| |
VIO-LENCE: BLOOD & DIRT DVD |
Sinoć sam proveo nekoliko sati u potpunoj ekstazi gledajući DVD najboljeg Bay Area thrash metal benda ikad, zlosrećnih, nikad potpuno ispoštovanih Vio-lence. Pošto se osećam altruistički, rešio sam da vam približim malo o čemu se tu radi, kako ne biste iz neznanja ili lenjosti propustili nešto bez čega ni jedna kuća ne bi trebalo da bude. Predstavljam vam:
Vio-lence: Blood & Dirt DVD, skroman prikaz napisan od strane skromnog čoveka
Na prvom disku ovog duplog pakovanja se nalazi dokumentarni, biografski materijal sastavljen od intervjua sa svim članovima svih postava benda, roudijima, menadžerima i fanovima, kao i od desetina fotografija i jako mnogo video-materijala snimljenog na koncertima. Drugi disk se sastoji od snimaka urađenih na četiri nastupa, uključujući delić njihovog oproštajnog nastupa iz 2003. godine. Samom sebi se čudim kako ovo ovako smireno i profesionalno kucam, kada već sama pomisao na gledanje ovog DVDa (a sinoć ga nisam gledao prvi put) u meni izaziva poplavu adrenalina i želju da udarcima glavom u tastaturu obrazložim emocije koje u meni njihova muzika budi.
Tfgvvdulč34568'0p
Đć++n m bv
Nadam se da će Sunčica razumeti zašto je tastatura krvava.
Put Vio-lence do same granice slave, prikazan ovim DVDjem je poučna, povremeno potresna, povremeno urnebesno smešna priča. Vio-lence su bili bend koji je sopstvenu karijeru uništio verovatno samo par nedelja pre nego što je trebalo da uđu u prvu ligu Bay Area thrashera, napravivši prvo jednu pogrešnu odluku, kao rezultat mladalačkog ponosa i kurčevitosti, a zatim je isprativši sa još nekoliko fatalnih grešaka. Kad se sve sabere i oduzme, Vio-lence ostaju, kako sam to već ovde napisao "jedna od najbolje čuvanih tajni osamdesetih".
Ne verujete mi? Pogledajte ovaj DVD i verovaćete. Onako kako je Neverni Toma poverovao Isusu i vi ćete verovati Mehmetu. Obrasci se ponavljaju!!! Ovaj bend je bio ne samo za klasu bolji od bilo čega što je dolazilo iz San Franciska u to vreme (intervjui sa članovima Forbidden, Death Angel ili Exodus na ovom DVDju služe samo da na to podsete), već su i samim Slayer disali za vrat i sva je prilika, da su se stvari odvijale drugačije, da bend nije, frustriran cenzurom koju im je izdavač nametnuo otpustio svoju tadašnju menadžerku, da bi istorija thrash metala danas izgledala potpuno drugačije. Kako i jedan od fanova u ovom dokumentarcu kaže: "Prvi album Vio-lence je najbolji thrash metal album ikad. Bolji je čak i od (Slayerovog) 'Reign in Blood', ma koliko to neverovatno zvučalo".
Možete se složiti sa ovom konstatacijom ili ne, ali 'Eternal Nightmare' i danas, kada većina thrash metala iz osamdesetih može da se sluša samo kao lekcija iz istorije a ne kao relevantno muzičko ostvarenje, zvuči razarački. Ubitačno. Brutalno. Kako to reče neko drugi u ovom dokumentarcu: "Ako ste za bend uzeli ime 'Nasilje', onda vam je bolje da budete brutalni".
Brutalnost Vio-lence se sastojala iz dugačkih, složeno aranžiranih pesama koje su sve vreme ostavljale utisak pankerske jednostavnosti. Ovaj gotovo nemogući spoj činio je da i najkompleksniji delovi ne zvuče kao demonstracija navežbanosti ili, nedajbože muzičarskog 'znanja' nego kao samo drugačiji način da se brutalnost poente u glavu slušaoca zakuca do samog mozga. Vio-lence nisu pravili 'tehnički kompleksnu' muziku, Vio-lence su pravili brutalnu muziku u kojoj je svaki komplikovani prelaz i osmišljeni brejk bio u svrhu dodavanja težine i oštrine ionako militantno nastrojenoj kompoziciji. Sasvim uporedivo sa situacijom u kojoj dobijate teške batine od nadrkanog dečka koleginice koju ste u prolazu pljesnuli po dupetu, i baš kada pomislite da su mu se šake umorile od neprestanog ful-kontakta sa vašim licem, shvatite da on zapravo sad odvaljuje nogu od stola ne bi li vam pokazao još neke Šaolin tehnike.
Jedna neverovatna stvar u vezi sa Vio-lence kojoj se divim evo već skoro dvadeset godina je i to da, dok su im brzi delovi pesama zvučali apsolutno ubitačno sa svojom sređenom paljbom iz tri žičana instrumenta i sumanutim bubnjanjem Perryja Stricklanda, sporiji, mosh delovi su im zvučali još bolje. Ja tome i danas ne uspevam da se načudim. Anthrax je imao dobre mosh delove. Slayer su u ono vreme, kada bi se udostojili da uspore, imali dobre mosh delove, ali Vio-lence su bili bar dve lige iznad svih ostalih. Kombinacija besnog lajanja Seana Killiana i brutalnih bek-vokala Phila Demmela/ Deena Della, razjarenih gitara i surovog headbang ritma koju su ovi ljudi isporučivali do danas ostaje neprevaziđena.
Zanimljivo je u tome pomisliti i da su Vio-lence, iako poreklom iz sunčane Kalifornije, svojim mosh delovima praktično postavili osnovu za rađanje njujorškog hardcore zvuka devedesetih godina. Osim što su naravno svi ti moshcore bendovi iz Njujorka (i njihovi klonovi sa svih strana sveta uključujući majku Srbiju) bili u najboljem slučaju daleki odjek zvuka koji je Phil Demmel sanjao neke turobne noći u kojoj je popušio previše konoplje. Razlozi su verovatno raznorodni: pre svega, Vio-lence su koristili prefinjene harmonije, nadgrađujući plemenito nasleđe heavy metala na inspirisan način. Dalje, jednostavno, Phil Demmel je pisao bolje rifove od verovatno 99% metal muzičara koji su ikad živeli na ovoj planeti. Nema tu nekog dubljeg objašnjenja, barem ga moj prosti intelekt ne vidi. Uporedite recimo mosh delove iz 'Bodies on Bodies' ili 'Kill on Command' ili 'Eternal Nightmare' sa bilo čime što su Bio-hazard ili Pro-Pain ili Agnostic Front ili Madball (ili Bonesaw ili Dead Ideas ili bilo koji od pet miliona nemačkih moshcore bendova devedesetih) napravili. Slobodno, idite sad na soulseek i poskidajte nekoliko primera, sačekaću vas ovde.
Vidite? Ništa ne može da priđe ni na puškomet Vio-lenceu! Dok ovi ostali zvuče kao da sviraju stilizovani žanr, Vio-lence zvuče kao da golim rukama lome zid od armiranog betona, izvlače vas iz skloništa i daju vam ubrzan kurs iz frakture lobanje. Ako ste već bend nazvali Vio-lence, bolje vam je da budete brutalni.
Kada je Megaforce, u ono vreme veliki indie izdavač thrash metal i crossover muzike, počeo bendu da objašnjava da bi trebalo malo da promene tekstove, a zatim im izbacio pesmu 'Torture Tactics' sa drugog albuma, bez pitanja, to je bio početak kraja benda. Rastanak sa tadašnjom menadžerkom (zamislite sedokosu tetku od preko pedeset godina kako se preko pola Amerike vozi kombijem natrpanim mladim, idiotskim metalcima i shvatićete da rokenrol piše priče koje su po kvalitetu u rangu sa bilo čime što isporuluje Svetislav Basara) je značio i da nikada više nisu imali uspešnu američku turneju (nadrealistička turneja sa Alien Sex Fiend dge su svirali pred publikom sastavljenom of našminkanih gota se ne bi kvalifikovala za ovaj atribut čak i da pola klubova u kojima je trebalo da se svira nisu bili zatvoreni par nedelja pre nego što bi Vio-lence stigli u grad) i početak vremena frustracije koje je rezultiralo odlascima iz benda, raspadom, ponovnim okupljanjima, miniturnejama, nadanjima i konačnim raspadom kada je postalo jasno da poženjeni i uozbiljeni članovi benda, iako u svirci apsolutno uživaju, nisu spremni na višemesečna putovanja koja su i kao klinci jedva preživeli. Što je na kraju krajeva pošteno. Evropa i veliki tiraži ostali su samo nedosanjani san, ali Vio-lence barem nikada nisu doživeli da koncerte sviraju rutinerski, umorno i pozerski. Sa snimaka koje ovi DVDjevi nude može se videti da je nastup Vio-lence uvek isporučivao neviđen bes, agresivnost i eksplozije energije ljudi koji su (zauvek) ostali klinci spremni da idu mudima na trnje, dok stisnutih zuba drhte od moćnog zvuka koji im pojačala odvrnuta 'na jedanaest' pružaju.
Vio-lence su, zbog toga onaj najdraži soj muzičara: ultimativni amateri koji svirku shvataju apsolutno ozbiljno, svirajući je onako posvećeno i ekspresivno kako većina bendova nikada u životu neće umeti, a koji o poslovnoj strani muzike nikada nisu ništa ni znali, niti su želeli da nauče. Perry Strickland, na kraju krajeva, sasvim genijalno objašnjava utiske sa prve turneje: "Zamislite četrdesetpet minuta najnadrkanije, najfantastičnije svirke svake večeri, kombinovane sa dvadesettri sata i petnaest minuta najodvratnijeg mogućeg sranja svakoga dana." Rokenrol lebac ima sedam kora.
Ali ako ništa drugo, energija koju je bend pružao ("Ljudi bi se često u publici potukli. Znali smo da bi tuča stala kada bismo prekinuli da sviramo. Ali nikada nismo prekidali. Kako bi se pesma završila, i tuča bi zamrla") inspirisala je fanatičnu odanost publike. Ne mislim ovde samo na desetine likova koji u ovom dokumentarcu urlaju "VIO-LENCE FUCKING RULES" u kameru, niti na metalke koje pokazuju sise objašnjavajući mazno "Ovoliko volim ovaj bend", već mislim i na gomile sada već proćelavih, kratkovidih, podgojenih fanova koji su danas službenici i kojekakvi cubicle workers a koji ovde smirenim, artikulisanim terminima obrazlažu zašto je Vio-lence bio najvažniji Bay Area thrash band ikada.
Vio-lence nisu pravili kompromise. Kada je grunge iskočio a thrash tonuo, oni su pisali svoje najbrutalnije pesme. Ploče su im snimane samo da bi trunule u podrumima izdavača koji je izgubio mejdžor distribuciju. Tekstovi koje je radio Sean Killian ("Čim sam došao u bend napisao sam im nove tekstove. Stari tekstovi su bili debilni, kao da ih je pisao dvogodišnjak.") su bili agresivni jednako koliko i muzika pričajući o nasilju i bolu sa mnogo zdravijih i mudrijih pozicija nego što je bio slučaj sa većinom kolega. Ploče koje su Vio-lence izdali su i danas suvo zlato istorije savremene muzike.
A koncerti. Nismo nikada imali priliku da ih gledamo uživo, ali ovaj DVD nam barem pokazuje koliko smo propustili.
Pre svega, jer Vio-lence, kako smo gore već utvrdili, nisu ekipa profesionalnih muzičara sa pripremljenim pozama, izrazima lica i frazama. Pogledajte kako pričaju u kameru! Jedino Rob Flynn, koji je kasnije postigao svetsku slavu sa Machine Head deluje kao da je navikao na intervjue, slikanja i javnost. A čak i on sve vreme govori 'dude' i mnogo psuje i pravi gestove primerene starijim razredima osnovne škole. Ne bih da se pogrešno razumemo: nisu ovo neki filosofi i humanisti koji pre podne sviraju najagresivniji metal na svetu a popodne se bave humanitarnim radom i pišu kritike inuitske poezije. Ovo su momci sa kojima biste rado otišli u kafanu, na bilijar ili u bioskop da gledate neki zombi film, sa kojima biste igrali Tekkena i psovali se međusobno, sa kojima biste se glupirali po Kalemegdanu dok vas panduri sve ne pohapse zbog dranja i lakih opijata, momci koje verovatno ne bi bilo teško nagovoriti da još jednom pokušaju da zapale svoj prdež. Drugari. Likovi. Kako to obično za Nadu Topčagić kažu: lafovi i šmekerčine.
I zato kad se popnu na binu, ovi ljudi eksplodiraju od želje da budu brži, glasniji i jači nego što su ikad bili. I to se vidi.
Phil Demmel ne uspeva da se zadrži na jednom mestu i sve vreme peva čak i kad nema mikrofona u blizini. Deen Dell ga prati u stopu i tu ima sudaranja koliko volite. Perry Strickland za svojim bubnjevima deluje kao da komanduje čitavom baterijom haubica. Ali glavni je naravno Sean Killian. Fucking Sean Killian, kako ga najavljuju na početku nastupa na Thrash of the Titans festivalu. Obdaren bezobraznim, sociopatskim izrazom lica, oštrim glasom, talentom za pisanje tekstova prepunih nasilja i bola i verovatno najprljavijim smislom za humor na svetu, Killian je epicentar Vio-lence zemljotresa. Ovo nije frontmen uvežbanih scenskih pokreta već čovek koji se u svojem telu oseća kao u zatvoru. Njegovo pevanje, sličnije nekakvoj pank ili hip-hop recitaciji nego uobičajenoj thrash rici ili metal stilizaciji, najprepoznatljiviji je komad Vio-lence arsenala. Uostalom, kada je Killian najavio da napušta bend 1993. godine, bend se raspao. 'How do you replace Sean Killian?' kako to reče i tadašnji gitarista Ray Vegas.
Killian je uživo jedno 50% ubitačniji nego na pločama, bljujući svoje cinične storije o nasilju čoveka prema čoveku ili sistema prema čoveku efikasnošću dobro podmazanog mitraljeza. U ovom pevanju ima dovoljno tehnike, ali Killian je sasvim rado odbacuje onda kada emocije prevladaju i grlo samo traži da se pocepa. I bek-vokali Della i Demmela su uživo izvanredni.
Na sve ovo valja dodati i Killianov smisao za humor koji surovo satirizuje uobičajenu cock-rock estetiku metal i rok koncerata kroz hipertrofirani mačoidni seksizam. Killian je, reklo bi se, zainteresovan samo za sise i on to često i rado naglašava. Deo devojaka u publici je spreman da mu izađe u susret. Naravno, on ide korak dalje i instruira publiku: 'kada se ribe nađu iznad vaših glava, treba da ih vaćarite za dupeta i sise!!! Pocepajte im odeću, HOĆU DA VIDIM SISE!!!' Kako ne voleti takvog čoveka? Drugom prilikom će, bacajući nalepnice u publiku reći 'Ajde, ko hoće nalepnice? Hoću da vidim da se ljudi ubijaju za ove nalepnice!!' Kada ga Deen Dell u jedno momentu upita 'Hej, Sean, mislio sam da si rekao da nećeš ništa da pričaš?' ovaj kaže 'Samo serem, jebiga, to je sve što pričam.' Divan čovek, koga bi svaka majka poželela za zeta. Ali je već oženjen. Zbog toga je bend i doneo odluku da prestane sa ozbiljnim radom, jer je Killianu (kasnije i ostalima) porodica postala važnija od turneja.
Reakcije publike se mogu lepo videti na ovom VDju i ništa moje crno i smežurano srce ne razgaljuje više od prizora haosa i bezumlja na nastupima ovog benda. Ja sam jedno od onih matorih gunđala kojima jako smeta to što je repertoar koncertnih tehnika koje publika izvodi postao maltene institucionalizovan. Sav onaj stagediving, crowdwalking i floating koje je posle 1990. MTV prikazivao (zanimljivo, to su u spotove stavljali sve decidirano mlohavi bendovi poput Pearl Jam ili REM) je i među publikom širom sveta stvorio ubeđenje da su to bogougodne aktivnosti koje je okej da izvode čak i dobri učenici i perspektivne studentkinje. Pa su onda kao svi nešto jedni drugima pomagali, dizali jedni druge na ruke, sve pažljivo da se neko ne povredi, pa su se ljudi peli na binu i pokazivali svojim ortacima da se skupe i pridrže ih, kako bi bezbedno skočili. Mislim, ukratko: PEDERASTIJA. Jebeš to sranje!!!! Cela zabava u stagedivingu i svim tim moshpit aktivnostima sastoji se u prividnom gubitku kontrole, jedva kontrolisanom haosu, fizičkim izazovima. Kada se i to uštroji i uobliči i izorganizuje, onda postaje nezanimljivo i bezveze. A setite se da je to bila jedina stvar koja je mnoge od nas sprečavala da izletimo na ulicu i pobijemo se sa prvom osobom na koju bismo naišli!!!!! Koncert sa koga si se vratio u masnicama koje su zaradio od šutiranja, okrvavljenog nosa kada te je neko, skačući ti na glavi zapalio čizmom, leđa bolnih od toga kako si udario o zemlju jer te je redar gurnuo sa bine pre nego što si utvrdio gde je masa najgušća pa da tamo skočiš, e takvi koncerti se danas prepričavaju. Takvi koncerti bili su avantura i imao si osećaj da si na njima nešto postigao. Izazvao sistem i smejao mu se u lice. Suočio se sa sebi ravnima i šutnuo ih u cevanicu. Za trenutak shvatio kako izgleda leteti a onda se setio i kako izgleda udariti leđima o zemlju sa visine od par metara.
Umesto toga, organizovani, prijateljski stagediving i floating su više nalik večeri provedenoj u klubu demokratske omladine gde se raspravljalo o poslednjoj sezoni serije 'Seks i grad'.
Na ovim snimcima nećete ništa od ovoga videti. Ljudi se penju na binu, voze slalom kroz muzičare da izbegnu obezbeđenje i skaču naslepo u publiku koja nema vremena da se skloni jer je krkljanac neopisiv. Šutke su masovne i uzbudljive. Manijaci u kožnim jaknama, čizmama, sa kosurdačama i bradurinama se penju na binu i skaču salto u publiku koja se izmiče. Tela se valjaju po masi. Obuća završava u ustima i nozdrvama ljudi iz prvih redova. Na sve to, neku devojku ortaci nekoliko puta dižu na masu, a ona se po glavama valja kao mrtva. Sean Killian usred pesme viče "Drž je za sisu!!!" Rokenrol.
Kao što Vio-lence nikada nisu postali zvezde koje su zasluženo trebalo da budu, tako su i Vio-lence bili sve što je krilo agresivnog metala moglo da bude a nije postalo. Gledao sam popriličan broj grindcore i death metal bendova u životu i, iako su neki među njima po brutalnosti i moći znali i da priđu, možda i prevaziđu Vio-lence, ni jedan od njih nije imao genijalnu kombinaciju fantastičnih hookova, surovih mosh delova i jedinstvenog pevanja Seana Killiana. Kasniji razvoj metala u pravcima stilizovanijeg izraza, bilo black bilo nu-metal smera su samo pokazali koliko se Vio-lence malo oslanjao na stilizaciju a koliko mnogo su polagali na surovu, iskrenu izražajnost. Neo-thrash bendovi iz poslednjih desetak godina su neslušljivi svakome ko je dovoljno star da je bendove poput Vio-lence, Dark Angel ili Slayer apsolvirao u adolescenciji. Ni jedan od tih silnih Carnal Forgeova i Haunteda neće snimiti novi 'Eternal Nightmare', 'Reign in Blood' ili 'Leave Scars' jer ne umeju da se odmaknu od sviranja žanra i počnu da stvaraju muziku. Kojekakve Slipknotove i Dimmu Borgire i da ne spominjem. Kroz svoju kratku i relativno neuspešnu karijeru, Vio-lence su radili baš to, stvarali muziku čija je neposrednost i brutalnost u ove dve decenije vrlo retko bila ičim dostignuta.
Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji ovaj dokument o karijeri benda dostupan je svima nama. Jerry Allen, čovek koji sa svojom ženom stoji iza celog projekta, na kraju DVDa objašnjava da je sve urađeno praktično bez budžeta, na prijateljstvo, cimanje i iz ljubavi. Ja kažem, lepo je videti da ima ljudi koji su u stanju da ulože toliko energije u očuvanje tragova kulture koju je malo ko još u ono vreme umeo da prepozna kao zlata vrednu. Iste greške ponavljaju se kroz čitavu ljudsku istoriju ali danas barem imamo tehnologiju koja nam omogućava da stvari čuvamo poveravajući ih haotičnom moru Interneta. Hvala bogovima entropije na malim uslugama.
|
|
