Iako je Marissa-ina muzika snažno utemeljena u američkoj tradiciji, u njoj postoji izvesna elegancija starog kontinenta, izvestan osećaj za tragediju gotovo antičkih razmera. Kroz sudbine o kojima peva, svaka nesreća biva iznova proživljena, potvrđujući nam da su ljubav i smrt samo dve različite strane jedne te iste misterije - neizrecive žudnje za konačnim ostvarenjem.

Pre neka dva meseca, kao grom iz vedra neba, odjeknula je vest o gostovanju Marissa-e Nadler u Novom Sadu, što je bilo jedno od najprijatnijih iznenađenja u ovogodišnjoj koncertnoj ponudi - barem za ono malo poklonika tzv. novog američkog folka.

Doduše, linija kojom se kreće umetnička vizija Nadler-ove predstavlja zasebnu nišu u pomenutoj struji - njena duboko intimna lirika je oduvek delovala autohtono u odnosu na pomalo egzibicionističko šarenilo koje je pratilo New Weird America-u. Prošli petak bio je jedinstvena prilika da se ta lirika doživi na najneposredniji način - u legendarnom Studiju M, koji je Marissa uspeli da preobrazi u sopstvenu sobu, u intimni prostor snova i ispovesti.

Sa minimalnim zakašnjenjem od nekih petnaestak minuta, koncert je započeo nenametljivim taktovima U mom malom mraku, mlade hrvatske kantautorke Nine Romić. Sama na bini, poput lutajućeg svirača koji poseduje još samo gitaru i pončo, Nina kreće da plete svoju tihu pesmu, da bi joj se već na sledećoj (Pismo) priključili Fred (klavijature) i Ivana (prateći vokali). Kroz odabrana težišta svakodnevice (Vožnja, Bicikl) Nina nam pripoveda o svom gradu, o geografiji slučajnih susreta, biciklu-zvanom-želja i nevidljivim stanicama ljubavi - i ma koliko sete i zamršenih priča o muško-ženskim odnosima da nosi u sebi, njena muzika (a i pojava) prosto odiše vedrinom, nekom blagom pomirljivošću koja nam govori da je sve u redu, dok god dopuštamo da nam se magija ljubavi otkrije u svojoj nesputanosti. Eventualno poređenje sa Jadrankom Stojaković (koje se nameće svaki put kad na južnoslovenskim prostorima sretnemo ženu sa akustičnom gitarom) samo je usputno - iako mestimično dele određeni senzibilitet, ipak su to dve sasvim različite poetike.

Trio perfektno funkcioniše, Nina odlično vlada i glasom i gitarom, a negde na pola nastupa, Fred uspeva da začini novu pesmu (Kraj mene) bravuroznom džez improvizacijom. Nakon toga sledi posveta Ani Brnardić u pesmi Ptica, a za njom i zvuci harmonike koji nas uvode u melanholične predele Tajne da bi, posle nekih četrdesetak minuta isijavanja tihe topline, Nina maestralno završila svoj nastup u strastvenom krešendu (Opet).

Svetla zamiru, na bini se pale dve male sobne lampe i iz mraka izlazi ofelijanski krhka Marissa Nadler. Već sa Fifty Five Falls, koja se improvizacijom pretakala u Summer of Love is Over, bilo nam je jasno da je bezbrižna šetnja po gradu završena i da smo se obreli u nečijoj sobi, u času strašne intime. Dok iz zvučnika nadire teška plima eterične melanholije, Marissa, u sablasno beloj haljini, deluje nestvarno, poput priviđenja; vazduh se puni čudnim elektricitetom i duhovi prošlosti ubrzano pristižu na bolnu svečanost. Jedna za drugom ređaju se Ghost and Lovers, Your Heart is a Twisted Vine, Dying Breed - čarolija tek povremeno biva razbijena promenom štima na gitari i Marissa-inim stidljivim obraćanjima publici. Atmosfera postaje malo opuštenija sa združenim obradama Townes Van Zandt-a (Tecumseh Valley) i Bruce-a Springsteen-a (I'm on Fire), da bi se snoviđenje obnovilo već sa Thinking of You, koja je za ovu priliku bila posvećena Darku (Shkripa).

Iako je Marissa-ina muzika snažno utemeljena u američkoj tradiciji, u njoj postoji izvesna elegancija starog kontinenta, izvestan osećaj za tragediju gotovo antičkih razmera. Kroz sudbine o kojima peva, svaka nesreća biva iznova proživljena, potvrđujući nam da su ljubav i smrt samo dve različite strane jedne te iste misterije - neizrecive žudnje za konačnim ostvarenjem. Kao i u slučaju Romićeve, i ovde bi asocijacija na Joni Mitchell mogla da padne u vodu - iako postoje određena stilska preklapanja, u pitanju su dve potpuno različite vrste usamljenosti - dok je jedna uspevala da nađe utehu u generacijskoj nadi, druga može da je pronađe samo između zidova svoje sobe, u društvu duhova.

Zvuk je sve vreme kristalno jasan, Marissa-ino prebiranje po žicama je virtuozno saliveno sa glasom i skoro da možete da osetite kako pesma lebdi negde iznad vas. Koncert se nastavlja sa Yellow Lights i Wrecking Ball Company, dok čitava sala tone u čudesno tkanje snova. Na najavu Diamond Heart, otima se uzvik oduševljenja iz publike na šta ona, uz osmeh, odgovara "Folk was never so metal". Pošto je i Nadler-ovoj i publici bilo jasno da još uvek ne žele da prekidaju tanane niti koje su ih spojile, standardni bis se nije ni desio, već se sve prelilo u Cohen-ovu Famous Blue Raincoat. I dok je menjala štim na gitari, pričajući nam usput o murder ballad kao o svojoj ranoj fascinaciji, neki očigledno umorni duh se potrudio da žica na gitari pukne i time najavio stvarni kraj. U pomoć uskače Ninina gitara i gospođica Nadler se oprašta od nas sa Mr. John Lee Revisited i Daisy, where did you go?.

Fotografije - Damir Omerović

Povezani tekstovi:

Intervju sa Marissom Nadler