| |
Kaileja govori...Kada sam sutradan uveče stigla u Šumsku kuću, vatre Sameina su zgasle i ostao je samo pepeo. Potrajalo je dok nisam našla nekoga ko bi mogao da mi smisleno ispriča šta se desilo. Mielin niko nije video; neki su mislili da je stradala pokušavajući da zaštiti Eilan. Eilid je poginula u borbi koja je usledila po žrtvovanju. Dieda je takođe bila mrtva; ležala je u svetilištu, i bilo je jasno da je umrla od sopstvene ruke.
Od Bendeigida nije moglo da se sazna ništa, a osim onih druida koji su ostali da ga neguju, svi ostali su se razišli. A razišli su se, hvala bogovima, i ratnici koji su se okupili na svečanosti. Srećom, narod koji je ostao bio je spreman da mi se pokorava, jer ja sam bila nešto najbliže Vrhovnoj sveštenici što su mogli da imaju.
Kretala sam se kroz zbrku, izdajući naređenja sa smirenošću koja me je i samu čudila, jer nisam se usuđivala da se predam bolu koji bi možda bio neizmeran. U svemu ovome mora da je bilo nekog značenja; život - kao ni smrt - ne mogu biti uzaludni.
Sutradan su me probudili sa vešću da grupa Rimljana zahteva razgovor sa Vrhovnom sveštenicom. Izišla sam i ugledala Macelija Severusa, sa sekretarom, i sa još jednim čovekom za kog su mi rekli da je otac Gajeve žene Rimljanke. Svi su sedeli na konjima pod rasplakanim jesenjim nebom. Iznenadila me je činjenica da je došao bez vojne pratnje. No, i njegov sin je bio hrabar, na kraju.
Bilo je teško suočiti se sa Macelijem, znajući odgovor na pitanje koje se nije usudio da mi postavi, i svesna da nikada neću moći da mu kažem kako je umro njegov sin. Dotle su se zemljom već pronosili najneverovatniji glasovi. Gaj je umro kao Britanac, kao Godišnji kralj, i mada su neki mislili da je Rimljanin, jedine osobe koje su znale njegovo ime imale su značajne razloge da ćute.
Ma koliko neorganizovani bili, Rimljani su i dalje bili dovoljno jaki da udave zemlju u krvi ako nađu dokaz da je oficir Rimljanin žrtvovan na tom bregu. No, naravno, tela nije bilo, ostala je samo gomila pepela sa nešto ugljevlja vatre Samena.
Kad su već odlazili, Macelije se okrenuo, i videla sam da u njegovim očima još nije umrla poslednja nada. "Čuo sam da u Šumskoj kući živi jedan dečak", rekao je. "Zove se Gaven. Verujem da je on... moj unuk. Možete li mi reći gde je on sada?"
Barem ovog puta sam mogla iskreno da kažem da ne znam, jer Gavena niko nije video od večeri Sameina; nestale su takođe i njegova dadilja i Senara.
Senara se došunjala nazad tek trećeg dana, lica izbrazdanog suzama, a za njom je išao vitki momak uznemirenog pogleda.
"Umrla je mene radi", zajecala je Senara kada smo joj rekli šta je bilo sa Eilan. "Osudila je sebe da bi mene spasla - i svoje dete."
Grlo mi se stezalo, ali sam se naterala da govorim mirno. "Onda njena žrtva ne sme biti uzaludna. Hoćeš li da položiš zavete i služiš Boginji umesto nje, sad kad nje više nema?"
"Ne mogu, ne mogu", cvilela je Senara. "To bi bio greh, jer ja sam Nazarenka. Otac Petros se seli u Devu. Pustiće me da ostanem u njegovoj kolibi, i provešću ostatak života u molitvi!"
Zatreptala sam, jer iznenada mi se učinilo da vidim tu malu šumsku kolibu okruženu mnogim drugim. Vremenom, pomislila sam, oko nje će se skupiti druge hrišćanke. A ono što sam videla svakako će se ostvariti, jer to je bilo jedno od prvih ženskih sestrinstava koje sada služe narodu onako kako je nekada služila Šumska kuća; ali to će biti tek mnogo godina u budućnosti. Da li je i Eilan to predvidela? U svakom slučaju, Senara je odigrala svoju ulogu. Ona može odbiti da postane Vrhovna sveštenica Vernemetona, ali u nekom smislu je ipak bila Eilanina naslednica.
"Hoćeš li odvesti Gavena njegovom dedi?" upitala je Senara. "Ja neću moći da ga zadržim kad položim hrišćanske zavete."
A kojem? mračno sam se upitala, a onda sam shvatila da ne želim da predam dečaka nijednom od tih staraca, jer obojica su još okovani mržnjom mrtve prošlosti.
"Gavene..." Pogledala sam ga, i ugledala stvorenje koje nije ni Rimljanin ni Britanac, ni dečak ni muškarac, nego stoji na pragu mogućnosti. Na kraju krajeva, Eilan je umrla da bi ovo dete moglo da živi u novom svetu. "Ja se vraćam u Letnju zemlju, gde se magle kotrljaju po dolini koju zovu Avalon. Hoćeš li da pođeš sa mnom?"
"Je li to Zemlja Leta?" upitao je on. "Rekli su mi da je moja majka otišla tamo."
"Nije baš." Oči su mi se ispunile suzama. "Ali blizu je, mnogi bi rekli da jeste."
On se osvrnuo i uzdrhtao, i pomislila sam kako njemu mora biti teško, jer nije još shvatio šta je izgubio. Gotovo jednako teško kao meni, koja sam suviše dobro shvatala.
Potom me je ponovo pogledao, i ugledala sam u njegovim očima duh koji nije ličio ni na njegove dedove, ni na roditelje.
"Vrlo dobro. Poći ću sa tobom u Avalon."
Kaileja govori...
Ovde, u srcu Letnje zemlje, ponekad se pitam zašto sam pošteđena samo ja, od svih koji su igrali neku ulogu u ovoj priči. Znam da samo počinjem da nazirem veliki plan u svemu ovome. Je li moguće da će Eilanino dete, koje predstavlja dve velike loze našeg naroda, biti zasnivač loze iz koje će jednog dana poteći spasilac?
To mi nije rečeno. Nemam ni savet od Merlina, mada je Eilan jednom rekla da joj je on govorio o sudbini koja je čeka. Mora da postoji neki plan. Znam samo da će u našu zemlju jednom doći spasilac, ne od Gavrnaova osvete, nego od mešavine Zmaja i Orla, a možda će se i Merlin otelotvoriti da pomogne tom junaku u njegovo vreme...
Ovde u Letnjoj Zemlji, gde kameni prsten kruniše moćni Tor i gde ostaje obećanje moći, očekujem ishod priče. Od trenutka kada se oko nas sklopila vilinska magla, vreme Avalona počelo je da teče drugačije nego u spoljašnjem svetu. Od Beltena do Sameina, i od Sameina do novog Beltena, godine su kružile, i od tog dana neposvećena noga nije stupila na Tor. Kad se osvrnem, to mi se čini tako skoro. Ali Gavenova kćer koju je Siana rodila sada je odrasla žena i položila je zavet Boginji. A Siana je Gospa od Avalona po svemu sem po tituli.
Kako starim, misli mi se sve više okreću ka unutra. Devojke me brižno neguju i pretvaraju se da ne primećuju kada oslovim neku od njih imenom njene majke. Nemam bolove, ali ostaje istina da su mi davni događaji često jasniji nego ovi sadašnji. Kažu da je Vrhovnim sveštenicama dato da znaju kada im je čas, i mislim da neću još dugo ostati u ovom telu.
Povremeno nam dolaze na obuku nove devojke; dovode ih ljudi iz močvare koji znaju čaroliju, ili ih nalaze naše sveštenice kada izlaze u svet. Neke odlaze posle godinu ili dve, a neke ostaju i polažu zavete sveštenice. Ipak, promene su ovde male u poređenju sa događajima izvan Doline. Tri godine posle Gavenove smrti, u Britaniju je došao car Hadrijan lično i zaposlio vojsku da gradi veliki zid preko severne zemlje. Ali hoće li to zadržati divlja plemena u njihovim močvarama i planinama zauvek?
Pitam se. Zidovi su uvek onoliko čvrsti koliko i ljudi koji ih drže.
Naravno, to važi i za Avalon.
Po danu mislim na prošlost, ali noćas sam sanjala da vodim svečanost punog meseca, na vrhu Tora. Pogledala sam u srebrnu činiju i videla sam u njoj odraze budućnosti. Videla sam cara po imenu Antonije kako maršira na sever od Hadrijanovog zida da sagradi još jedan, u Albi. Ali Rimljani nisu mogli da ga održe i samo nekoliko godina kasnije povukli su svoje snage, ispraznili tvrđave i odmarširali nazad. U budućnosti kakvu sam videla u činji, vremena mira smenjivala su se sa vremenima rata. Novi savez severnih plemena pregazio je Zid, i drugi car, Severus, došao je u Britaniju da ih umiri i vratio se u Eburakum da umre.
U mojim vizijama prošlo je skoro dve stotine godina, i za sve to vreme magle su čuvale Avalon. U južnoj Britaniji, Britanci i Rimljani postali su jedan narod. Stigao je novi car, po imenu Dioklecijan, i krenuo da izleči imperiju od poslednjih građanskih ratova.
Između sukoba sa Rimljanima viđala sam svoje sveštenice, pokolenje za pokolenjem, kako obožavaju Boginju na Svetom Toru ili odlaze da postanu žene prinčeva i održe malo stare mudrosti u spoljašnjem svetu. Učinilo mi se da poneka ima Gavenov lik, ili Eilaninu lepotu, ili da je mala i tamnoputa kao Vilinska Kraljica.
Ali nisam videla sebe ponovo rođenu u Avalonu. Prema druidskim učenjima, poneko je toliko svet da kada ih smrt oslobodi tela on zauvek odlazi izvan krugova sveta. Ne mislim da sam ja toliko blistava duša. Možda će Boginja biti milostiva i dopustiti mom duhu da bdi nad mojom decom dok ne bude potrebno da ponovo oživim u telu.
A kada se to desi, možda će Gaven i Siana takođe ponovo doći. Pitam se hoćemo li se prepoznati. Možda nećemo, ali mislim da ćemo u te nove živote poneti makar sećanje na našu nekadašnju ljubav. Možda će sledeći put na Sianu biti red da bude učitelj, a na mene da učim. Ali Gaven će uvek biti Sveti Kralj.
Poglavlja iz dela "Šumska kuća" i "Gospa od Avalona" Merion Zimer Bredli
|
|
