Rodžer Korman bio je specijalni gost na ovogodišnjem Grossmann festivalu filma i vina u Ljutomeru, Slovenija, kada mu je dodeljena nagrada "Stari mačor" za životno delo. Još uvek vitalan, u 82-goj godini i pun entuzijazma za aktuelni rimejk "Death Race" koji je koproducirao, Korman je razgovarao sa posetiocima festivala, a našao je vremena za pitanja najzagriženijih fanova iz ovog dela Evrope. Pored "Death Race" (koji po njemu hvata pravo za gušu, izbegavajući društvene reference i satiru), najavio je takođe više filmova sa čudovištima na kojima radi (kao što je Kiklop za Sci-Fi kanal).

Intervju

Moja pitanja su se uglavnom odnosila na njegove gotske horore. Ovo je deo razgovora:

DO: Kako je bilo raditi sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price ) ?

RK: Vinsent Prajs je bio veliki džentlmen i bilo je zadovoljstvo raditi s njim. Sve što je trebalo da uradim je da mu izložim kratku ideju šta želim od lika, i on bi odmah razumeo. To je bila jedna od najboljih saradnji koje sam ikada ostvario.

DO: Znači nije bilo potrebno mnogo rediteljskog usmeravanja, zar ne?

RK: Ne. Ja ne verujem u glumce koje treba prekomerno usmeravati. Oduvek sam verovao u razgovor o motivaciji lika i glumca, čemu teže, i uz, zatim, minimum režiranja na snimanju. Ja verujem glumcu.

DO: Neki kritičari su ga ocenili previše teatralnim. Da li je taj pristup blagog preterivanja i prividne ozbiljnosti njegov, ili ste tražili da odigra Poove likove u tom stilu?

RK: Nisam želeo takvo preterivanje. Ako je bilo bilo kakvog preterivanja, a bilo je pomalo, do toga je došlo kasnije. Zatim, nakon što smo uradili tri ili četiri od tih filmova, on je počeo da malo preteruje, ali ne previše, "Gavrana" (The Raven)smo, naravno, uradili iz zabave. Bilo je veoma zabavno imati ga uz Borisa Karlofa (Boris Karloff), Pitera Lorija (Peter Lorre) i Džeka Nikolsona (Jack Nicholson).

DO: Kako ste sarađivali na tom filmu, imajući na umu da su vrlo različiti u pogledu karijere, glumačkog stila, kao ličnosti i tako dalje...

RK: Bilo je malo nesloge, ali ne u velikoj meri. Piter Lori je bio metodskiglumac, "Stanislavskijevskog tipa", koji je igrao komade Bertolda Brehta u Berlinu i kada je Hitler došao na vlast. Piter je došao u SAD. Znao je da improvizuje, da izmišlja tekst i to je pomalo izbacivalo iz takta Borisa. Vinsentu je to bilo OK, ali Boris je bio tip glumca koji dođe, pročita scenario, zapamti dijaloge i odigra ulogu onako kako je napisana. Piter je imao grubu ideju kakav je scenario i zatim je improvizovao razne stvari. Vinsent je mogao da radi sa obojicom. Ali Boris je imao problema sa Piterom i čini mi se da je drugog ili trećeg dana snimanja došao do mene i rekao da mu je teško da radi sa Piterom pa sam rekao Piteru. "Treba da se više držiš scenarija", a Borisu sam rekao: "Mogao bi malo da popustiš, shvati da će Piter malo da improvizuje." I posle toga su se slagali vrlo dobro.

DO: Nije li Piter takođe pomalo pio tih dana?

RK: Ne, ne na snimanju. A ako je u stvarnom životu, ja ne znam za to. Ali to je zanimljiva tema. Radio sam sa nekoliko glumaca koji su poznati po piću, a oni su svoj posao uzimali veoma ozbiljno: nisu bili alkoholičari. Oni bi se pojavili na dan snimanja-jedan od njih, neću vam reći njegovo ime, rekao mi je: "Ja pijem martini u pet popodne svaki dan i želim to da znaš pre nego što napravimo ovaj film. Posle toga verovatno pijem drugi i treći martini. Tako da ti predlažem da završavaš sa mnom pre pet popodne. Ja ću i posle moći da glumim, biću u stanju da glumim sa ostalima, ali tokom večeri nemoj da radiš krupne planove sa mnom". I održao je reč: ostajao je trezan do pet popodne, ali oko pola pet moglo se primetiti da je nestrpljiv (smeh). Ali, uopšte uzevši, ti momci su ponosni na svoj rad, i u slučaju da su teški alkosi, oni to ne piju na snimanju.

DO: A šta je sa Rej Milendom (Ray Milland)?

RK: Rej Milend je bio veoma sličan Vinsentu Prajsu s tim da je bio veoma pažljivo i na klasičan način obrazovan. Rej Milend je bio veoma lep čovek, obično je bio u ulozi romantičnih momaka, dok je Vinsent bio više poput karakternog glavnog glumca. Tako da je Rej unosio više uglađenosti, a Vinsent više ekscentričnosti u ličnosti koje su igrali.

DO: A glasina da je postojala scena na kraju filma "Čovek sa rendgenskim oočima" (The Man with X Ray Eyes) koja je isečena ? Stiven King (Stephen King) u knjizi "Mrtvački ples" (Dance Macabre) , na primer, tvrdi da je čuo da je postojala scena, u kojoj lik koji igra Rej Milend posle kopanja svojih očiju vrišti "Još uvek mogu da vidim!".

RK: Ne, čuo sam tu priču, ali ono što smo imali na kraju filma je ono što je bilo planirano.

DO: A kada se radi o vizuelnim efektima, da li su oni proizašli tačno iz onoga što ste želeli, imajući u vidu budžetske limite i tehnička ograničenja tog vremena? Da li ste, na primer, hteli da on vidi nešto posebno, kao što su čudna mesta ili čudovišta van ovozemaljske realnosti?

RK: Nisam želeo da vidi čudovišta. Želeo sam da on vidi sve dublje i na kraju skroz do centra Univerzuma. Želeo sam da to bude veoma mističan film, tako da nisam mislio da bi trebao da vidi čudovišta.

DO: Ono što sam mislio da naglasim ovim pitanjem je da sam uvek imao osećaj da je zaplet maglovito lavkraftovski, o čoveku koji vidi izvan realnosti i pronalazi mračniju realnost iza nje, a u Lavkraftovoj mitologiji postoji slepi idotski bog Azatot (Azathoth) u centru Univerzuma-ne baš čudovište, ali jedno amorfno božanstvo...

RK: Želeo sam da ostavim otvorena vrata, ne određujući šta bi to bilo. Uvek sam verovao da svaki čovek u publici posmatra drugačiji film. Ono što oni vide je pola onoga što je filmski stvaralac postavio na ekran, a pola ono što je u njihovom mozgu. Tako da ostavljam publici da proceni šta bi mogao da predstavlja kraj filma.

DO: Drugim rečima, ako biste snimali ili producirali rimejk, ne biste koristili današnju tehnologiju i specijalne efekte da pokažete više od onoga iz 1963-će?

RK: U stvari, razmišljao sam o tome. Od svih filmova koje sam napravio ukoliko bi trebao da uradim rimejk jednog koji bi sada mogao da bude bude bolji, sa modernim specijalnim efektima, to bi bio taj mali film koji je snimljen za tri nedelje za malu sumu novca, kad nismo imali puno novca za specijalne efekte. Mislim da bi film bio znatno bolji sa specijalnim efektima koje danas imamo. Ali ipak ne bih bio određeniji u pogledu kraja.

DO: Ali, možda biste sada mogli da prikažete više golotinje nego tada?

RK: (smeh) Da, to bi moglo da se uradi.

DO: Šta mislite o savremenim rediteljima iz nisko-budžetne arene? Imam osećaj da igraju na previše sigurnu kartu, poput mejnstrim kolega, iako ne rizikuju tako velike budžete kao oni.

RK: Da, moje mišljenje je da su današnji reditelji tehnički potkovaniji nego reditelji u moje doba, i da većinom pohađaju filmske škole, dok ja nikada nisam išao u filmsku školu, sve što znam naučio sam na snimanju. Tako da oni imaju više znanja iz tehnologije, ali ponekad im je vizija ograničena. Oni poznaju specijalne efekte, vrlo dobro funkcionišu kod računarske grafike, ali kod nekih od njih postoje određena lična kvalitativna ograničenja. Takođe, kod velikih filmova ne možete da se kockate sa stotinama miliona dolara. Prinuđeni ste da igrate na sigurno. Čak i neki nezavisni, sa manjim budžetima, se trude da igraju na sigurno, znam po sebi, ja sam takođe išao na sigurno, ali više volim da se kockam, što je, naravno, lakše kada je vaš budžet par stotina hiljada dolara.

DO: Da li ste se suočavali sa bilo kojom vrstom ograničenja u tim danima, kada ste snimali film u par dana? Mislim fizički, u pogledu iscrpljivanja sebe i vašeg tima kada biste uradili ceo film za par dana i noći snimanja?

RK: Da, Udruženje filmskih glumaca je postavilo pravilo da filmski glumac ima pravo na 12 sati pauze između rada. Ako ne im date 12 sati slobodno, treba da im platite dvostruko sledećeg dana. Tako da sam imao razumno dug radni dan, koji je za mene predstavljao 10 ili 11 radnih sati i zatim odlazak kući i spavanje i povratak narednog dana. Ali ako sam bio prinuđen da radim 12 ili 13 sati organizovao sam dnevni raspored tako da glumci koji rade početkom jutra završavaju ranije, tako da su imali 12 časova između snimanja.

DO: Znam da reditelji mrze pitanja o uticaju, ali ipak moram da pitam o inspiraciji gotskim filmovima Hamer produkcije iz kasnih pedesetih i Mariom Bavom iz ranih šesdesetih. Da li su uticali na vaše filmove po Poeovim delima na bilo koji način?

RK: Ne baš. Prvi od mojih gotskih filmova bio je "Pad kuće Ašer"(The House of Usher) iz 1960-te i kada sam ga uradio nisam video nijedan film Hamer produkcije ili film Marja Bave. Kasnije sam video nekoliko filmova Hamer produkcije i filmove Marija Bave i nisam bio naročito impresioniran Hamerovim filmovima, ali jesam sa onim što je Bava radio. Bio je zaista briljantan reditelj.

DO: Možete li da to pojasnite, jer ja sam veliki fan Bavinog dela. Šta vam se kod njega dopalo?

RK: Bilo je pre više od 40 godina. Pokušavam da se prisetim šta sam tada video. Bio sam naročito zadivljen njegovim režiserskim postupkom sa glumcima, načinom na koji je ostvario kompleksnu karakterizaciju likova koji su u horor filmovima nekad veoma pojednostavljeni. Takođe, smatrao sam da je zaista briljantan sa kamerom, voleo sam njegovu rasvetu sa jako crnim površinama, i uz to svetlost naspram tame, kontrast tamne svetlosti ("chiaroscuro") koji je koristio.

DO: Takođe ste radili sa njegovom zvezdom Barbarom Stil (Barbara Steele) u "Bunaru i klatnu"1) (The Pit and the Pendulum) . Čuo sam da nije bila presrećna što igra u gotskom hororu. Kako je bilo raditi sa njom?

RK: Čuo sam da nije želela da je poistovete sa horor filmovima, ali kad sam radio sa njom nije bilo ništa od toga. Veoma dobro sam se slagao sa njom. Uzimala je svoju ulogu veoma ozbiljno i bio sam zadovoljan sa njom. Bila je divna osoba.

DO: Imam pitanje o "Maski crvene smrti" (Masque of the Red Death), koji je moj omiljeni od vaših filmova sa verovatno najboljim scenarijem od svih gotskih horora koje ste radili. Sadrži neke nezaboravne rečenice, a kako sam čuo Vinsent Prajs je tome doprineo prepravljajući svoje dijaloge. Da li je to tačno?

RK: Vinsent je to uvek radio, ništa naročito, pomalo i uvek sam ohrabrivao glumce da to rade, da donekle menjaju dijaloge da bi ih uskladili sa svojim ličnostima, kako bi ih prirodnije izgovarali. Zanimljivo je što ste to pomenuli jer scenarija za većinu Poovih filmova uradio je Ričard Metison (Richard Matheson), koji je bio veoma dobar pisac, a u "Maski crvene smrti" sam radio sa Čarlsom Bomontom (Charles Beaumont) , mojim dobrim prijateljem. Završio sam snimanje "Tajne invazije" (Secret Invasion) u Dubrovniku u subotu, a u ponedeljak sam bio u Londonu, radeći na pred- produkciji "Maske crvene smrti". Bob Kempbel (Bob Campbell), koji je napisao "Tajnu invaziju" stigao je zajedno sa mnom i veliki deo mog tima iz Holivuda do šao je sa mnom. Mislim da je originalnom scenariju Čaka Bomonta pomalo nedostajalo složenosti pa sam jedno veče razgovarao sa Bobom Kempbelom i on je došao na ideju da ubaci Poovu priču "Skoči- žaba" kao pod-zaplet. Imali smo dve nedelje za pred-produkciju i za to vreme on je dodao dosta podteksta i mislim da je to bilo veoma uspelo.

DO: Šta možete da kažete o Nikolasu Regu (Nicholas Roeg) koji je snimio taj film?

RK: Nik Reg je bio jedan od najboljih kamermana sa kojima sam radio, pružio mi je veoma bogatu rasvetu. Opet, moj način rada sa kamermanom je da razvijemo diskusiju o izgledu, stilu i raspoloženju u filmu. I, opet, kao što sam rekao za Marija Bavu, uvek sam voleo te duboke, bogate boje, naspram svetlih boja, a u Engleskoj u to vreme nisu koristili izraz kamerman već direktor fotografije, i to je ono što je Nikolas Reg bio, i njegovo korišćenje rasvete mi se najviše dopada.

DO: Da li biste rekli da postoji nešto što bi predstavljalo "pogled na svet Rodžera Kormana"? Uradili ste mnogo različitih filmova veoma različitih žanrova, pa ipak teorija o autorstvu je na stanovištvu da je veliki reditelj prisutan u svakom svom filmu, bez obzira da li je u pitanju akcioni fillm, horor, tinejdžerska komedija, SF, i tako dalje. Da li biste možda mogli da kažete da postoji nešto što ih povezuje?

RK: Možda bi moglo da postoji. Nekada sam bio opisivan kao najstariji dokazani buntovnik Holivuda. Pomalo sam protiv establišmenta, na strani autsajdera, osobe koja nije potpuno unutra i politički sam pomalo levo odcentra.

DO: Znači rušenje kuća i zamkova u vašim filmovima nije samo gotski kliše nego metafora za rušenje poretka?

RK: Kad je reč o tome najbolji završetak u tom stilu u tom stilu uradio je mladi reditelj Alen Arkuš (Alan Arkush) koji je za mene režirao "Rokenrol gimnaziju" (Rock`N`Roll High School), a to je bila rokenrol komedija u kojoj na kraju učenici dižu školu u vazduh (smeh).

DO: Da li ste ogorčeni iskustvom sa "Oslobođenim Frankenštajnom" ( Frankenstein Unbound ) (premontiran od strane producenata) i da li je to razlog zbog čega više ne želite da režirate?

RK: Zaista ne. Dovoljno dugo sam tu da znam da se takve stvari dešavaju. Ne ide sve glatko, a taj film nije pravljen za moju kompaniju tako da nisam imao kompletnu kontrolu ni rediteljsku montažu.

DO: Pa, kako to da više uopšte ne režirate?

RK: Jednostavno osećam da sam previše star. Trebalo bi da ustajem u osam ujutro i da idem na snimanje, a umesto toga mnogo je lakše otići tamo u deset sati (kao producent) i reći reditelju: "Zašto si to tako snimio? Šta ti bi da postaviš kameru tu?" (smeh). Naravno, ne radim to, ali...razumete.

DO: Da li ste ikada imali osećaj da treba da režirate barem još jedan poslednji film?

K: Ponekad mislim na to, ali bi za to trebalo da imam projekat za koji sam strastveno zainteresovan, a sada nemam takav scenario.

Maja G. i Roger K., Ljutomer, Slovenija, avgust 2008.

1) Kod nas prikazivan kao "Njihalo strave". Back