Metodologija

Osnovno pitanje koje sam sebi postavljala u pogledu izveštavanja o ovom ritualu i njegove analize jeste da li ću uspeti da ne budem pristrasna, da li ću sakrivati podatke koji su možda nedelatni za moje zaključke i da li ću iz istog razloga nešto dodati, izmaštati. Naročito je teško proceniti verodostojnost istraživanja i analize, pošto govorim o Ritualu vatre na kome sam participirala još u avgustu 1988. pa je zbog vremenske distance problem rekonstrukcije događaja takođe bio prisutan. S druge strane, ista ova okolnost može biti i privilegija, pošto tada nisam učestvovala sa pretpostavkom da ću jednom biti u prilici da izveštavam o ovom Ritualu, ili sa namerom da ga iznutra posmatram, već iz lične potrebe za tom vrstom iskustva. Na taj način je pogled iznutra obezbeđen ali transmisija rečima neće moći da bude izvršena. Jezik dolazi uvek prekasno. Teorijski diskurs nije dovoljan, a možda je i sasvim suvišan. Ako kod čitaoca bude prisutan nagoveštaj "žiške" da se prođe kroz vatru i postane nepotrebno pitanje da li ona peče, značiće da je subjektivan pogled bio važan.

Delove rituala Vatre rekonstruišem uz pomoć jednog od Majstora Vatre, ali koji nije vodio konkretan ritual na kome sam ja učestvovala već je i sam po prvi put prešao Vatru tokom istog rituala. Koristili smo njegove beleške-plan za izvođenje, kao i izveštaje koje su mu poslali učesnici posle Rituala održanog 2.12.1988. u Omoljici kod Beograda. Takođe i moja sećanja koja se uglavnom odnose na prizore, osećanja, telesne osete, atmosferu, ljude i neke od ritualnih radnji sa Rituala Vatre u Hrepeljcima kod Kopra. " U ovom slučaju nije reč o pukoj istraživačkoj znatiželji, kojoj se u različitim kontekstima nude gotovo labaratorijski uslovi za ispitivanje ponašanja homo sapiensa... Feministička perspektiva olakšava istražiteljki da odredi svoju poziciju prema akterima i njihovim ciljevima. Ona odbacuje neutralnu, odnosno ´objektivističku´ poziciju koja bi mogla istraživača da postavi iznad ili pored aktera u društvenim zbivanjima, tj., ili u ulogu neutralnog posmatrača, ili samovlasnog arbitra sa strane." ..(Anđelka Milić:2000:332-3)

Etnografija rituala vatre

Sastav ove grupe i drugih grupa okupljenih radi prelaska preko Vatre bi se teško mogao uzorkovati po nekim sociološkim kriterijumima. Neposredne učesnike diferencira mnogo različitih obeležja a povezuje ih želja da pređu preko Vatre i da to urade uz podršku drugih ucesnika i majstora. Ne mogu se kategorisati ni po jednom od uobicajenih kriterijuma. Na ritualima vatre ucestvuju seljaci, službenici, slobodni umetnici, domaćice, inženjeri, psiholozi, radnici, zanatlije... razlicitih nacionalnosti. U sam ritual se ne upisuju pravila zajednice, drustva iz koga dolaze. Nema segregacije među učesnicima po klasi, rasi, polu, po godinama ili po drugim spoljašnjim kriterijumima. Učestvovanje na ritualu se plaća, što najčešće ima minimalan ekonomski značaj, uglavnom se pokrivaju troškovi (Za drva i eventualno put za voditelja/voditeljku i njegove/njene asistente. To donekle utiče na sam sastav grupe, ali u konkretnom slučaju, iz izveštaja koji slede, može se videti da Majstor svodi cenu na simboličnu za one koji nisu u mogućnosti da plate). Obično učestvuje više muškaraca nego žena, negde oko dve trećine. Majstor takođe ne može da se identifikuje, kada bi se posmatrao niz ovakvih rituala. Kompjuterski programer Srbin, medicinska sestra Bosanka, metalostrugar Rom, izdavač Hrvat. Ova obeležja su irelevantna unutar rituala, nisu uneta u njega, ostavljena su iza granica ovog čina koji se odvija u pukotini, izvan kulture, ali ipak unutar nje, na samoj ivici na kojoj se odvija ova ritualna forma.

Pošto se u stvari prelazi preko žara koji nastaje sagorevanjem 1,5-2 kubika drva, obično se bira usamljeno mesto van grada, koje neće izazivati pažnju ili bilo kakvo ometanje, a koje obezbeđuje i zaštitu od požara. Mesto bira neko od asistenata u dogovoru sa majstorom. Grupu, okupljenu za tu priliku, čini deset do dvadeset učesnika predvođenih Majstorom vatre koji je za vreme trajanja rituala neprikosnoveni autoritet. Da bi neko postao Majstor Vatre dovoljno je da i sam pređe preko žara, da poželi da i sam održi takav Ritual, da doživljava iznutra da je Majstor Vatre koji sam stvara uslove da se ritual sprovede, da je sposoban da obrazuje, inspiriše i motiviše grupu. Najčešće Majstor svoj prvi Ritual vodi ne menjajući njegovu formu u njenim najvažnijim detaljima i u prisustvu nekoga ko je osvedočeni Majstor Vatre. On ovde ima ulogu supervizora, "ćutećeg monitora" koji se ne upliće u tok događaja. Posle svog prvog Rituala Majstor može da improvizuje. Ovo su nepisana pravila, ali slede iz osećaja poštovanja prema samom Ritualu i želje da se sledi "linija prenosa". Naravno, postoje i oni koji se ne drže ovih nepisanih pravila.

Asistenti, njih dvoje ili troje, nabavljaju i pripremaju drva za vatru i obezbeđuju sve tehničke uslove povezane sa Ritualom. Poređaju 1,5-2 kubika drva u formu otprilike 2,5x1,5x1m. Sačekuju učesnike na dogovorenom mestu (npr.autobuskoj stanici), pomažu im da se raskomote u nepoznatom prostoru pre samog početka Rituala i sl. Uloga asistenata je i da budu pored vatre nakon paljenja, da "čuvaju" vatru. Asistenti su obavezno i sami prešli preko Vatre na nekom od prethodno održanih rituala i neki od njih se pripremaju da i sami vode Ritual vatre. Nakon pogleda "iznutra" oni zauzimaju tačku gledišta nekoga ko ispred sebe ima grupu za koju preuzima odgovornost. Pripreme za sam prelazak odvijaju se u kući u blizini mesta gde se pali vatra.

Nakon što se predstavi majstor rituala, predstavljaju se i učesnici i saopštavaju koja je njihova motivacija, zašto žele da pređu preko žara, šta očekuju od sebe, od grupe i od majstora. Većina prisutnih oseća strepnju i napetost. Atmosfera je nabijena iščekivanjem i osećajem posebnosti onoga za šta se spremamo.

Majstor se obraća učesnicima i objašnjava simboliku elementa vatre. Ona je simbol života, spoznaje i neprekidne promene. Govori o poštovanju prema vatri koja je iskra večnog plamena, o psihofizičkom pročišćenju koje se događa prelaskom preko vatre, o važnosti "brisanja" našeg "programa" po kome se vatre treba plašiti i prevazilaženju inkorporiranih ograničenja, strahova i predrasuda. Isto tako, priprema učesnike za simboličku žrtvu koja će biti prineta vatri, a to je neka osobina koje želimo da se oslobodimo. Svaki učesnik odabranu osobinu beleži na cedulju koju kasnije stavlja među drva pred samo paljenje.

Posle toga se izvodi vežba (Majstor daje instrukcije tokom vežbe) čiji je cilj da se uspostavi kontakt sa sopstvenim telom i sa ostalim učesnicima. Izvodi se tako što učesnici hodaju lagano po prostoru, zatvorenih očiju. Treba da budu svesni svoga tela, svojih osećanja i misli. Ako na svom putu naiđu na nekog (Drugog) treba da se zaustave, da budu neko vreme u kontaktu dodirujući jedni drugima glave, ramena, ruke. Tako se povremeno obrazuju grupice od troje-četvoro koji neko vreme tako stoje zajedno dodiruju se, pa se odvajaju i nastavljaju dalje, ponovo se susrećući i razdvajajući. Tu se već polako stvara osećaj grupne kohezije, blagog opuštanja i otvaranja. Zatim učesnici polako formiraju širi krug u kome (držeći oči i dalje zatvorene) stoje tako da su im šake blizu, ali se ne dodiruju i koncentrišu se na to da osete energiju koja im struji iz prstiju i povezuje ih. Ovaj osećaj kao da proizilazi iz prethodne faze i veoma je intenzivan. Nakon toga se učesnici hvataju za ruke i dalje osećajući energiju koja ih povezuje i nakon toga zajedno vibriraju (pevaju) mantru Aum sada podignutih i blago raširenih ruku. Tokom ove vežbe se pojavljuje osećanje ljubavi prema ostalim učesnicima, prema čovečanstvu i prema čitavom univerzumu. Uglavnom, učesnici svedoče da se taj osećaj širi u svim pravcima a i sama mogu to da potvrdim. Ova grupna vežba potiče iz bioenergetike, psihološke škole humanističke orjentacije čiji je tvorac Aleksandar Loven, dok je vibriranje Aum-a deo istočnjačke tradicije u kojoj se Aum smatra svetom reči, zvukom svih zvukova.

Nakon pauze vibrira se mantra IZ koja označava silazak duhovne iskre na zemlju, zatim UR koja predstavlja delovanje iskre na podizanje čoveka od životinje do težnje ka Višem i MAN koja označava osvešćenje čoveka i vraćanje izvoru. Za to vreme i neko vreme nakon toga učesnici osluškuju sopstvena tela i zamišljaju kako kosmička energija ide odozgo do pleksusa, spušta se kroz noge do stopala, oblaže ih i štiti. Ova tri sloga vode poreklo od Kelta, barem kako je saopštio Majstor vatre. O ovome nisam uspela da pronađem potvrdu u literaturi.

Nakon što grupa ponovo neko vreme vibrira AUM, upućuje se prema mestu gde će biti zapaljena vatra. Svako sa svojim mislima, u tišini, izdvojeni od svakodnevne logike, spremni da prekrše fizičke zakone i sva pravila, učesnici se približavaju drvima i jedan po jedan ostavljaju svoje cedulje. Nakon toga, majstor potpaljuje vatru koja kada se razgori daje plamen od oko pet metara visine. Ovde se umeće jedno tehničko rešenje prema kom sam lično osećala otpor. Da bi se ravnomerno razgorela tako velika količina drva, asistenti ih pre potpaljivanja tu i tamo poliju naftom. Svi sede oko vatre i prepuštaju se njenom pročišćavajućem dejstvu, ostvaruju kontakt sa vatrom i arhetipom vatre u sebi. Tokom celog procesa priprema nema razgovora među učesnicima.

Posle ovoga se nastavljaju pripreme u kući koje se uglavnom tiču uputstava oko samog prelaska. Majstor rituala na kome sam ja učestvovala nas je upućivao da ako budemo osetili pečenje na tabanima ne pružamo otpor, već da to treba da shvatimo kao pročišćavajući udar energije koji samo treba da propustimo kroz sebe. Govorio je o mogućnosti da se nekima od nas pojave plikovi posle prelaska i pravio analogiju između akupresurnih tačaka i ovih plikova. Posle završenih priprema grupa ponovo odlazi da meditira oko vatre koja je sada manja, i komadi drveta dogorevaju. Još uvek je jara i ne može se prići vatri, ali ona nije ogromna i neukrotiva kakva je bila po paljenju. Malo kasnije se raširi žar u tepih od oko 4x2 do 5x3 metara. Majstor Rituala Vatre daje ovakvo uputstvo:

"Osluškuj telo. Kada osetiš da si spreman stani pred Vatru. Pokloni se Vatri, raširi ruke i uz AUM kreni. Ja te čekam sa druge strane. Kada pređeš, zahvali se Vatri (poklonom).

Ako nekom znači, može da zamisli nit koja polazi iz njegovog/njenog pleksusa, da baci tu nit do druge strane Vatre tj. do mene. Neko ima utisak da ga nit vuče, neko da kroz nju dobija podršku sa druge strane, neko da je sebi postavio jasan cilj koji zna kojim putem da ostvari, neko da mu nit pomaže da mekše pregazi Vatru."

Učesnici/učesnice ustaju, staju sa obe strane staze žara i vibriraju AUM podignutih i raširenih ruku. Oko njih su baklje pobodene u zemlju. Majstor prvi prelazi vatru i dočekuje u zagrljaj svakog učesnika/učesnicu koji jedan po jedna prelaze vatru i tokom prelaska takođe vibriraju AUM raširenih ruku. Svako prelazi vatru kada oseti da je spreman. Neki/neke više puta hodaju preko vatre, neki/neke je pređu ponovo držeći se za ruke sa prijateljem, neki/neke prenose decu preko žara. Kada je ritual završen ostaje se tu u prijateljskom razgovoru, poneko hladi noge u vodi, poneko se igra žarom držeći ga u ruci i pripaljujući njime cigarete. Jedni imaju male opekotine, drugi ne. Ipak, svi su uradili nezamislivo.

Interpretacije

Dostupna su mi dva izveštaja učesnika Rituala vatre napisana par dana nakon izvođenja i zanimljiva su ilustracija doživljaja koji su imali. Nakon toga sledi moj izveštaj kao treći, ali napisan tokom nastajanja ovog rada.

I izveštaj

" Od rituala je pro š lo samo dva dana tako da se svega jasno se ćam i još sam uvek pun stečenih utisaka. Raspoloženje mi je uglavnom pod dojmom tog prelaska preko Vatre.

Kada sam krenuo od kuće nisam imao neku jasnu zamisao kako će to da izgleda. Nisam ni znao šta treba da očekujem. Kada sam stigao u O . čas sam bio skeptičan i pomalo se plašio a čas sam bio pun vere i hrabrosti. Počeli smo vežbe i ja sam radio po mom mišljenju dosta dobro, ili bar sam se trudio. Sve su mi vežbe bile nove i nepoznate, osim prve. Najviše mi se dopalo vibriranje mantri Iz, Ur i Man. Izgovarajući ih, prosto sam osećao priliv neke energije i emocija. Kasnije kada smo pošli kroz šumu i njive, dok smo palili vatru, sve je to bilo nekako romantično i "mistično", bar se meni tako činilo. Dok smo čekali da drva izgore, dosta sam razmišljao. Plašio sam se Vatre ali sam se trudio da se potpuno otvorim prema njoj i da joj se potpuno predam. Stigao je trenutak kada smo se svi okupili oko vatre i kad je trebalo preći preko nje. Još sam se uvek pomalo plašio. Jednog trenutka sam osetio da sam spreman. Bio sam bez trunke straha, znao sam da radim nešto veoma važno. Kao da je neka viša sila počela da sa mnom upravlja. Ipak osećao sam se prirodno i spontano, kao deo beskrajnog kosmosa. Stao sam pred Vatru da se poklonim. Jednom sam nogom već stajao na komadiću žara. Ne moram ti ni reći da me nije bolelo. Nekoliko trenutaka kasnije prešao sam Vatru. Osećao sam ko da me Aum prosto nosi preko Vatre. Kada sam prvi put prešao bilo mi je vrlo drago što si mi to omogućio, i što si to omogućio svima nama. Kasnije sam sa P. još jednom prešao preko Vatre i posle toga sam osetio da je to dovoljno. Nisam hteo da kvarim utisak.

I tako, sada se osećam divno. Jedva čekam da ponovo idem na Vatru. Ovom prilikom želim da ti se zahvalim za sve što si mi pružio i što si mi pomogao. Hvala ti i za popust. (Kula, 6.12. 1988.)

II izveštaj

"Ritual hodanja po Vatri mi je bio prvi do sada. Kada sam dobio poziv, a i dok sam putovao imao sam čvrstu namjeru, ne znam odakle ali sam znao da ću uspjeti, nije bilo nikakve sumnje u drugo. Kad si počeo da nas upućuješ kako da radimo dobro sam vizualizirao i ulagao osjećanja i ni na šta drugo nisam mislio. Iz tebe mi je zračila sigurnost, tolika da sam te, iako je bilo kratko vrijeme, počeo nesvesno oponašati kao što dijete oponaša roditelja.

Čim si ti prvi prošao kroz Vatru, htio sam ja, ali me je I. i još jedan momak preduhitrio. Posle njih prošao sam četiri puta sam i jednom sa drugom kroz Vatru. Sjutradan uveče sam se vratio kući i vidio da nemam nikakve opekotine niti bolove u nogama. Vidio sam da smo svi prošli kroz Vatru, nas dvadesetak. Nismo bili u transu, nismo radili autosugestiju. Milo mi je što sam bio u društvu ljudi koji vole da rade spiritualne tehnike. Spalio sam, tj. Vatra je spalila jednu moju negativnu osobinu. Ovaj put sam želio da ode od mene moja površnost, da budem istrajan i to me i sada stalno potseća i gura da istrajem. Primetio sam kod tebe da kada odgovaraš na pitanja nas učesnika da se ne zamisliš ili premišljaš već da nekako iz tebe isti tren izađe otvoren i iskren odgovor i što je najvažnije jedini pravi odgovor.

Hvala što si nam pokazao da je čovjek nešto više nego što se svakodnevno misli i radi.

Više i vrednije sam uradio za ovih nekoliko meseci nego za čitav dosadašnji život. Život mi je dobio smisao, karakterniji sam i moralniji i više ljubavi imam prema svim ljudima. Nadam se da ćeš me uskoro opet zovnuti, rado ću se odazvati pozivu." (Kotor, 7.12. 1989.)

III izveštaj

Za sebe mogu da kažem da spadam u osobe koje možda i više od drugih reaguju na vrelinu i da bi u uobičajenim okolnostima očekivala da bi moja stopala bila spržena do kostiju od takvog žara u koji se bukvalno upada prilikom hodanja. Međutim, pred sam prelazak nisam osećala nikakav strah i na neki način sam se osećala prevarenom kada sam stupila na užareni tepih i osetila jako pečenje na tabanima. Mislim da sam bila jedina koja je po malo poskakivala. Bila sam donekle razočarana jer sam tokom priprema stvorila snažno suprotno predubeđenje od onog koje sam imala celog života. Toliko sam bila iznenađena što vatra peče da sam se odlučila da ponovo pređem i ponovo sam doživela isto i čak bila na neki način ljuta "što nisam upozorena". Time sam propustila da povežem i uporedim svoje prethodne predstave o vatri sa onima koje su bile posledica tadašnjeg neposrednog iskustva. U toku priprema, ja sam čula ono što meni odgovara. Moj prethodni strah od vatre je bio toliko jak da se verovatno ne bih usudila da je pređem da nisam poverovala da vatra ne peče ako joj prilaziš prijateljski i bez straha.

Ono što je doživeo svaki pojedinac nije jednoznačno. Tada sam posmatrala prijatelja koji je više od dest puta hodao preko užarenog tepiha polako i posvećeno kao da korača po mekanoj travi, a da posle toga nije imao nikakve opekotine. Istraživači u Engleskoj su pokušali da izmere dužinu kontakta stopala i žara i da to dovedu u vezu sa nedostatkom opekotina. Ja sam se uverila da su neki dobili opekotine (plikove) iako su prešli samo jednom, a opet, oni koji su hodali više puta veoma sporo i predali sebe vatri, nisu dobili ni jednu.

Analiza i komentar

Ritual vatre o kome je reč ne pripada kulturnom miljeu prostora na kojima se odigravao. Donet je "sa strane", konkretno, 2 osobe koje su održale prvi put prelazak preko vatre u Sloveniji 1988, su prisustvovale na sličnim ritualima u Nemačkoj i Italiji. Pažljivom analizom toka rituala može se jasno videti da nije prenet kao deo neke određene tradicije, već u stvari predstavlja multikulturni proizvod. Keltska tradicija, indijska sveta reč Aum i bilo koji drugi delovi (npr. ritmovi afričkih bubnjeva) mogu biti umetnuti u rital koji nije dat jednom zauvek, već je promenljiva forma.

Pojedinačni Ritual bi se mogao razmatrati kao forma, zatvoren sistem, kultura za sebe sa sopstvenim pravilima, koja su takođe konstitutivna. Međutim, samim prelazom se prekoračuje nova ivica. Unutar njega se podrazumeva ono što sam okarakterisala kao zajedinički imenitelj a to je želja da se pređe preko vatre i da se drugi podrže u tome i da se od njih primi podrska.. U tom smislu majstor ima istaknuto mesto, on je taj koji inicira ostale, koji ih podržava i preuzima odgovornost za Druge. "Otvorenost nije potpuna ukoliko čeka na priznanje. Ona nije potpuna kada se otvara ´prizoru´ ili priznanju drugoga, nego kad postaje odgovornost za njega....Odgovornost koja me obavezuje i koja me angažuje prije svake istine i izvjesnosti čineći izlišnim pitanje povjerenja i norme, jer je svijest u svojoj pravosti i svom poštenju samo naivnost i mnjenje." (Levinas:1974:183-4) U spoljašnjem socio-kulturnom krugu tačno je propisano šta znači biti normalan , ispravan, ne poremecen. Unutar Rituala Vatre individua se podržava da bude slobobodna i zato je ovo kultura za sebe, unutar koje se događa "rastvaranje koje iscrpljuje esse bivstva". (ibid:259) Međutim, ovi "uslovi" ne bi bili dovoljni da se dogodi "rastvaranje" da pojedinac nije već odlučio da se izdvoji od onog "što čovek svakodnevno misli i radi" i proveri "koliko je stvarno stvarno".(Pol Vaclavik:1997:naslov) On dolazi u taj zaštićeni prostor koji je i simbolički obeležen (Vatra, oko nje ljudi i oko njih baklje) uprkos "svakodnevnom" i sa/uprkos strahu. Da bi izvršio Prelaz on simbolički žrtvuje neki svoj deo (površnost), prazni se i popunjava to mesto (istrajnošću). On prinosi Vatri još jednu žrtvu u momentu odluke da je pređe. Predaje Vatri strah uprkos kome je stao pred nju i zakoračio. Taj korak kojim se saznaje žar skida slojeve prethodnih predstava o Vatri.

Svaki zaseban ritual je različit jer nije sa istim ljudima, ne izvode se uvek iste pripremne prakse, uvode se novi elementi, napuštaju stari.

Sami uslovi pod kojima se održava vatra kao i samo dešavanje čine razliku u odnosu na spoljašnje okruženje. U čemu je ta razlika? Unutar Rituala ne dešava se ništa što nije u njegovoj službi, struktura Rituala je jasno ograničena, pravila su jasna. Tu smo da bismo prešli preko Vatre i ne činimo ništa što bi ometalo taj cilj. Ali unutar nje ne postoji prisila, norma, propis o tome kako će individua da se ponaša, kako će da oseća svoje telo u koje pozicije će da ga dovodi. Na neki način kategorije vremena, prostora i ideja su dovedene u pitanje. Nestaju okviri kojima je individua (unapred) određena. I kada čovek kaže "Hvala ti što si nam pokazao da je čovek nešto više od onoga što se svakodnevno misli i radi" možda je imao u vidu osećanje koje sam ja imala našavši se među drugima oko vatre, osećajući se kao da sam se vratila, ali gde, ili kao da sam se setila, ali kada? Otuđeni delovi našeg bića u tom omeđenom prostoru oko vatre dobili su šansu da se pomole. To je zaštićeni prostor koji smo pronašli ili ras-stvorili za nas, u kome smo okuženi Drugima za koje znamo da su (kao i mi) tu da bi ispitali stvarnost. U njemu postaje moguće da svako preispita ono sa čim je došao, pregovara o sopstvenim granicama u odnosu na druge i u odnosu na vatru. Postaje moguće da dodir sa drugim nije samo prstima, da se može slušati svojim ušima, gledati svojim očima i osećati svojim stopalima. Tela su u neprekidnom procesu, nastajanju. Subjekat (ne) teži da bude priznat, on sebe iskušava u mogućnosti da uđe u odnos sa drugima, u uživanje u otvaranju.

Snažno osećanje podrške, koje je prisutno i intenzivirano tokom samog prelaska preko Vatre, dok svi vibriraju Aum, saosećajući u činu predaje i odricanja koji svaki pojedinac treba da izvrši , pomešano je sa osećanjem neke dirljive nostalgije, kao da smo se posle dugog odsustva vratili kući i ugledali zaboravljena lica. "Sebe transcendirati, izići iz svog posjeda sve do izlaženja iz sebe, znači staviti sebe na mesto drugog: ne osjećati se dobro kod samog sebe, nego jedinstvenošću jedinstvenog bića ispaštati zadrugog. Otvorenost prostora kao otvorenost sebe bez svijeta i bez mjesta, u-topija, ne biti zatvoren, udisanje do kraja, do izdisanja-upravo to znači blizinu Drugog koja je moguća samo kao odgovornost za drugog koja je moguća sa svoje strane samo kao zamjena za njega." (ibid:268) Otvorenost u spoljašnjem svetu, otvorenost za Drugog "bez svijeta i bez mjesta", bez ovog uslova segregacije od kulture, pitanje je mogućnosti da se u potpunoj pasivnosti ostane bez svakog oslonca i bez priznanja.

Ova kultura za sebe ima netrajan karakter, njena svrha je ispunjena prelaskom preko vatre i ona više ne postoji. Čin se odvio u segregaciji od stalnog okruženja svakog pojedinca i on se u njega vraća izmenjen, iniciran. Da li ova promena omogućava da pojedinac u okvirima "svakodnevnog" nastavi da proširije teritoriju slobode? Da li ga pod-sećanje da je "prelaz" izvršen podstiče da svoju egzistenciju dalje prazni od sadržaja koji su dovedeni u sumnju, da iznova pronalazi moguće pukotine, da se oslobađa straha pred normativima civilizacije? Ili ga može ohrabriti da (npr. istrajno) stupi u novu trku za postignućem nakon što je "ispio eliksir mladosti"? Sam Ritual vatre može se posmatrati kao doktrina, ili pak, kao nagoveštaj, slutnja mogućeg mapiranja zabranjenog pamćenja, svojevrsnog pretakanja jednog oblika egzistencije u drugi. Može biti podsticaj ili uvod u proces traganja i stalnog preispitivanja o tome šta je zaista bitno u našim životima, u davanje prednosti bitnom nad nebitnim, u rastakanje, neprikosnoveno odustajanje od svakog oslonca.

Back