Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama... Ali mi bismo radije da verujemo da je stvar samo u tome što su pop-zvezde sklonije ekscentričnom oblačenju. I za nama bi klinke trčale po ulici, a novinari se otimali za našu izjavu na temu globalnog zagrevanja i bele kuge u Srbiji, samo kada bismo kosu ofarbali u zeleno, lice okitili sa dvadesetak metalnih ukrasa a umesto trenerke i majice na tregere obukli nešto skupo i ekstravagantno!

Tokom poluvekovne istorije savremene pop-muzike, muzičari su šokirali i uzbuđivali publiku svojom muzikom i tekstovima, provokativnim scenskim ponašanjem i neodmerenim izjavama, ali nema sumnje da je njihov izgled veoma često bio ono što je najviše upadalo u oči, kako onima što su njihove postere kao ikone držali na zidu iznad kreveta, tako i onima koji su ih prepoznali kao đavolji soj poslat među narod da kvari omladinu i slabi borbenu gotovost nacije. Danas, u dvadesetprvom veku, u eri video telefona, široko dostupne japanske pornografije i letećih automobila, ima malo toga što nas može šokirati, ili čak iznenaditi, ali nije uvek bilo tako. Evo nekih primera poznatih pop muzičara čija je samo pojava bila dovoljna da uzburka krv, podstakne lučenje hormona a neretko i proizvede nekontrolisan bes.

Screamin' Jay Hawkins - Iz mrtvačkog kovčega u istoriju

Jalacy Hawkins je želeo da bude operski pevač. Naravno, ova ambicija mu se nikada nije ostvarila. Delom zato što je bio talentovan bokser (i šampion Aljaske u srednjoj kategoriji za 1949. godinu), a delom zato što je bio - crn. Danas, kada u Beloj Kući sedi i stoluje muškarac afričkog porekla, pomisao na crnu opersku zvezdu koja bi hleb lomila sa Boccelijima i Domingoima ovog sveta ne deluje preterano jeretički, ali pre šezdeset godina? Recimo da je na svakog Paula Robesona koji je uspeo da napravi karijeru kao scenski pevač dolazilo nekoliko hiljada bluz izvođača koji su zarađivali novac svirajući na ulici sa šeširom okrenutim na gore.

Jay Hawkins nije postao novi Paul Robeson ali je zato napravio karijeru kao bluz pevač. No, iako je nastupao i snimao do pred smrt 2000. godine, najveći uspeh u životu bila mu je pesma I put a spell on you koju je snimio još 1956. Dobro, to i preko pedesetoro dece koju je tokom života posejao širom Sjedinjenih Američkih Država.

I put a spell on you je svakako jedna od najpopularnijih a verovatno najdramatičnija bluz pesma dvadesetog veka a dobar deo njene težine otpada na Hawkinsovo ekspresivno izvođenje koje je tipičnu bluzersku afektaciju odguralo tako daleko preko ivice karikature i u carstvo čiste psihodelije da i danas zvuči skoro onostrano. Možda Screamin' Jayju nikada nije bilo suđeno da nastupi u operi ali je barem zaslužio sopstveni nadimak (mi bismo ga mogli prevesti kao Drekavac), vrišteći i dahćući kao posednut demonima.

Koliko bi samo opera bila zabavnija kad bih se ja pitao...

Rana izvođenja ove pesme bila su vrhunac Hawkinsovih nastupa i prilika da publiku zabezekne svojim ekstravagantnim načinom oblačenja. Leopardovi dezeni, crvene kožne pantalone i predimenzinirani šeširi su dve decenije kasnije postali opšteprihvaćeni modni detalji, ali pedesetih godina prošlog veka ljudi su pokazivali prstom na vas kada ste se tako oblačili. Čak i ako niste prethodno izašli iz mrtvačkog kovčega, kako je Screamin' Jay započinjao izvođenja I put a spell on you. Kao dopuna, bile su tu i lobanja, odsečena (a živa!) ruka i slična scenska pomagala. Naravno, dvadeset godina kasnije Alice Cooper će zgrnuti bogatstvo i steći slavu svojim rokenrol teatrom i oblačenjem, a Sreamin' Jay će biti zapamćen po tome što mu je pesma licencirana za jednu od epizoda Dosijea Iks. Možete ukloniti lance sa naših ruku, ali to ne znači da ste ukinuli i ropstvo, belčine.

Arthur Brown - Sve vatre pakla

Kad već spominjemo Alicea Coopera... Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kako je glam rock ustupao mesto mlađem, drčnijem i bučnijem heavy metalu, tako je i oblačenje rokenrol zvezda postajalo sve apsurdnije. Alice Cooper i Kiss su prednjačili u ovome, kombinujući kožu i čipku, metalne ukrase i komplikovane aksesoare na svojim instrumentima i scenskim kostimima, a šminka je transformisana u masku. No, svima njima tata je bio Arthur Brown.

Kao i Screamin' Jay Hawkins, Brown je u kolektivnom besvesnom prisutan zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj pesmi koju je napravio na samom početku svoje karijere, iako je ta karijera trajala sledećih četrdeset godina (i još uvek traje). Pesma Fire je, iako napravljena 1968. godine u sebi imala malo mirisa leta ljubavi i hipi optimizma. Umesto toga, surovo psihodelična i zarazno preteća, počinjala je proklamacijom 'Ja sam bog paklene vatre!!!' a zatim nastavljala da melje slušaoca rafalnom paljbm iz svih oružja. Zanimljivo: pesma koja je praktično uspostavila temelj britanskog heavy metala (između ostalog obrađivali su je Ozzy Osbourne ali i Cathedral) u svom originalnom izvođenju uopšte nema gitaru!!

Evo kako su se mladi provodili na igrankama krajem
šezdesetih godina...Bilo je to nevino vreme

Brown je demonsku snagu ove svoje pesme na koncertima dopunjavao izistinski teatralnim nastupima, ritualnim odorama koje su podsećale na opscene rituale Laveyjeve Crkve Satane, lica prekrivenog crno-belom šminkom (nešto što će kasnije imitirati Kiss, Alice Cooper, King Diamond i praktično svaki black metal bend koji je ikada nastao) i sa puno vatre. Zapravo, glavni deo Brownove scenske opreme bio je šlem punjen metanolom koji bi se zatim tokom nastupa zapalio. Na koncertu u Vindzoru Brown je, tako, nenamerno zapalio i sopstvenu glavu, no to ga nije obeshrabrilo. Na turnejama po Americi umeo je da zapali čitavu odeću i pomoću čekrka se spušta na binu, što je navelo pojedine organizatore koncerata da od njega pre nastupa traže novčani depozit - zlu ne trebalo. Oprema je u ono vreme, po našim današnjim shvatanjima bila primitivna ali ipak skupa. Ludak u zapaljenom odelu sa koga su sve vreme spadale varnice i plamenovi svakako nije mnogo doprinosio da se osiguravajuća društva osećaju opušteno, pa je, kažu, zbog ovoga Arthur Brown bio izbačen sa turneje na kojoj je nastupao sa Hendrixom. Mladost... ludost...

Angus Young - Antihrist/Đavolje dete

Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare... Australijski bend na dugačkom gastarbajterskom hodočašću u Britaniji, AC/DC je već u ranom stadijumu svoje karijere izgradio reputaciju grupe razvratnika što hedonizam, bludničenje i ljubljenje Đavla u dlakavu stražnjicu u svako doba dana stavlja ispred porodičnih vrednosti i školskih obaveza. Međutim, neočekivan detalj u ovoj slici bila je odluka glavnog gitariste i šefa benda, Angusa Younga, da za svoj scenski kostim odabere školsku uniformu, sa sve kravatom i kratkim pantalonicama.

Bend je odmah znao da se radi o nečemu što se plaća suvim PR zlatom. Glam Rock moda oblačenja kostima za potrebe koncertnog nastupanja i slikanja za omote albuma i dalje je tresla svet a jedan od najbučnijih bendova tog sveta je u prvi plan izbacivao gitaristu koji je na bini izgledao kao mahniti epileptik sa fiksacijom na Chucka Berryja, obučen poput đačeta. Iako je bend smišljeno širio glasine da je Angus četiri godine mlađi nego što jeste i da nosi školsku uniformu zato što posle časova ne stigne da se presvuče za koncert, istina je zapravo bila da su svi u bendu imali zadatak da sebi smisle neki scenski kostim, ali da je samo Angus ovaj zadatak realizovao. Iako su se prve ideje za kostim kretale u tako ekscentričnom rasponu od gorile, Zoroa, Spajdermena, pa čak i parodije na Supermena (koji bi se zvao Super-Ang!!!), Young je verovatno shvatio da je školska uniforma najprovokativniji moguć izbor s obzirom na muziku koju je bend stvarao

Angus Young - večno mlad, večno lud

I nema sumje da je bio u pravu. Njegova uniforma, koju i danas, u pedesettrećoj godini uredno nosi na nastupima postala je simbol ne mladalačke pobune ili bilo čega tako visokoparnog i pretencioznog, već pre svega rokenrol provokacije, preterivanja koje sa godinama samo postaje sve preteranije i time draže. AC/DC su, ne menjajući ni metu ni odstojanje tokom tridesetpet godina karijere pokazali da je odrastanje nešto što se dešava drugima, a manijak u školskoj uniformi koji i dalje spastično trese glavom deljući svoje prljave bluz solaže je najbolji vizuelni simbol ove priče.

Rob Halford - Fetiš kože

Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare... Hm, čekajte, ovo kao da smo već negde čuli...

Bilo kako bilo, koža, nitne, lanci, katanci itd. itd. se po definiciji vezuju za hevy metal i njegovu detinju opsesiju muževnošću, ratništvom, agresivnošću. Rob Halford, pevač benda Judas Priest, jedna od najuniverzalnijih ikona ove vrste muzike, čovek sa glasom koji mu je doneo titulu Metalnog Boga je poslednjih trideset godina postavljao standarde za metal oblačenje, kombinujući kožu i nitne u bezbrojnim varijacijama, neretko na samoj ivici apsurda. Nije preterano reći kako su poslednje dve i po decenije razvoja imidža ekstremnih metalaca potekle od Roba Halforda i kako svaki thrash, death i black metalac koji je ikada na sebe stavio kožne pantalone i narukvicu sa ekserima duguje mnogo toga birmingenskom pevaču.

...end noubadi hed a faking klu!!!

Subverzivni element ove priče? Znate kako smo gore govorili o muževnosti i agresivnosti metala, o tome kako metalci čine sve da se pokažu kao muškarčine od čijeg pogleda žena zatrudni a od poljupca odmah rađa dvojke? Rob Halford je ubacio pogolemu klipčinu u točkove razvoja ovog decenijskog metalskog projekta kada je 1998. godine u razgovoru za MTV javno otkrio da je homoseksualac. Naravno, ovo je bila činjenica već poznata kolegama a javna tajna među tvrdokornim fanovima benda, no i dalje je seizmički efekat saznanja da je maltene celokupan imidž savremenog esktremnog metala kreirao čovek koji se oblačio u gej i S&M prodavnicama odeće bio pozamašan.

No, barem ova priča može da se pohvali hepiendom. Ne samo da Halfordov status metalnog božanstva ovime nije bio ni najmanje narušen, već se i pokazalo da su metalci, povremeni homofobni ispadi na stranu, daleko tolerantnija i duhovitija bratija nego što se na prvi pogled moglo pomisliti.

Diamanda Galas - Anđeo kuge

Gledajući ovu listu deluje kao da su se u istoriji savremene popularne muzike samo muškarci oblačili provokativno, ekstravagantno i šokantno. To naravno nije istina, naprotiv, žene su najčešće bile mnogo maštovitije i nadahnutije u svojim scenskim kreacijama. Problem je, međutim u tome što je ženska sklonost ka upečatljivijoj odeći i inače deo vladajućeg kulturnog koda pa su nekako sve te Madonne i Cyndie Lauper i Siouxsie Sioux svojim kreacijama izazivale mnogo manje pažnje i ostavljale manji legat u kulturi od svojih muških kolega. Ovo je muški svet, moje dame i morate ga uništiti pre nego što ga rekonstruišete.

Diamanda Galas nije tek još jedna pop zvezdica (ne najmanje zbog toga što se muzikom uglavnom bavila na avangardnim pozicijama) koja je malo jačom šminkom i slobodnijom odećom pokušala da skrene pažnju sa svog slabašnog glasića. Naprotiv, pričamo o punokrvnoj militantnoj političkoj i duhovnoj aktivistkinji koja umesto da piše traktate i smara beslovesne TV gledaoce gostovanjima po talk-showovima, koristi svoj opaki izgled, zastrašujuće snažni glas i kompozitorsko nadahnuće da kreira ploče i javne nastupe kao izašle iz samog pakla.

Možda najpoznatija po svojoj trilogiji Masque of the Red Death (da, da, zaista se radi o referenci na Edgara Alana Poa, čiji je Diamanda dokumentovani poštovalac) koje se bavila kritikom odnosa društva i crkve prema HIV pozitivnima, ova vanserijska pevačica je tokom vremena progovorila koju i o položaju žena u društvu, o turskom genocidu nad Jermenima (kojima i sama pripada) i drugim prijatnim temama. No, ono što Galasovu razlikuje od drugih pop zvezda koje pokušavaju da se bave 'ozbiljnim pitanjima' je demonska energija sa kojom ona izvodi sve, od najprostijih blues pesama (recimo, album You Must be Certain of the Devil) pa do polusatnih predstava iz samog pakla poput onih na njenom debi albumu Litanies of Satan. Demonsko vrištanje pomešano sa zastrašujuće dubokim tonovima proizvedenim iz istog grla, glosolalija, pevanje, pričanje i vređanje na nekoliko jezika, čitav ovaj ekspresivni arsenal je dopunjen Diamandinim vizuelnim imidžom.

Nego, mala, reci ti meni, o čemu ti se radi u pesmi
'Divlje žene sa satarama'?

Visoka, stamena, ali istovremeno ženstvena i graciozna, Diamanda Galas je idealni model onostrane žene prema kojoj post pank i gotik dečurlija deluje balavo i neozbiljno. Omotana crnim, često prozirnim i lepršavim materijalom, kose koja deluje kao da će svakog trenutka dobiti sopstvenu volju i odleteti, lica pretvorenog u masku histerične žalosti, Diamanda Galas je istovremeno narikača od čijeg se prizora ledi krv u žilama, nedostižni seksualni san i sukuba, ali i brižna sestra koja svoj bol nosi sa dostojanstvom i lepotom što treba da opominje i podseća. Uostalom, smrt njenog brata, dramaturga Phillipa-Dimitrija Galasa od AIDS-a bila je jedan od podsticaja Diamandi da svoj izraz još više radikalizuje i posveti osvešćivanju nesvesnih. Njen izgled, jednako kao i njena brutalna muzika, opčinjujući je i opominjući u isti mah, mešajući senzualno i agresivno na tako zastrašujući način da čak ni četvrt veka MTV-ja i objektivizovanih, serijski proizvođenih ženskih seks-simbola na njemu nisu uspeli da nam potpuno oduzmu veru u žene koje istovremeno mogu da budu i privlačne i beskompromisni, autentični umetnici. Možda ipak ima nade i za ovaj svet.