1. Priča

Priča jedne reinkarnacijske regresoterapije.

Na prvu regresiju sam otišla 1984.god. i radila je na temu "praskavog" odnosa koji se stvorio izmedju mene i mog muža. Kako sam se udala za njega, dala sam otkaz na poslu i sa punim pravom očekivala da mi on obezbedi sve za ugodan život. I tako 7 godina.

Ležim na leđima sa povezom na očima i iz te perspektive "vidim "zadnjicu konja koji uznemireno skače, propinje se na zadnje noge, da ne zgazi nešto na tlu. Mrak je, ne vidim jasno, ali kao da je neki džak na zemlji... i tog trenutka počinjem strašno da plačem, da ridam i osećam iskrenu krivicu i kajanje! Naglas kukam i vičem "ja sam kriv, ja sam ga ubio! ". Govorim u muškom rodu, osećam da sam muškarac, ali mi još uvek nije jasno šta se dešava, zašto plačem, koji mi je vrag?

I "film "prošlog života počinje da se odvija.

Ispod nogu uznemirenog konja, leži telo mog mrtvog sina.

Rat između Engleske i Francuske traje strašno, strašno dugo (verovatno stogodišnji rat) sa manjim periodima mira. Ja sam pod zakletvom kralju da ću da ga služim, branim čašću, titulom i životom. Sve se dešava oko 1450.god., na severu Francuske.

Imam lepo imanje, veoma lepu ženu i sina jedinca. Od kralja sam dobio neku titulu i zemlju, kao najveći i najbolji odgajavač konja, koji su u ovom trenutku veoma važni za Francusku.

Kralj nas je ponovo pozvao i moj sin, naslednik titule, koji ima 15, 16 god. odlazi u rat. On će da brani čast porodičnog imena i grba. Žena me gleda preplašeno, on je veoma slab i bolešljiv (tuberkuloza?), ali ja ne mogu da dozvolim da jedino moj sin ne ide da brani kralja!

U sledećoj sceni, sa konja gledam njegovo mrtvo telo na zemlji.

Od trenutka pogibije sina moj život staje. Zbog ponosa, časti i titule je umro moj bolešljiv i slabačak jedinac. Bio je proboden strelom. Slika moje žene bledi i nestaje. Više nemam nikoga. Ubija me tuga i krivica. Sve sam upropastio.

Kada je kralj to čuo, dodelio mi je još višu titulu (grofa?) i poklonio još zemlje. Ne treba mi! Ništa mi to ne znači! Kome trebaju sad titule? Ko je sad grof? Kome trebaju imanja, čast i kralj?

Želim samo da umrem. Tumaram kroz život izgubljen. Venem.

Sve manje konja viđam, kuća je prazna, sve je manje slugu i ljudi na imanju. Ostaje samo jedan čovek, koji je nadzornik imanja. Ja to sve konstatujem, ali me nije briga ni gde su konji, ni ljudi, ni zemlja.

Ne znam kako i zašto, ali ja živim u štali. Nije me briga, samo konstatujem. Nadzornik se uselio u moju kuću, uzeo deo imanja i prodao konje. Nije me briga, samo konstatujem. Malo po malo, seljaci i bivše sluge su naselili moju zemlju gde je nastalo čitavo selo. Tu se igraju neka deca. Čuje se dečiji smeh i graja. To mi je u redu i čija god da su, osećam da je ispravno što se tu igraju.

Do kraja života hodam po jedinoj putanji od nekud, do štale (od njihovog groba?). Po nekad me neko od seljana sretne. U pogledu mu vidim saosećanje i kako pognutom glavom zastane dok ja prođem. Nije me briga, samo konstatujem.

Ne pitam ništa, samo čekam smrt jer me izjeda krivica i moja glupost. Titula. Imanje. Slepa odanost kralju. Želja da mu pokažem da ja ostajem da mu i dalje gajim najbolje konje, jer ja to najbolje znam, a da će pod mojim grbom, moj sin da ga služi u ratu!

Što više vreme odmiče uviđam koliko su svi moji ideali zbog kojih sam žrtvovao živote bili glupi i prazni! Lako je kad umreš za neki ideal - umireš srećan. Ali kad zbog ideala ubiješ dvoje nevinih i tebi najdražih ljudi!? Kad moraš da živiš sa krivicom pitajući se iz dana u dan, šta sam uradio? Za šta sam ih žrtvovao? Za zemlju, titulu?

Što sam stariji sve svesnije nosim svoj bol i glupost. Nekako mi je na mestu što me bol satire, što sam sam sa sobom, svojom krivicom, glupošću i bolom punih pedeset godina. Dobro je što nisam otupeo na bol, naprotiv, svakoga dana je sve dublji, a ja sam ga sve svesniji. Više me ne boli gubitak, već neograničena glupost i zaslepljenost u kojoj sam živeo. Boli me da li sam ih žrtvovao, ili sam ih prodao!? Za zemlju i grofoviju?!

Što sam više želeo da umrem, to sam duže živeo. Već sam bio jako, jako star, sigurno preko devedeset godina.

Ležao sam u štali pokriven pocepanim pokrivačem za konje i gledao u nebo kroz probušen krov. Umirao sam danima, polako, tiho i bio sam miran jer - konačno umirem! Bio sam presrećan kada mi se duša oslobodila tela. Kao da je kroz rupu na krovu otišla pravo u nebo!

Analiza upravo proživljenog života mi je donela nekoliko vrednih lekcija i saznanja. Bez obzira što sam praktično još u mladosti odustao od života, on nije bio protraćen. Dužinom života kroz patnju, bol i spoznaju životnih vrednosti, veliki deo karme sam odradio još u toku samog života. Lekcije zbog kojih sam žrtvovao svoje najmilije sam "odradio "- otpatio i naučio još u tom životu. Činjenica da sam svesno dozvolio da seljaci nasele i koriste moju zemlju i kuće, da su svi oko mene bili srećni i zadovoljni, da nikome sem sebi i svojima nisam naneo bol, olakšao mi je karmički teret.

Naučene su lekcije čast, ime, titula, slava... i danas su za mene zaista glupe i bezvredne. To sam stvarno savladala! Te stvari mi danas ništa ne znače.

Od ono malo ljudi koje sam sretala u tom životu, u današnjem sam u karmičkoj vezi samo sa nadzornikom. U karmičkom smo dugu i jasno mi je zašto danas od njega očekujem da me izdržava. Da mi obezbedi sve što je potrebno za normalan život.

Kroz smeh sam mužu ispričala doživljalj u regresiji. Jedno vreme smo se šalili na temu, a onda zaboravili. Nedugo posle regresije sam počela da radim. Praskavi odnos između nas su prošlost.

2. Priča

Karmiči dug koji mora da se desi/realizuje - zrela karma.

Otprilike godinu dana pošto sam upoznala svog muža, zalutali smo u jedan predivan planinski kraj, u koji smo se oboje istog trenutka zaljubili. Kupili smo malo parče zemlje i počeli da gradimo kuću. Teško je išlo, jer smo istovremeno gradili i stan u Beogradu. Finansije nam nisu sjajne, pa se izgradnja odužila. Ali guramo zajedno, koliko on, toliko i ja. Predivno mesto, divna velika kuća koja je konačno, posle 20 godina završena.

U leto 2007.god. udari grom u kuću i pošto je bila od drveta, do temelja izgori. Istopilo se sve, do poslednje kašike.

Ja besna, neću više da volim taj kraj, moj muž čudno ponaša. Još istog leta kreće da gradi novu kuću! Ali nemamo para! Cela izložba slika je izgorela u kući! Sve što smo imali!

Ja neću! Ne želim, ne treba mi! Pa Bog nam je oduzeo, on zna zašto! Sigurno postoji razlog zašto ne treba da imamo kuću na ovom mestu! Ja neću!

Dve godine je gradio bez mog učešća u tome. Tek kad je stigao do krova, kada sam shvatila da gradi kao za inat, po cenu zdravlja, života ja sam se priključila izgradnji. Priključila se i naša ćerka i za naše potrebe nepotrebno veliku kuću, posle 4 godine izgradnje, privodimo kraju. Fasadu smo završili 30 juna. Muž i ja radimo naporno da završavamo enterijer, uredjuemo teren...

Ja od 22. 08. Držim kurs taichichuana u Grčkoj, pa 20. krećem za Beograd. Muž me ispratio na autobus i kroz 20 minuta mi javljaju da je umro.

Prvo šok, muk, tajac. Zamrznuta.

Sutradan bes! Užasan bes, zašto je baš sad umro, kad je sad samo trebao da sedi na tersi i da uživa! Imala sam osećaj kao da je to namerno uradio. Danima nisam mogla da se izborim sa činjenicom da je baš sad umro, kad je sve završio! Mučio me oseća da je namerno, prosto planski otišao. Otvorila sam Ji Jing. Prepričaću kako sam ja shvatila: 1. stavka je jasna, nemonovnost koja nije mogla da se izbegne (po meni zbog uslovljenosti karmom) 2. Sada je trenutak kada možeš da odlučiš hoćeš li nastaviti da živiš po starim šablonima, ili ćeš izabrati po svojoj volji...

I tada mi je sinulo da je on tim, što je umro, praktično predao meni kuću. Nekako je znao da nema puno vremena za to, pa je zato grčevito gradio. Zato su se dešavale situacije koje su ga navodile da kuća "naraste" veća od planirane i veća nego što je potrebno.

Živeći u braku 36 godina i vraćanjem "otete imovine" on je odužio karmički dug. Sada je slobodan da ide dalje po izboru svoje duše.

Kada dođe trenutak da karmički dug može da se oduži, potrebno je da su obe strane prisutne i voljne da učestvuju u tome. Da smo se razveli, pored sve njegove volje i potrebe da oduži dug, ne bi imao kome. Onaj drugi se izmakao.

Što se mene tiče, on je karmički dug odužio, jer smo se rastali u miru, međusobnom razumevanju, i uzajamnom podržavanju.

3. Priča

Spontana regresija.

Pre-4-5 godina, sedim na terasi kuće, neverovatno opuštena, mirna, zagledana i planinu preko puta, u koju sam zagledana već 40 godina.

Jednog trenutka vidim momka, koji go do pojasa nabija neki kolac u zemlju. Obriše znoj sa čela, nasloni se na kolac i kaže sebi: ovo je jedino na šta u životu mogu da se oslonim.

Sa pola svesti shvatam da sam u priči prošlog života. Polako se sabiram i usmeravam sebe u nastavak:

Osećam da sam zadovoljan i ponosan na sebe! Dobio sam dozvolu da izgradim svoju kuću. Dobio sam priznanje da sam zreo i ravnopravan član zajednice! Osećam da sam to stvarno zaslužio.

Možda sam imao 6 godina kada sam sa zbegom iz Bosne dospeo u manastir, gde su me ostavili, jer sam bio suviše slab da idem dalje. Nisam imao nikoga. Ne sećam se ničega, možda i ne govorim. Možda i nisam živ.

Sa 7 godina sam već koristan, donosim drva u kuhinju, čuvam sa nekim starcem ovce, koji mi priča i pokazuje travke. To je jako interesantno i zabavno!

Sa devet godina me prebacuju malo dalje u planinu, gde žive monasi isposnici. Tu imam zadatak da im donosim vodu. Teško mi je, uzbrdo-nizbrdo, ceo dan moram da hodam da u sve kolibe dostavim vodu. Ali svi me vole. Kolibice su rasute i manje više su okupljena oko jedne veće kamene zgrade (neka veća kelija?).

Kada sam imao 10, 11 godina počeo sam da idem sa jednim monahom da beremo biljke, jer su videli da već nešto znam o tome. U tome sam stvarno uživao! Monah mi je pričao interesantne priče o travama, životinjama, o životu nekih svetaca... Pitao sam ga, odakle znaš kako su živeli oni koji nisu živi? On mi je rekao da je čitao knjige o tome. Nisam razumeo šta mi je rekao, ali mi je obećao da će to da me nauči.

Kroz neko vreme me je pozvao u kamenu kuću i pokazao mi je knjige. Bile su lepe, šarene. Veoma brzo sam dobio zadatak da precrtavam šare u drugu, praznu knjigu. To je bilo zabavno, ali i teško pogoditi da šara bude ista!

Sa 14,15 godina sam išao sam da berem trave i u tome stvarno uživao. Slušao sam šumu, posmatrao životinje i donosio na ledjima bale lekovitih trava. Svi su me hvalili. Tada sam već znao da čitam i ceo dan sam razmišljo o pričama koje sam čitao. Divio se tim ljudima i želeo da i ja budem takav.

Uskoro su mi dali dozvolu da mogu da izgradim sebi kolibu! Bio sam srećan, ponosan i siguran da ću opravdati njihovo poverenje.

Moja koliba je bila iznad kolibe mog učitelja. Sa blagom strepnjom, jednim okom sam ga neprestalno posmatrao. On je bio moj učitelj, vaspitač, savest i nadzor... sve sam morao da ga slušam. Bio je strog, jasan i nepokolebiv i zato sam malo zazirao od njega. Ali moram da priznam, bio je uvek pravičan.

Svakodnevno sam prepisivao knjige. Postao sam tih, miran. Samo sam pisao i hodao po planini i uvek sam se vraćao ispunjen, nadahnut da dalje prepisujem.

Sedim pod kamenim prozorom i prepisujem. Kratak je dan, grozničavo prepisujem pored svetlosti sveće. Čini mi se više i ne izlazim na svetlost dana. Već poguren, vid znatno oslabljen, prepisujem.

Star sam, poguren i slab od neprestalnog sedenja. Jedva vidim, jedva hodam. Ne mogu više da prepisujem. Želim da se vratim u moju kolibu, na moj trem. Ona je trošna, pa je neki mladi monasi popravljalju i odvode me do nje. Sedeo sam na tremu još godinu-dve i uživao u suncu. Čini mi se da sam se topio na divnom, nežnom zapadnom suncu. Sa nežnošću u srcu sam mislio o svim svetcima o kojima sam saznao i osećao sam da sam već sa njima. Umro sam sa osmehom na licu.

Pre nego što sam izašla iz stanja regresije, usmerila sam se na analizu tog života.

Toliko nevin, toliko čist. Čini mi se bez i jedne zle misli, a kamoli dela. Ni travku nisam ubrao koju nisam morao. Niko nikome ni jednu ružnu reč nije uputio, nikakav karmički dug nije načinio. Ali mi je ostao jasan osećaj tog blagog podozrenja od učitelja, tj, neprestalne strepnje da mi on nešto ne zameri.

Da li se taj učitelj pojavljulje u mom današnjem životu?

Da, to je moj pokojni muž. Šta nam je karmički dug? Iz tog života ga nemamo.

Imamo zajednicu i odnos prema planini, izvorima, koji su nam dati kao dar, možda podsetnik, da na nama svetom mestu izjednačimo naš karmički odnos.

Na žalost, ako niste čitali predhodne 3 priče (koje su postavljene na mojoj stranici), nećete razumeti ni 4. priču, suštinu i svrhu ulaska u reinkarnacijsku regresoterapiju.

Nastaviću povremeno da vam pričam priče iz svoje dugogodišnje prakse.

4. Priča

Analiza ranije opisane regresoterapije i njegov uticaj na život.

Svaki život je zbir više inkarnacija. Splet više prošlih života koji potiču iz različitih vekova, kultura, u kojima smo imali različit pol, ulogu, lekcije i zadatke.

Ja sam u drugoj priči spominjala zrelu ili neizbežnu karmu, koja se desila kada su svi uslovi za oduživanje karmičkog duga sazreli. Tada je deo karme mogao da se oduži baš tada, u tom času, podneblju, narodu, okruženju, socijalnoj prilici... Smrt mog muža neposredno po završetku izgradnje naše kuće je posledica dejstvovanja zrele karme. Ona ne može da se promeni, ublaži, jer su uslovi ustanovljeni našim zajedničkim izborom u nekom predhodnom periodu.

U toku terapije, u trenutku smrti, duša napušta fizičko telo. Izdiže se iz karme i uzdiže u kauzalno telo/svest. Kauzalno telo ne nestaje sa telom. Kad se jednom formira, prelazi iz života u život. Boravak u tom "Putujućem telu" nam omogućava da ispravno ocenjujemo svoje postupke, sagledamo karmičke odnose, greške, dugove i još za vreme terapije popravljamo karmu i darmu.

Tako se ja nađoh u kauzalnom telu i kroz pitanja i odgovore procenjujem upravo napušteno telo. Kvalitete i greške te osobe, lekcije i zadatke, karmičke dugove nastale u proteklom životu. Dobijam suštinu, svrhu ulazka u čin reinkarnacijske regresoterapije.

Pitanje: kakva je to osoba bila?

- vredan, radan i istrajan, ali mi je ostala sumnja da su ti kvaliteti leteli na krilima ambicije i gordosti.

- Poklonio je svoju zemlju sirotinji, ali u svom očaju, a ne iz empatije ili neke druge pozitivne pobude.

Karmički gledano, fizički je činio dobra dela, što će mu u nekim od narednih života doneti pozitivnu karmu na fizičkom nivou. Ali na astralnom i mentalnom nivou misli ideje i namere koje je imao, za sobom vuku negativnu karmu na tim nivoima.

Pitanje: koje su mu bile najveće greške u životu?

- Sebičnost (nije ga interesovala bolest i stanje sina, ni ženin strah), njegova dobit je bila najvažnija.

- Neobuzdan ego, gordost i nesmotrenost što ga je sve dovelo do bolnog životnog toka i teških karmičkih dugova.

- Povlačenjem iz života, svojim nemarom je otvorio prostor nadzorniku da prisvoji imanje, pre nego što je ono fizički ostalo bez vlasnika.

Karmički, takav mentalno-emocionalni sklop ponovo vuče negativne karmičke posledice na tim nivoima.

Koji su karmički dugovi ostali i kako mogu da se oduže?

- Ostao sam dužan sebi da naučim odgovorno da nosim posledice svojih odluka i postupaka.

- Dug prema sinu i ženi se ne odnosi na ovaj život i verovatno je odužen u nekom od ranijih.

- Karmički dug prema meni je načinio kralj, ali je i odužio. Materijalnom nagradom je otplatio svoj dug. Ispunio je naš dogovor.

- Ostao mi je dužan nadzornik. Ne samo zato što je prisvojio moju imovinu, nego što me je izbacio da živim u štali, bez osnovnih uslova za život. Napustio me je iako je i dalje živeo od mojih dobara.

Neprestalno me je posmatrao, strepio od mene.

Valjda da se ne vratim pameti.

Kako da odužim dugove?

- Da preuzmem odgovornost za svoj život, odluke i postupke. Da sama vodim, nosim svoj život.

Pitanje: Koje je lekcije trebao da nauči u tom životu?

- Da ništa vrednije od života ne postoji.

Materijalno bogatstvo, titula, ime, slava, ne treba da su svrha i cilj života!

Da li je lekcija naučena?

Jeste. Lekcije sam "odradio"- otpatio i naučio. Veliki deo lekcija sam savladao živeći u bolu, tuzi, besmislu, kajanju i griži savesti narednih 50 godina.

- Lekcija, ne učestvovanje u životu.

Lako je biti u depresiji! Do kraja života tumarati besciljno, ne preuzimajući odgovornost za svoj život.

Da li je lekcije naučena?

Nije, prenešena je u ovaj život.

I taj problem je nastavio da utiče na mene u sadašnjem životu. Lekciju sam savladala tek posle prve regresoterapije, a usavršila posle muževljeve smrti.

- Da je život dar, koji mora da se živi svesno i odgovorno. Da u životu svako delo, svaka misao ostavlja neizbrisiv trag u univerzumu koji ostavlja posledice!

Da li je lekcija naučena?

Nije. Prenešena je u ovaj život.

Shvaćena jeste, ali nije delom i akcijom odužena.

Čudan je taj zakon karme!

Nadzornik je mene opljačkao. Pošto je karmički dug načinio na fizičkom i mentalnom nivou, na tim nivoima treba i da mi oduži. Da mi vrati materijalno - što je učinjeno. Da se brine o meni koliko i o sebi - što je učinjeno.

Ja prema njemu nemam karmički dug iz tog života. Bila sam samo stožer oko koga se odvijala njegova karma.

Imam dug iz nekih drugih života.

Ja svojim delima ne samo da sam naneo emocionalne povrede, nego sam hteo da budem lukav, račundžija (nije baš uspelo.). Znači ostao sam dužan na fizičkom (oduzimanje života), ali i na astralnom i mentalnom nivou (nanešene patnje, bol, odustajanje od života...). Šta ženi i detetu, šta sebi.

Šta je u svemu tome moj zadatak? Da istrajem pored muža, da ima kome da vrati dug!

Zajednički zadatak? Prepustiti se Životu. On nas je kroz prepreke, nezgode i zajedništvo gurkao i gazio čas sa leva pa sa desna, dok se ne uskladimo sa svojom karmom i darmom. Dok ne odužimo karmički dug.

Da smo se razveli, morali bi u nekom od narednih života sve iz pocetka! Čekati splet novih inkarnacija, novi roditeljski parovi, novih 1000 godina cekanja da se kockice slože.

I znajte, karma nije kazna. To je zakon uzroka i posledica.