| |
ŠAMANOV SAN
o filmu Džima Džarmuša "Mrtav čovek" |
Na početku, jedan stidljivi mladić pod polucilindrom i sa naočarima sedi u vozu koji juri prerijom.Okružen je traperima sirovog izgleda koji kroz prozore vagona pucaju na bafale, divljački urlajući. Vidi se da mladić (Johnny Deep) ne spada u to društvo. On dolazi sa istoka da u Mašingradu (Town of Machine) preuzme mesto računovođe. Već sama njegova pojava (u kariranom odelu, sa leptir mašnom) i maniri lepo vaspitanog čoveka iz grada potpuno su neprilični okolini i klasičnoj ikonografiji vesterna-sve to izgleda kao kad bi se u drumskoj kafani kelner obratio žednim kamiondžijama na staropersijskom. Znači, neprikladno, nelogično i ne miriše na dobro. Mašingrad je, kao što mu ime kaže, grad-fabrika:vesnik nadolazećeg industrijskog doba. U kancelarijama upravne zgrade za teškim stolovima pretrpanim papirima sede činovnici u prslucima i sakoima; njihova siva lica izražavaju revnost, strah i zlobu. Ovo asocira na Kafku. Ti službenici grubo ismeju momka, a vlasnik grada, moćni Dikinson (Robert Mitchum) izbaci ga na ulicu. Tu upozna neku lepojku po imenu Teli, koja je od kurve spala na prodavačicu papirnog cveća. Štiteći je od bivšeg mušterije, Vilijem (tako se zove momak) završi u njenom krevetu. Tu ih zatekne Dikinson mlađi-baš je svratio da Teli da poklon i obnovi vezu, al' se pred prizorom zbunio i na uljeza je zapucao. E sad njemu konkurent-a devojci dragi ; dragoga je telom zaštitila i nju je metak ubio. Smušen i prestravljen, Vilijem je dočepao Telin pištolj, prvi put u životu je pucao i jedva nekako usmrtio ubicu. I sam pogođen, bacio se na konja i odjahao van grada u divljinu. No stari Dikinson nije od onih koji bi tako prešli preko gubitka sina (i konja), pa je unajmio revolveraše "iskusne u ubijanju ljudi i indijanaca" da begunca vrate živog ili mrtvog.
Dovde ova priča još i može da prođe. Stilizovana je prilično radikalno, a atmosfera je čudna i mračna, ali se zna šta je šta. U nastavku se sve razlabavljuje, a logika prima udarce.
Polumrtvog Vilija nalazi neki debeli indijanac (Gary Farmer), koji sebe zove Niko (Nobody). Njega su kad je bio dečak uhvatili belci i odveli ga u Englesku, u kavezu su ga vodili od grada do grada i pokazivali kao životinju. Posle je naučio engleski jezik i uspeo da se vrati u postojbinu. Njegovi ga nisu prihvatili, pa otad sam luta po planinama. Čuvši da je ranjeniku ime Vilijem Blejk, indijanac u njemu vidi inkarnaciju velikog engleskog romantičara čije je stihove upoznao za boravka u svetu belaca. Niko leči Blejka i daje mu oružje; proriče mu da će ono "izmeniti njegov jezik i poeziju će od sada pisati krvlju". Priča još kojekave besmislice, a Vilijem će čuti i slušati, ništa ne razume. I tako njih dvojica jašu i "komuniciraju", bogami poduže. S druge strane, najgori od onih plaćenih ubica (Lance Hendrixon) pobije svoje kolege, a jednog i pojede, što ne bi trebalo da čudi jer je u mladosti to isto učinio svojim roditeljima, još ih je prethodno i silovao. Eto, izgleda da ono što čovek povuče iz porodice obično nosi u sebi zauvek. Bilo kako bilo, taj je za Blejkom nastavio sam i videlo se da se neće okaniti. Kako se u međuvremenu pojavila i poternica, za ucenjenim su krenuli i Pinkertonovi agenti, lovci lutalice, farmeri i ko god se u kraju zatekao. I nesrećni Vilijem je naučio da "govori kroz oružje", pobio je manje-više sve na koje su on i njegov drug natrapali (a svaki je bio posebna priča). No pritom je ponovo pogođen, i postalo je jasno da je kraj blizu.
A na kraju, u završnom delu, cela storija napušta racionalni poredak i postaje uzbudljiva i nejasna kao neka halucinacija.
Niko dovodi Vilijema do čudnog naselja sa totemskim stubovima. Odatle kuljaju nekakve spodobe, obučene u krzna, koje se teško uklapaju u predstave indijanaca kakve poznajemo. Oni provode pridošle kroz kapiju, prate ih do vode i nestaju. Niko polaže Blejka u kanu, prijatelji se pozdravljaju. Iz čamca, već u pokretu, samrtnik još vidi kako na obali koja je ostala iza njega indijanac i pristigli revolveraš (onaj kanibal) ubijaju jedan drugoga. A onda sklapa oči.
"Mrtav čovek" je, dakle, vestern. U drugom delu utisak se menja: pre je to road movie smešten u milje vesterna. S obzirom na završnicu, Borhes bi rekao da se radi o najstarijem umetničkom žanru-noćnoj mori. Priča je prvo čvrsta, a događaji iskaču jedan iz drugog kao one ruske lutke, babuške. Zna se i šta je to što sve pokreće: nasilje, naravno. Jasni su odnosi među likovima-odmah se vidi ko je dobar, a ko zao. Klasična naracija, takoreći zatvorena dramaturgija.
U drugom delu film izlazi iz zatvorenih prostora (kupei, kancelarije, sobe) u prirodu. Puca pejsaž, počinju lutanja, Susreću se neki čudni tipovi, pričaju se priče. Otvara se dramaturgija, a struktura postaje mozaička. Menja se i optika. One Vilijemove naočare, kroz koje smo i mi gledali na stvari, sada prelaze kod indijanca. A to je sasvim drugačija kultura i duhovnost bliža istočnjačkoj nego zapadnoj. Tu se stvari ne vrte oko bogatstva i moći, nego oko kultova predaka i svete moći u bićima i predmetima. Pa tako nasilje postaje "poetizovano", a Blejk sledi Nikovu viziju.
I stiže u zemlju duhova. Film uzima novi pravac, suprotan početnom, i kreće od iznutra ka spolja. Racionalne veze između događaja ustupaju pred logikom sna, a stilizacija (kao otklon od realizma) prerasta u konstrukciju irealnog, ili imaginarnog-koje neki smatraju ključem za dublji vid realnosti. Vilijem ostavlja iza sebe dualizam dobra i zla (Niko i revolveraš se međusobno poubijaju), i ulazi u novu dimenziju.
Druga polovina filma, ona u kojoj pogled na svet dolazi od indijanca, mnogima je ostala prilično mutna. Duhovni svet rođenih amerikanaca malo je poznat. Predstave o njima, formirane uglavnom na vestern filmovima (posebno onim klasičnim, sa konjicom za spas) baš i ne pomažu da stvari postanu jasnije. Istina, postojali su i antivesterni koji su krajem sedamdesetih demolirali mitove i legende Divljeg zapada, a sve u ime istine i nabujale političke svesti. Neki od njih su se bavili indijancima i nepravdom koja im je učinjena. "Dead man" se samo donekle nadovezuje na tu tradiciju. Džarmuš je ozbiljno pristupio odnosu belih doseljenika prema starosedeocima, ali ga prikazuje kao usput, iz drugog plana. Tu su Nikova ispovest, pohvala Dikinsona seniora ubicama "ljudi i indijanaca" i sporedni lik trgovca koji crvenima prodaje ćebad zaraženu virusima boginja i drugih bolesti. Da, ni oni traperi iza kojih su bizonska trupila ostajala da trunu kraj pruge nisu pucali tek iz neobuzdanosti ili treninga radi. Poznavaoci američke istorije potvrđuju da su oni bili deo plana generala Šeridana, po kom je indijance trebalo eksterminirati uništavanjem bafala, odnosno izgladnjivanjem. U svakom slučaju, osnovna namera filma "Mrtav čovek" nije bila da pokušaj genocida nad indijancima nazove pravim imenom. Crveni i beli su konfrontirani više na kulturno-civilizacijskom nivou. A tu pobednika nije označila konjička truba već pisak lokomotive. Nicanje gradova -fabrika nije ostavljalo mesta za sumnje u nezaustavljiv pohod tehničkog progresa. Uporedo sa njim širila se podjednako superiorna kultura (da li je?) i ideologija po kojoj su bogaćenje i moć krajnji životni ciljevi. Iznad starog Dikinsona ne stoje zakon ni Bog, već jedino njegov portret u prirodnoj veličini i skoro hiperrealistički u vernosti modelu. Realizam se nekako podrazumeva u takvom poretku stvari. Nasilje takođe-potrebno je preživeti, održati se u svetu u kome je stalna borba nužnost, a vlastiti portret ideal.
Što se indijanaca tiče, zapisi retkih nepristrasnih posmatrača s početka devetnaestog veka opisuju kako ratnike u potrazi za vizijama presreću kolonisti i truju ih lošim alkoholom.
Mnoga plemena su verovala u preegzistenciju duše i reinkarnaciju. U vizijama se moglo preći na drugu stranu-pejotl inače znači membrana. To je donosilo privilegiju održavanja veza sa dušama predaka. Šamani, poštovani naročito među algonkinima, mogli su da začaraju duhove i pretvore ih u svoje lične. Oni bi se, najčešće još kao dečaci, odvajali od plemena i bolovali na smrt. U snu bi im se javio demon i preneo im znanje; po povratku u život mogli su da isceljuju.
Ništa od rečenog se u Džarmuševom filmu ne vidi, ali bi oni kojima su ove stvari poznate, finale "Mrtvog čoveka" mogli da protumače kao šamanov san. Indijanac nalazi belog čoveka na umoru. U jednom času pogleda ga i vidi njegov kostur. Kostur je simbol inicijatorne smrti i vaskrsenja-Niko zna da je bolest gubitak duše i da je mladić kandidat za šamana. Vodi ga kroz njegovu inicijaciju, zajedno hodaju pustinjom smrti. Momak zadobija moći koje ranije nije imao. I sam vizuelizuje skelet; počeo je da vidi "dušu", jer ona prebiva u kostima. U stanju transa putuje do zemlje duhova, duhovi ga provode kroz kapiju. I tako se vraća tamo odakle je došao, a to nije Klivlend.
Ovo je jedno tumačenje, moguća su (i neizbežna) drugačija. Ali pre tih drugih, potrebno je nešto razjasniti. Za kvalitet filma nije od presudnog značaja da li se zasniva na nekoj legendi ili na "etničkoj istini", da li za podlogu ima površnu besmislicu ili razvijenu doktrinu. Niti je poznavanje činjenica o duhovnosti indijanaca neophodno za razumevanje onoga što se na platnu događa. Pre bilo kakvih tumačenja, i donekle nezavisno od njih "Dead Man" izaziva snažan utisak filmskim sredstvima. Na prizor okorelog ubice koji spava u zagrljaju sa plišanim medom svog detinjstva publika reaguje trenutno i neposredno. Kao i na kadar na kom se konj sa ranjenim Vilijemom u galopu udaljava od korpe sa papirnim ružama u blatu, ili na onaj kad revolveraš čizmom zdrobi lobanju mrtvaca. Prvi prizor vodi u parodiju, drugi u melodramu, treći u horor. Sva tri su, uzeti izolovano, prenaglašeni i prejako stilizovani. U okviru celine ne deluju tako, celina nije ni parodična, ni melodramatična, ni jeziva.
Poetski, dramski i crnohumorni efekti srećno su uklopljeni u jedinstveni ritam priče (delom ostvaren zatamnjenjima), i objedinjeni posebnom atmosferom. U građenju te moćne atmosfere ključne uloge su odigrale crno-bela fotografija Robija Milera i muzika Nila Janga. Doprinos kamermana ide mnogo dalje od dostizanja pročišćene vizuelne lepote. Izbor uglova snimanja stalno sugeriše egzistencijalnu poziciju, emotivnu boju i međusobni odnos dva ključna lika. Ni to nije sve, samo za ono najvažnije bi bio poreban poseban tekst. Instrumentalna muzika je nastala u jednom dahu i bez dorada. Jang je gledao prvu, dužu verziju filma i trenutno reagovao na zbivanja na platnu. Njegova gitara resko naglašava dramske momente, plovi iznad ogromnog prostora u kome se gube likovi, a pred kraj se povišenim i disonantim tonovima upliće u halucinantne slike. Katarzični zvuci finala podsećaju na muziku s kraja šesdesetih godina prošlog veka, kada su eksplodirali prvo kontrakulturni, a zatim i hipi pokret. Tada se slušala bitnička poezija i psihodelična muzika, eksperimentisalo se sa drogama i težilo ekstatičnim iskustvima, a spiritualnost indijanaca i njihova osmoza sa prirodom bili su putokazi. U tome je bilo mnogo površnosti i naivnog optimizma, a Jang je od onih kojima se to najmanje može prebaciti. Takođe, on je jedan od retkih heroja tog doba koji je nastavio da se razvija i ostavio dubok trag i u devedesetim godinama. Kao gitarista "zalazi u mračne prostore i krajnosti koje je ranije izbegavao". Kao autor, na albumu "Sleeps with Angels", izašlom neposredno pred snimanje ovog filma, bavi se nizom tema koje nalazimo i u "Mrtvom čoveku". Naravno, Džarmuš ih je pokrenuo nezavisno od njega i obradio vlastitim filmskim jezikom.
Vratimo se tumačenjima. Sem Pekinpo je svojevremeno primetio da je u univerzalnoj formi vesterna moguće komentarisati sadašnjost. "Dead man" je (za sada) jedini Džarmušov film koji u celosti izlazi izvan savremenosti i gradskog miljea. I to nije jedino po čemu se izdvaja u njegovom opusu. Naslov ovog teksta "Šamanov san" mogao bi da sugeriše kako se autor, sa svog putovanja u prošlost, vratio sa jednom košmarnom vizijom današnje Amerike. Izuzev glavnog junaka, izgubljenog, belci su moćnici koji se postavljaju iznad zakona, turobno-bezlični službenici, lovci na glave i vladini agenti na istom poslu, misionari-trgovci koji preziru ljude drugih kultura i prodaju im bolesti. Ako ovakvo tumačenje i nije sasvim netačno, pomalo je pretenciozno. Sam Džarmuš kaže da je suština njegove priče "odnos između dva čoveka iz različitih kultura koji su rođeni kao usamljenici...dezorijentisani u odnosu na svoje kulture". Drugim rečima, on podseća na kontinuitet (to su njegovi tipični antijunaci, samo u drugačijem prostorno-vremenskom kontekstu), i "spušta loptu" na zemlju. Džarmuš se pomno čuva svake visokoparnosti, uostalom sa dobrim razlozima. Ipak, ni njegovo tumačenje nije potpuno zadovoljavajuće. Teme istorije, nasilja, odmetništva i duhovnosti zahvatio je kao usput, iz drugog plana, ali im je prišao vrlo ozbiljno i realizovao ih nadahnuto. Zato je "Mrtav čovek" njegov najkompleksniji film, a možda i vizionarski.
Dijalog iz filma
|
|
