Tokom svoje karijere Brahe je imao mnoge izvrsne pomoćnike. Najblistaviji od svih bio je jedan čudan čovek, mistik, matematičar i astronom po imenu Johan Kepler. Po rođenju Nemac, po veri odani luteranac, Kepler je, zapravo, želeo da postane sveštenik, ali mu je matematika ponudila način da zaradi za život. Pošao je na ispite za prijem u svešteničko zvanje, ali je na njima pao; gotovo slučajno je počeo da proučava astronomiju i kao drugu oblast, kojoj se vrlo snažno posvetio, astrologiju. Pa ipak, sudbina je pripremila za njega slavu: da postane onaj teoretičar koji će uočiti jednostavne, duboke istine u Braheovoj planini podataka pribavljenih osmatranjem.

Kepler je u vrlo nesrećno vreme bio protestant: upravo tada je protivreformacija kosila sve ispred sebe po Evropi. Kepler je bio čovek kratkovid, krhke telesne građe, neurotičan; nije imao nimalo samouverenosti jednog Brahea ili jednog Galileja. Cela porodica Kepler bila je malo čudna. Keplerov tata bio je vojnik-plaćenik, njegovu mamu su terali na sud pod optužbom da je veštica, a Johan je trošio dobar deo svog vremena na astrologiju. Srećom, u tome je imao uspeha, pa je stizao da plati neke račune. Godine 1595. sačinio je kalendar za grad Grac i predskazao žestoke mrazeve, seljačke pobune i turske upade - i sve to se stvarno dogodilo. Pošteno je prema Kepleru da kažemo da nije samo on zarađivao 'na crno' kao astrolog. Galilej je sastavljao horoskope za vladarsku porodicu Mediči, a i Brahe se malo pozabavio astrološkom veštinom, ali neuspešno: na osnovu pomračenja Meseca 28. oktobra 1566. predskazao je da će umreti sultan Sulejman Veličanstveni. A sultan je, u to vreme, bio već odavno mrtav.

Prema ovom svom pomoćniku Brahe se ponašao prilično loše - kao prema kakvom postdiplomcu, što je Kepler i bio, a ne kao prema sebi ravnom, što je Kepler svakako zasluživao. Osetljivi Kepler ljutito je reagovao na uvrede, pa su se njih dvojica mnogo puta posvađala i jednako mnogo puta pomirila; a Brahe je na kraju ipak prihvatio Keplerovu blistavost.

Oktobra 1601, Brahe je otišao na neku večerinku i, kao što je bio sklon, preterao je u piću. Tada je važilo vrlo strogo pravilo učtivosti po kome niko ne sme ustati od stola dok obrok traje. Kad je Brahe konačno pojurio navrat-nanos u kupatilo, bilo je već prekasno. 'Nešto značajno' je prslo, negde u njemu. Jedanaest dana kasnije bio je mrtav. Pošto je već pre toga naimenovao Keplera za svog glavnog pomoćnika, na samrtnoj postelji dao mu je u nasleđe celokupnu masu podataka prikupljenu tokom izvanredne, odlično finansirane karijere i preklinjao ga da upotrebi svoj analitički um i stvori jednu veliku sintezu koja će unaprediti čovekovo razumevanje neba. Naravno, dodao je, to Kepler treba da uradi u okviru tihobraheovske hipoteze da je u središtu Vaseljene svakako Zemlja.

Kepler se saglasio sa ovom željom samrtnika, ali je nesumnjivo držao ukrštena dva prsta dok je to govorio, jer već tada je smatrao da je Braheov sistem teška glupost. Ali Braheovi podaci! Podaci kojima nijedna druga zbirka astronomskih podataka na svetu nije bila ravna! Kepler se zadubio u njih, zurio je uporno, tražeći obrasce u kretanjima planeta. Odbacio je, u početku, i ptolemejski i tihobraheovski sistem Vaseljene zato što su bili toliko trapavi. Ipak, morao je i on od nečeg da krene. Zato je počeo oslanjajući se na sistem Nikole Kopernika koji je, polazeći od pretpostavke da se nebeska tela kreću oko Sunca orbitama tačno kružnim, bio najelegantnija od svih ponuđenih zamisli.

Mistik u Kepleru rado je prihvatio zamisao da u središtu svega stoji Sunce, koje ne samo što obasjava sve planete, nego daje i jednu silu (tada se nije govorilo 'sila' nego 'pobuda') pomoću koje vlada kretanjima planeta. Kepleru nije bilo baš najjasnije kako Sunce uspeva ovo da postigne; nagađao je da tu mora biti da postoji nešto kao magnetizam. Ali, i tako, popločao je put kojim će Njutn krenuti. Kepler je bio jedan od prvih koji su tvrdili da je potrebno da razmišljamo o nekoj sili ako želimo da razmrsimo šta se to, zapravo, dešava u Sunčevom sistemu.

Podjednako je bilo važno i to što je Kepler ustanovio da se kopernikanski sistem ne podudara baš savršeno sa Braheovim podacima. Zlovoljni matori Danac dobro je naučio Keplera kako se posao nauke, induktivnom metodom, radi: prvo posmatranjem ukopaš stamene temelje činjenica, a tek posle toga uzdižeš se sa njih ka uzrocima stvari. Nasuprot svome misticizmu i svojoj opsednutosti geometrijskim oblicima (koji su mu ulivali strahopoštovanje), Kepler je ostao veran činjenicama, podacima. Izronio je iz svojih proučavanja Braheove zaostavštine - naročito podataka o Marsu - donoseći tri zakona o kretanju planeta. Ta tri zakona i danas, evo skoro četiri stotina godina kasnije, služe kao osnova moderne planetne astronomije. Neću ovde navesti ta tri zakona podrobno, samo ću reći da je već prvi od njih uništio divnu kopernikansku predstavu o kružnim orbitama, koja je, zapravo, postojala nedirnuta i neosporena još od Platonovih dana. Kepler je dokazao da se planete kreću oko Sunca putanjama koje su elipse sa Suncem u jednoj žiži. Ovaj ekscentrični luteranac spasao je kopernikanstvo, izvukao ga iz zapetljanih grčkih 'epicikla'; a to je postigao na taj način što je poštovao Braheove podatke do kraja, do svakog ugaonog stepena i minuta, tačno.

Elipse! Čista matematika! Ili su one, ipak, čista priroda? Ako se planete zaista, kao što je Johan Kepler tvrdio, kreću po savršenim elipsama, i ako je uvek u jednoj žiži svake takve elipse Sunce, onda priroda svakako voli matematiku. Nešto ili neko - možda Bog - gleda dole na Zemlju i govori: "Ja volim matematičke oblike." Lako je dokazati da priroda voli matematičke oblike. Uzmeš kamen i baciš ga. On poleti kroz vazduh putanjom koja je prilično dobra parabola. Kad ne bi bilo vazduha, bila bi to savršena parabola. Ne samo što je matematičar; Bog je, takođe, dobrodušan. ( Ili dobrodušna, ako je Ona.) Prikriva izvesne komplikacije od nas, sve dok naš um ne postane dovoljno zreo da ih shvati. Naime, mi danas znamo da orbite planeta nisu baš savršene elipse, nego se malčice izobličuju zato što planete vuku jedna drugu; ali ta izobličenja bila su premalena da bi ih Braheovi instrumenti mogli opaziti.

Keplerova genijalnost bila je, u knjigama koje je napisao, često zasenjena velikim količinama raznih suvišnih stvari i koještarija. Verovao je da su komete glasnici zle sudbe; da je Vaseljena podeljena u tri oblasti, navodno u skladu sa hrišćanskim učenjem o Svetom trojstvu; čak je verovao da su plime i oseke disanje Zemlje, a Zemlju je upoređivao sa ogromnom živom životinjom. (Ta zamisao o Zemlji kao jednom organizmu vaskrsnula je u naše doba kroz hipotezu zvanu Gaia.)

Pa ipak, Kepler je bio čovek veličanstvenog uma. Godine 1931. kruti i zakopčani ser Artur Edington (Arthur Eddington), jedan od najeminentnijih fizičara svoga doba, izjavio je da je Johan Kepler "preteča modernog teorijskog fizičara". Edington je hvalio Keplera zbog toga što je Kepler primenjivao jedan pogled na svet sličan shvatanjima teoretičara u tim kvantnim vremenima. Kepler, po tvrdnji Edingtona, nije ni pokušao da nađe neki konkretan mehanizam kojim bi objasnio Sunčev sistem, ali se "upravljao osećanjem za matematički oblik, estetskim nagonom za prikladnost stvari".