. U goloj vodi i drhtavici svestan da je poslednja meta onog što ne promašuje.Sada već dovoljno zreo, znao je za čudne fenomene, neobjašnjive slučajnosti i tome slične pojave.Osećaj da će mu se povampirena mora, obistiniti i otkriti do samog nesaznatog kraja, obuze mu misli u vojnom kamionu u nekoj bosanskoj zabiti kojom su putovali.

Presedanje u šinobus nabaci samar napetosti na njegova pleća. Nervozni dremež, svaki čas prekidala je očajna džada kojom su putovali .Iznenada pred njegove oči izlete telo obešeno o drvenu banderu, prilično visoko obešeno .U prvi mah pomisli da halucinira, zbog umora i neprospavane noći. Nasmeja se samome sebi ,trljajući otekle kapke.

Ali osmejak uskoro predje u ukočenu grimasu. Plavi pajac, naslonjen na spomenik krajputaš pobednički se smeškao. Prolazeći bliže, pajac mu namignu mangupski u pravcu spomenika. Na mermernoj ploči, sa kraja šume njegovog košmara, pisalo je njegovo ime , godina rodjenja, i kao datum smrti sutrašnji dan.

Momak zakovrnu očima i pade u nesvest. Probudivši se u bolnici spozna da je izgubio moć govora. Vreme teče, dan curi. Svestan je da stiže noć puna snova. Poslednja košmarna noć.