Kod čoveka koji istinski korača duhovnim putem razvijaju se određene moralne potrebe. Za tragaoca na putu misterija postaje jasno da život bez tih moralnih normi ne samo da je težak već i nemoguć. Kako dolazi do toga da se u čoveku uopšte probude ove potrbe i osećajnosti?

Još nas je Platon naučio kako da se ponašamo, i koje je stavove neophodno zauzeti, i to ne samo on, već se kroz sve filozofske sisteme, i religijske sisteme provlači crta morala kao izuzetno važna. Na svom putu zapitao sam se zašto, i trezveno sam odbacio sve potrebe za ikakvim principima, častima, ponosima, a mislio sam da sa tim mora da se izbaci iz moral. Krenuo sam sasvim logičkim putem, ne samo da pretpostavim i misaono dođem do rešenja, nego usvojim hipotezu kao način življena (na neko vreme) i onda na primerima života da dokažem da li radi ili ne.

Svima je nama to i prirodno u suštini, da idemo glavom kroz zid radije nego da poštujemo neku mudru misao iz davnina koji su još ljudi drevnih začetaka civilizacije shvatili (ili možda znali sami po sebi). Nažalost, civilizacija ide strmoglavo u svoju propast, i kako se zrna peščanog sata nagomilavaju neki od nas shvataju da ljudska ruka nije dovoljno snažna da okrene taj peščani sat i krene iznova. Tu privilegiju ima samo Bog. Međutim, dok čekamo tu takozvanu milost, ili kako bi možda Hrišćanski bilo rečeno " re - start button " da neko pritisne, moramo se posvetiti tome da otkrijemo šta je naša svrha, da se okrenemo i zagledamo u sebe. Zašto je to bitno pitate me? Okrenite se oko sebe i sagledajte svet, pun je nasilja, ekonomskih kriza, nedavne katastrofe koje su pogodile Japan (da, ljudi su za to odgovorni, jer Prirode i te kako oseća), pa nasilje koje je nedavno kulminiralo u žalosnom pokolju koji se dogodio u Norveškoj. Strmoglavo nadole, srmoglavo... a nisu krivi ni političari, ni crkve, ni vaše komšije... krivi ste vi sami! Oh da, nesumnjivo i ja da imam udela u tome, koliko i svi prethodni navedeni, ali prvi korak na putu samozaceljenja je sigurno da priznamo sopstvenu krivicu. Krivicu za šta pitaš? Za sve. Ovaj svet nije ovakav kakav je zahvaljujući "nekima tamo" on je takav zahvaljujući "nama ovde", a ako ne krenemo individualno na unutrašnjem nivou da se menjamo, kako možemo očekivati da će svet oko nas da se menja? Možemo, ali su onda ta očekivanja nerealna.

Haosu na ovoj planeti doprinosimo svi individualno, i on se kumulativno skuplja od svitanja prvih ljudi. Povremeno kada prerasta neke nama nepoznate granice, on se obrušava natrag na nas same u vidu ratova i drugih vrsta nasilja. U takozvanim periodima "mira" (iako tu i tamo ratovi gotovo uvek bukte) ovo kolektivno osećanje se skuplja u vidu magnetne energije i ispoljava se u vidu raznih devijacija. Onda se sav taj naboj obruši na nekog pojedinca slabe volje, i on podleže kolektivnim osećanjima i čini razne agresivnosti nad drugima. Da li je taj pojedinac kriv? Svakako da izlgeda da nije kriv ako se nešto kolektivno izražava kroz njega, ali bilo bi nezrelo verovati da krivica može da se skine sa pojedinca i kaže se da je kolektiv kriv... nezrelo zato što je i taj pojedinac upravo deo tog istog kolektiva! A to samo znači da su te ideje manje više već čežnjivo gorele u njemu i samo tražile izgovor koji bi mu poslužio kao gorivo i šibica da zapali požar i pokuša da se oslobodi nečega što ga tišti.

Naše želje su unutrašnja vatra, i što više povećavamo našu egocentričnost, to više zagrevamo vatru, dolivamo ulje, dodajemo ugalj, i tište nas naše želje, gore u nama, i osećamo se nelagodno i ne znamo zašto, čineći da se ponašamo svakako, a najmanje od svega moralno.

Ali astralne vatre nije ono čega treba da se bojimo... treba da se pomalo bojimo samih sebe koji dozvoljavamo da takve energije vladaju nama.

Tragalac na putu misterija često ume da bude zaveden na stranputice, i padne pod uticaje raznih ljudi koji šakom i kapom nude sreću, rešenja i prosvetljenja, ali po određenoj ceni. I onda okultni čovek sa čežnjom u srcu, zbog prirodne naivnosti egocentričnosti, potpada pod uticaje tih ljudi koji nude slobodu za pare. Takve stvari ne postoje, vreme je da se odraste i shvati da ne postoji niko ko može da ponudi slobodu za pare... znanje nije nešto što se dobija parama, znanje je nešto što se tiče direktnim uvidom. Problem je jedino ustanoviti u kom pravce se treba kretati da bi se došlo do tog "direktnog uvida". Ali reći ću vam jedno, sigurno ne u onom pravcu koji dogreva pakleni kotao vaše egocentričnosti. Sigurno je lepo zamisliti sebe sa novcem u džepu, dupetom na skupocenoj fotelji i sa kubanskim tompusom u jednoj ruci, a u drugoj ruci sa, ne znam već kojim, alkoholnim pićem. Ali osoba koja traga za time sigurno nije na putu misterije, treba da razmisli dobro de se zaputila, i ako očekuje ovo od misterijskih škola, bolje je odmah da se okrene i traži druga znanja.

Zahvaljujući tim brzim putevima i ljudima koji na nekim raznim skupocenim seansama nude direktna iskustva sa "kosmosom" u naivnim ljudima se javlja nada da će kroz jednu, dve takve seanse postati prosvetljeni, dobri, moralni ljudi, sa dovoljno novca u džepu, ljubavi u srcu, i blagostanja u životu. Neće! To se ne događa. Ni Buda, ni Isus, ni Apolonije, ni Bogumil, niko od njih nije bio čovek koji je na internetu negde nudio da drži seanse za "trideset srebrnjaka" niti se igde reklamirao da proda samospoznaju kroz neke oglase. Oni su svojim delima jasno poslali poruku ljudima da je znanje bliže od nogu i ruku, i da se treba čuvati opsena koje nas čekaju na svakom uglu.

A dobro! Pa gde je tu moral tragaoca? To jeste glavno pitanje. Retk ko bi verovatno za sebe rekao da je nemoralan, mada je sasvim učestano danas da se olako (i sa ponosom!?) govori "ja sam dekatentan", "ja sam hedonist" i slično. Neki od tih ljudi skreću drugim putevima i tragaju za sobom i istinom o nastanku svega. Sudaraju se veoma teško sa mudrostima starih, i kada ih savetuju uzdržanosti, ili pak vegeterijanstvu, oni se mršte "nema šanse, ja mogu da budem religiozan i da budem razvratan u isto vreme", kao da čovekova preterana uživanja nemaju veze sa duhovnim životom, ili uopšte sa SOPSTVENOM LIČNOŠĆU! A onda se pojave izvesni gospodin, ili gospođa, koji nude "direktne samorealizacije za samo deset minuta na seansi" i tragaoc postaje zainteresovan misleći "dobro je, ne moram da se trudim da budem moralan i pošten, to će se pojaviti posle te seanse"... opet kažem, neće!

Kada sam krenuo tim pute i pretpostavio da mogu ostvariti potpuno uživanja u materijalnim stvarima, a da ipak budem duboko religiozan, prevalio sam već jedan put one moje pretpostavke sa početka teksta. Naravno, kada se pretpostavio da je moral samo jedna psihička kategorija (stoga subjektivna i nerealna poput vremena i prostora), nisam se odao kojekakvim drogama i opijanjima. Sama po sebi, takva sredstva su mi bila besmislena. Međutim, svakodnevno prejedanje, opsesivna vezivanja za ljude, i pasivne agresivnosti prema drugima mi nisu bile strane, a da ne spominjem ogovaranje i podsmevanje... Ono sve što se danas zapravo i smatra svakodnevnicom. Kako je vreme odmicalo, sve više se pokazivalo da se ne može sedeti odjednom na dve stolice, pogotovu kada je jedna visoka barska, a druga sasvim skromna hoklica.

Dakle, sasvim jednostavno mi je došlo u glavu da neće postojati duhovna škola, niti neki prodavac "misterija" koji će mi dati strpljenje, skromnost ili neku duboku moralnost... to mogu steći jedino temeljnom promenom svog života. Dakle, moram se odlučiti na koju ću stolicu sesti! Sve vrednosti koje će nam pomoći na putu se ne treba usiljeno vežbati, ili se samokažnjavati ako ih prekršimo, ljudi smo, ali ne treba da opustimo zbog toga. Onome kome postane jasno da se mora osloboditi zavisnih i opsesivnih ponašanja, onome kome postane jasno da mora steći strpljenje i biti ljubazan prema ljudima, onome kome postane jasno da hedonizam (sa proždrljivošću i prejedanjem) ne može ići ruku pod ruku sa skromnošću njemu neće biti teško da se odrekne. Na tom putu odricanja ne postoje. Kada uvidimo nužnost neke stvari nama nije žao da je pozdravimo i ostavimo za sobom. Nema tu više usiljenosti da budemo takvi i ovakvi.

Jedino što nam preostaje jesu navike, i konstantni prilivi sa strane, od drugih ljudi, koji se protive našim promenama i pokušavaju da nas vrate na staro "ne razumem te, kao da ti je neko isprao mozak, a baš do juče si olajavao sve, a sada nećeš da ogovaraš nikog" pa se čude kao da smo na nekoj, ironično, nemoralnoj stranputici. Zato nas jezik i misao ponekada prevare, ponekada i telo i na kratko načinimo nešto iz stare navike, ali radije nego da se prekorimo, samo se treba sa dubokim osećajem i razumevanjem treba podsetiti kuda smo krenuli, i zašto su te prethodne navike bespotrebne. Tako, VEŽVANjEM, na kraju postižemo moralnost i blagostanje. To nam ne nudi ni jedna "metoda na brzaka". Jer se moral ne može steći na brzaka, on se uvežbava, a na višim stepenima razvoja on se podrubljuje i sazreva u nešto sasvim novo.

Za kraj bih završio jednom parabolom.

Mladi tragalac je došao pustinjaku da ga nauči njegovom načinu života. Pustinjak - učitelj prihvati iskreni zahtev iz srca mladića i povde ga na put kroz pustinju istog trenutka. Mladi tragalac ga odmah upita:

"Zar ne treba prvo nečime da se opremim, da pokrijem kožu da me ne izgori Sunce".

Pustinjak samo odmahnu rukama i nastaviše da putuju.

Posle nekog vremena mladić počeše da oseća kako mu koža crveni i peče. Pa upita:

"Jesmo li skoro stigli? Počinje jako da me peče koža."

Pustinjak samo odmahnu rukama i reče da nastavi da ga prati.

Posle još nekog dužeg vremena mladića počeše da bole noge strahovito, a koža počeše da mu se ljušti, iznemogao više, pao je ničice i uhvatio za ruku pustinjaka molivši ga da stanu da odmore. Pustinjak odmahnu rukama i nastavi da putuje. Mladić se nekako diže, iskorača još par koraka, a onda se ponovo sruši i zakuka pustinjaku kako ga ničemu nije naučio i reče mu da je nepošten jer neće da mu pokloni malo odmora. Pustinjak ga duboko pogleda i prekide svoje mudro ćutanje:

"Put neće biti lakši, Sunce će da ti dogoreva kožu, mišići će te boleti još više, dok ne počnu same kosti da te bole."

"Ali kako je tebi, kako ti ništa ne osećaš?"

"Osećam. Samo ne kukam. Moje je da prepešačim pustinju. Ako budem toliko obraćao pažnju na bol zastaću, a ako zastanem pustinja će me progutati. Stoga je bol samo usputna stvar, važno je samo da nastaviš da se krećeš ka cilju."