| |
Govori Morgana...
U svoje vreme nazivali su me mnogim imenima: sestrom, ljubavnicom, sveštenicom, ženom-mudracem, kraljicom. Sada sam zaista postala žena-mudrac, a možda će doći vreme kada će biti potrebno da se o ovome zna. Ali, sasvim iskreno, mislim da će hrišćani pričati poslednju priču. Jer vilinski svet se sve više udaljava od sveta u kome vlada Hrist. Nisam u svađi sa Hristom, samo sa njegovim sveštenicima, koji Veliku Boginju nazivaju demonom i odriču joj da je ikada imala moć nad ovim svetom. U najboljem slučaju, kažu da su njene moći bile sotonske. Ili joj navlače plavi ogrtač Gospe od Nazareta - koja je takođe imala svoje moći - i kažu da je bila večita devica. Ali šta jedna devica može znati o tugama i patnjama čovečanstva?
A sada, kad se svet promenio, a Artur - moj brat, moj ljubavnik, kralj koji je bio i kralj koji će biti - leži mrtav (običan svet kaže da spava) na Svetom ostrvu Avalon, priču treba ispričati onako kakva je bila pre nego što su sveštenici Belog Hrista došli da sve prekriju svojim svecima i predanjima.
Jer, kao što rekoh, sam svet se izmenio. Postojalo je vreme u kome je putnik, ako bi imao volje i poznavao samo nekoliko tajni, mogao da porine svoju lađu u Letnje more i da stigne ne u Glastonberi sa sveštenicima, nego na Sveto ostrvo Avalon; jer u to vreme kapije između svetova lebdele su u maglama i bile su otvorene, jedna pred drugom, onako kako bi putnik pomislio i poželeo. Jer to je velika tajna, koju su znali svi obrazovani muškarci u naše vreme: da onim što čovek misli stvaramo svet oko sebe, svakoga dana nov.
A sada su sveštenici, misleći da to ugrožava moć njihovog Boga, koji je jednom stvorio svet da bude zauvek nepromenljiv, zatvorili te kapije (koje nikada i nisu bile kapije, osim u ljudskom umu), te staza vodi jedino na Ostrvo sveštenika, koje su osigurali zvucima svojih crkvenih zvona, odbijajući sve pomisli na drugi svet koji leži u tami. Još kažu je da taj svet, ako zaista postoji, vlasništvo Sotonino, i ulaz u Pakao, ako ne i sam Pakao.
Ne znam šta je njihov Bog mogao i šta nije mogao da stvori. Uprkos pričama koje se pričaju, nikako nisam uspela da saznam mnogo o njihovim sveštenicima i nikada nisam nosila crninu njihovih robinja-kaluđerica. Ako su na Arturovom dvoru u Kamelotu tako mislili o meni kada sam stigla tamo (pošto sam uvek nosila tamne haljine Velike Majke, znamenje njene mudrosti), nisam ih razuveravala. I zaista, krajem Arturove vladavine to je moglo biti i opasno, pa sam pognula glavu pred neophodnošću, što moja velika gospodarica nikako ne bi učinila: Vivijen, Gospa od Jezera, nekada Arturov najbolji prijatelj, izuzev mene, a potom njegov najljući neprijatelj - opet, izuzev mene.
No, borba je sada završena; konačno sam mogla da pozdravim Artura, kad je ležao na samrti, ne kao neprijatelja, mog i moje Boginje, nego samo kao brata, i kao umirućeg kome je potrebna pomoć Majke, što na kraju čeka sve ljude. Čak i sveštenici to znaju, uprkos svojoj devici Mariji u plavoj haljini; jer i ona postaje Majka Sveta u trenutku smrti.
I tako je Artur konačno ležao, sa glavom u mome krilu, ne videći u meni ni sestru ni ljubavnicu ni neprijatelja, nego samo ženu-mudraca, sveštenicu, Gospu od Jezera; i stoga je počivao na grudima Velike Majke od koje smo se rodili i kojoj je konačno, kao i svi ljudi, morao da se vrati. I možda se - dok sam vodila barku koja ga je odnosila, ovog puta ne na Ostrvo Sveštenika, nego na pravo Sveto ostrvo u tamnom svetu iza našeg, na ono ostrvo Avalon gde, sada, samo retki mogu da odu - pokajao zbog neprijateljstva koje je niklo među nama.
Dok budem pričala ovu priču, povremeno ću pominjati stvari koje su se zbile dok sam bila suviše mlada da bih ih shvatila, ili stvari koje su se desile dok mene još nije bilo; i moj slušalac će se povući, možda, i reći: Ovo je njena magija.
Ali oduvek sam posedovala dar Vida i sagledavanja uma muškaraca i žena; i za sve ovo vreme bila sam im svima bliska. A stoga, ponekad, sve što su mislili bilo mi je znano ovako ili onako. I zato ću ispričati ovu priču.
Jer jednog dana, i sveštenici će je pričati, onako kako je oni znaju. Možda će između te dve priče moći da se nazre svetlucanje istine.
Jer postoji nešto što sveštenici ne znaju, jer veruju u svog Jednog Boga i Jednu Istinu: da ne postoji istinita priča. Istina ima mnogo lica, i nalik je na stari put ka Avalonu; od naše sopstvene volje, i od naših sopstvenih misli, zavisi kuda će nas put odvesti i da li ćemo, na kraju, stići na Sveto ostrvo Avalon ili među sveštenike sa njihovim zvonima, smrću, Sotonom, Paklom i prokletstvom... ali možda sam nepravedna i prema njima. Čak i Gospa od Jezera, koja je mrzela svešteničku odeždu kao što bi mrzela otrovnu zmiju, i to sa dobrim razlogom, jednom me je izgrdila što sam ružno govorila o njihovom Bogu.
"Svi su bogovi jedan Bog", rekla mi je tada, kao što je rekla mnogo puta ranije, i kao što sam ja mnogo puta ponovila svojim učenicama, i kao što će govoriti svaka sveštenica koja bude postojala posle mene, "i sve Boginje su jedna Boginja, i postoji samo jedan Tvorac. Svaki čovek ima svoju istinu, i Boga u njoj."
I stoga, možda, istina lebdi negde između puta za Glastonberi, Ostrvo Sveštenika i puta ka Avalonu, zauvek izgubljenom u maglama Letnjeg mora.
Ali ovo je moja istina: ja, koja sam Morgana, govorim vam ovo, Morgana koja je u kasnijem dobu nazvana Morgana le Fej.
Epilog
U proleće naredne godine, Morgana je sanjala neobičan san.
Sanjala je da se nalazi u drevnoj hrišćanskoj kapeli u Avalonu, koju je u davna vremena sagradio onaj Josif iz Arimateje što je došao ovamo iz Svete Zemlje. I tamo, pred oltarom gde je umro Galahad, stajao je Lanselet u svešteničkoj odeći, i lice mu je bilo ozbiljno i blistavo. Sanjala je kako je pošla, što nikada nije učinila ni u jednoj hrišćanskoj crkvi, do oltara kako bi primila njihov hleb i vino, i Lanselet se sagnuo i prineo pehar njenim usnama da bi pila. A onda joj se učinilo da je i on kleknuo, i da joj govori: "Uzmi ovaj pehar, ti koja si služila Boginji. Jer svi Bogovi su jedan Bog, i svi smo mi Jedno, mi koji služimo Jednog." I kada je uzela u ruke pehar i prinela ga njegovim usnama, kao sveštenica svešteniku, on je opet bio mlad i lep kao pre mnogo godina. I videla je u svojim rukama Gral.
A onda je on kriknuo, kao što je učinio kad je Galahad klečao pred njim: "Ah, svetlost, svetlost..." Pao je napred i ostao da nepokretno leži na kamenu; i Morgana se probudila u svom izdvojenom obitavalištu na Avalonu sa tim krikom koji joj je još odzvanjao u ušima; i bila je sama.
Bilo je vrlo rano, i magla je bila gusta nad Avalonom. Tiho je ustala i obukla tamne haljine sveštenice, ali je stavila i veo preko lica kako bi sakrila tetovirani polumesec.
Tiho je izišla u tišinu praskozorja i pošla nizbrdo, pokraj Svetog Kladenca. U potpunoj tišini osećala je iza sebe bešumne korake, tihe kao senke. Nikada nije bila sama; mali, tamni narod uvek je pazio na nju, mada ih je retko zaista viđala - ona im je bila majka i sveštenica i nikada je neće napustiti. Ali kada se približila senci drevne hrišćanske kapele, koraci su polako nestali; neće je pratiti tamo. Morgana je zastala na vratima.
U kapeli je tinjalo svetlo, svetlo koje oni uvek ostavljaju u svojim svetilištima. San je bio toliko stvaran da je Morgana na trenutak bila u iskušenju da uđe unutra... jedva je mogla da veruje da unutra neće zateći Lanseleta, oborenog magijskim sjajem Grala... ali ne. Tu nije imala nikakvog posla i neće da smeta njihovom Bogu; a ako je Gral zaista tamo, ionako je otišao van njenog domašaja.
No, san ju je i dalje pratio. Je li bio poslat kao upozorenje? Lanselet je mlađi od nje... nije znala kako teče vreme u spoljašnjm svetu. Avalon je sada zašao tako duboko u maglu da je sasvim moguće da - kao u vilinskoj zemlji dok je bila mlada - dok ovde prođe jedan dan, napolju protekne tri ili pet ili sedam godina. A ono što joj je dato da učini svakako treba da učini sada, dok još može da se kreće između svetova.
Kleknula je pred Sveti Trn, šapćući tihu molitvu Boginji i moleći dopuštenje od drveta; potom je odsekla reznicu za presađivanje. To joj nije bilo prvi put: poslednjih godina, kad god bi neko došao u Avalon i nameravao da se vrati u spoljašnji svet, bilo da je lutajući druid ili sveštenik-hodočasnik - tako malo ih je bilo u stanju da dospe do drevne kapele na Avalonu - slala je po njima reznicu Svetog Trna, kako bi mogao dalje da raste u spoljašnjem svetu. Ali ovo će morati da učini svojim rukama.
Nikada, sem za Arturovo krunisanje, nije stupila nogom na drugo ostrvo... osim, možda, onog dana kad se magla otvorila i kada je Gvenvir nekako upala ili zalutala kroz nju. Ali sada je odlučno prizvala barku, i kada je isplovila na Jezero, poslala ju je u maglu, i kada su ponovo izišli na sunce, videla je dugačku senku crkve kako leži preko Jezera, i čula je tihu zvonjavu. Primetila je da se posada trza od tog zvuka i znala je da ni oni neće moći da je prate. Pa, neka bude tako; nije ni najmanje želela da se sveštenici sa ovog ostrva uplašeno i užasnuto zagledaju u barku iz Avalona. Neprimećeni, doplovili su do obale i Morgana se iskrcala, a onda je gledala kako crna barka ponovo nestaje u magli. Potom, sa kotaricom preko ruke - kao neka stara piljarka ili torbarka, kakve dolaze ovamo na hodočašće, pomislila je - ćutke je pošla stazom uzbrdo.
Ovi svetovi su se razdvojili pre samo stotinu godina ili i manje, u Avalonu svakako manje; ali ovaj svet je već drugačiji. Drveće se razlikovalo, i staze, i zaustavila se, zapanjena, u podnožju brežuljka - ovakav svakako ne postoji u Avalonu? Nekako je zamlišljala da će zemlja biti ista, da će se razlikovati samo zgrade, jer to je ipak isto ostrvo, samo razdvojeno nekom magijskom promenom... ali sada je ustanovila da se ipak veoma razlikuju.
A onda je ugledala kako niz brdo, ka maloj crkvi, vijuga povorka kaluđera, i primetila je da nose telo na odru.
Znači, zaista sam videla, iako sam mislila da je to samo san. Zastala je, i kada su kaluđeri spustili telo da se odmore pre nego što ga unesu u crkvu, prišla je i podigla pokrov sa mrtvog lica.
Lanseletovo lice bilo je upalo i izborano, mnogo starije nego kada su se rastali... nije želela da razmišlja koliko je stariji. Ali i to je videla samo na trenutak; a potom je na njegovom licu videla samo blag i divan izraz mira. Ležao je nasmešen i bio je toliko dalek od nje da je znala na čemu je počivao njegov samrtnički pogled.
"Znači, najzad si našao svoj Gral", šapnula je.
"Jesi li ga poznavala u svetu, sestro?" upitao je jedan od kaluđera što su nosili odar. Shvatila je da u svojoj tamnoj haljini izgleda kao da je jedna od njih.
"Bio mi je... rođak."
Rođak, ljubavnik, prijatelj... ali to je bilo tako davno. A na kraju smo bili sveštenik i sveštenica.
"To sam i mislio", rekao je kaluđer, "jer zvali su ga Lanselet na Arturovom dvoru, u davna vremena, ali mi smo ga ovde zvali Galahad. Bio je sa nama mnogo godina, a postao je svešetnik pre nekoliko dana."
Dokle si stigao u potrazi za Bogom koji ti se neće podsmevati, rođače!
Kaluđeri su ga ponovo podigli na ramena. "Moli se za njegovu dušu, sestro", rekao je onaj isti, i Morgana je pognula glavu. Nije mogla da oseti žalost; sada više ne, jer videla je na njegovom licu odraz one daleke svetlosti.
Ali neće poći za njim u crkvu. Ovde je veo tanak. Ovde je klečao Galahad, i video je svetlost Grala u drugoj kapeli, kapeli na Avalonu, i posegnuo je za njim, posegnuo je između svetova, i tako je umro...
I ovamo je Lanselet došao na kraju, za svojim sinom.
Morgana je polako pošla stazom, napola spremna da odustane od onog što je nameravala da učini. Zašto bi to sad bilo važno? Ali kada je zastala, neodlučna, stari baštovan, koji je klečao kraj leje cveća blizu staze, podigao je glavu. "Ne poznajem te, sestro", rekao je, "ti nisi od onih koje ovde žive. Jesi li hodočasnik?"
Ne onako kako je on mislio; ali ipak je bila, na neki način. "Tražim mesto gde mi je sahranjena rođaka - bila je Gospa od Jezera..."
"Oh, da, to je bilo pre mnogo, mnogo godina, za vladavine našeg dobrog kralja Artura", rekao je baštovan. "Grob je tamo, gde hodočasnici mogu da ga vide. A odatle staza vodi do ženskog manastira, i ako si gladna, sestro, tamo ćeš dobiti nešto za jelo."
Je li dotle došlo da izgledam kao prosjakinja? Ali čovek nije mislio ništa loše, pa mu se zahvalila i pošla u pravcu koji joj je pokazao.
Artur je sagradio Vivijeni stvarno veličanstvenu grobnicu. Ali ono što je u njoj ležalo nije Vivijen, to su samo kosti koje se polako pretvaraju u zemlju od koje su i načinjene... jer sve na svetu predaje svoje telo i dušu na ponovno čuvanje Boginji...
Zašto bi joj to bilo važno? Vivijen nije tu. Ali kada je stala pred grobicu, pognute glave, plakala je.
Posle nekog vremena prišla joj je jedna žena u tamnoj odeći, nalik na njenu, sa belim velom preko lica. "Zašto plačeš, sestro? Ona koja tu leži sada počiva u miru i u Božjim je rukama, nju ne treba oplakivati. Ali možda ti je bila rod?"
Morgana je klimnula glavom, još oblivena suzama.
"Uvek se molimo za nju", rekla je monahinja, "jer, mada ne znam kako se zvala, kažu da je bila prijatelj i dobročinitelj našeg dobrog kralja Artura, u danima koji su odavno prošli." Pognula je glavu i promrmljala nekakvu molitvu, a za to vreme su odjeknula zvona i Morgana se trgla. Znači, umesto harfi Avalona, Vivijen ima samo ovu galamu i zapevanje psalama?
Nikad ne bih pomislila da ću stajati kraj neke hrišćanske monahinje i moliti se zajedno sa njom. A onda se setila šta joj je Lanselt rekao u snu.
Uzmi ovaj pehar, ti koja si služila Boginji. Jer svi bogovi su Jedan...
"Hodi sa mnom u manastir, sestro", rekla je monahinja, smešeći se, i položila joj ruku na mišicu. "Sigurno si gladna i umorna."
Morgana je pošla sa njom ka ulazu u manastir, ali nije htela da uđe. "Nisam gladna", rekla je, "samo bih pila vode..."
"Naravno." Žena u tamnom dala je znak i prišla im je mlada devojka sa posudom punom vode i napunila čanak. Kad je Morgana prinela vodu usnama, devojka je progovorila. "Mi pijemo samo vodu iz Izvora Pehara - to je sveto mesto, znate."
Kao da joj je u ušima odjeknuo Vivijenin glas: 'Sveštenice piju samo vodu sa Svetog Kladenca.'
Monahinja i devojka odevena u crno okrenule su se i pognule glave pred ženom koja je utom izišla iz manastira, i monahinja je objasnila: "Ovo je naša predstojnica."
Kao da sam je negde videla, pomislila je Morgana. Nije stigla ni da dovrši misao, a žena joj se obratila: "Morgana, zar me ne poznaješ? Mislili smo da si odavno umrla..."
Morgana joj se zbunjeno nasmešila. "Žao mi je... ne mogu da se..."
"Naravno da me se ne sečaš", rela je opatica, "ali ja sam te viđala povremeno u Kamelotu; bila sam tako mlada. Zovem se Lionors. Bila sam udata za Gareta, i kada su mi deca odrasla, došla sam ovamo - da ovde dočekam kraj. Jesi li došla na Lanseletovu sahranu?" Nasmešila se. "Trebalo je da kažem sahranu oca Galahada, ali teško je setiti se, a on je sada u raju i više mu nije važno." Opet se nasmešila. "Sada ne znam ni ko je kralj, niti da li Kamelot još stoji - u zemlji je opet rat, nije više kao nekada, u Arturovo vreme. To izgleda tako davno", odsutno je dodala.
"Došla sam da posetim Vivijenin grob. Ona je ovde sahranjena - sećaš li se?"
"Videla sam grobnicu", rekla je predstojnica, "ali to se desilo pre nego što sam ja došla u Kamelot."
"Želim da te zamolim za uslugu", rekla je Morgana i dodirnula svoju kotaricu. "Ovde imam Sveti Trn koji raste u bregovima Avalona. Pričaju da je usvojeni otac Hristov zabio svoj štap u zemlju i da se tu primio. Volela bih da zasadim jednu reznicu na njenom grobu."
"Kako god želiš", rekla je Lionors. "Ne vidim zašto bi se iko protivio tome. Čini mi se prikladno da raste ovde, u svetu, a ne skriven u Avalonu."
Pogledala je Morganu, uznemirena. "Avalon! Jesi li došla ovamo iz te paganske zemlje?"
Nekada bih se naljutila na nju, pomislila je Morgana. "Nije paganska, ma šta sveštenici govorili, Lionors", rekla je blago. "Razmisli - bi li usvojeni otac Hristov zabio štap na mestu koje mu se činilo zlo? Zar Sveti Duh nije svuda?"
Žena je pognula glavu. "U pravu si. Poslaću iskušenice da ti pomognu oko sadnje."
Morgana bi više volela da ostane sama, ali znala je da je ponuda učinjena iz ljubaznosti. Iskušenice su joj se činile kao deca, bile su to devojke od devetnaest i dvadeset godina, toliko mlade da se upitala - zaboravljajući da je i njoj bilo osamnaest kada je postala sveštenica - kako mogu dovoljno poznavati duhovne stvari da vode ovakav život. Mislila je da su monahinje u hrišćanskim manastirima žalosne i plačljive, uvek svesne onoga što sveštenici govore, kako su žene grešne od rođenja, ali devojke su bile nedužne i vesele kao čvorci, i vedro su pričale Morgani o novoj kapeli i rekle su joj da sedne i odmori kolena dok one kopaju rupu za reznicu.
"I to je vaša rođaka što je ovde sahranjena?" upitala je jedna devojka. "Možete li da pročitate šta piše? Mislila sam da nikada neću naučiti da čitam, jer moja majka je rekla da je to neprilično, ali kada sam došla ovamo rekli su mi da moram znati da čitam psalme, i sada umem da čitam čak i latinski! Gledajte", ponosno je rekla i počela da čita. "Kralj Artur sagradi ovu grobnicu svojoj rođaci i dobročiniteljki, Gospi od Jezera, mučki ubijenoj na njegovom dvoru u Kamelotu... ne mogu da pročitam datum, ali to je bilo veoma davno."
"Mora da je bila veoma sveta", rekla je druga devojka, "jer Artur je, kažu, bio najveći hrišćanin od svih kraljeva. On nikada ne bi doneo neku ženu da je ovde sahrani osim ako je bila svetica!"
Morgana se nasmešila; podsećale su je na devojke iz Kuće Devojaka. "Ne bih je nazvala sveticom, mada sam je volela. U svoje vreme su je mnogi zvali zlom čarobnicom."
"Kralj Artur nikada ne bi dozvolio da zlu čarobnicu sahrane ovde, među svetim ljudima", rekla je devojka. "A što se tiče čarobništva - pa, ima glupih sveštenika i glupih muškaraca koji su uvek spremni da viču o čarolijama ako je neka žena samo malo pametnija od njih! Hoćete li ostati kod nas u manstiru, majko?" upitala je, i Morgana je, na trenutak iznenađena, shvatila da joj se devojke obraćaju sa jednakim poštovanjem kao da žive u Kući Devojaka, kao da im je ona nadređena.
"Dala sam zavet na drugom mestu, kćeri."
"Je li i vaš manastir lep kao ovaj? Majka Lionors je dobra žena", rekla je devojka, "i mi smo ovde veoma srećne - među sestrama smo jednom imale i ženu koja je nekada bila kraljica. I znam da ćemo otići u raj, sve mi", dodala je smešeći se, "ali ako ste dali zavet na drugom mestu, sigurna sam da je i tamo lepo. Samo sam mislila da biste možda voleli da ostanete ovde, da se molite za dušu vaše rođake koja je ovde sahranjena." Ustala je i otresla haljinu. "Sada možete da posadite reznicu, majko... ili želite da je ja stavim u zemlju?"
"Neka, ja ću", rekla je Morgana i kleknula da pritisne meku zemlju oko biljčice.
"Ako želite, majko, rado ću dolaziti ovamo svake nedelje da se molim za dušu vaše rođake", rekla je devojka kad je Morgana ustala.
Ko zna zašto, Morgana je osetila da joj se oči pune suzama. "Moltva je uvek dobrodošla. Hvala ti, kćeri."
"A vi, u vašem manstiru, gde god da je, moraćete da se molite za nas", jednostavno je rekla devojka i uhvatila Morganu za ruku. "Čekajte, majko, da vam otresem zemlju sa haljine. Sada morate da dođete i vidite našu kapelu."
Morgana je u prvi mah pomislila da odbije. Kada je poslednji put napustila Arturov dvor, zaklela se da više neće ući ni u jednu hrišćansku crkvu; ali ova devojka toliko je ličila ne njene mlade sveštenice da nije htela da okalja ime pod kojim devojka poštuje svog Boga. Pustila je da je uvedu u crkvu.
U onom drugom svetu, pomislila je, crkva u kojoj se mole drevni hrišćani mora da se nalazi na istom ovom mestu; deo svetosti Avalona sigurno prolazi između svetova, kroz maglu... Nije kleknula niti se prekrstila, ali je pognula glavu pred visokim oltarom; devojka ju je blago povukla za rukav.
"Hodite", rekla je. "Visoki oltar pripada Bogu i ovde se uvek pomalo plašim... ali niste videli našu kapelu - kapelu za sestre... hodite, majko."
Morgana je pošla za devojkom u malu pobočnu kapelu. Ovde je bilo mnogo cveća, čitava naručja jabukovih pupoljaka, pred kipom žene pod velom i sa oreolom oko glave; u rukama je nosila dete. Morgana je drhtavo uzdahnula i pognula glavu pred Boginjom.
"Ovo je Majka Božja, begzrešna Devica Marija", rekla je devojka. "Bog je tako veliki i strašan da se pred njegovim oltarom uvek plašim, ali ovde u Marijinoj kapeli, mi koje smo njene device možemo da joj priđemo kao da je naša majka. I gledajte, ovde imamo male kipove naših svetica, Marije koja je volela Isusa i brisala mu noge svojom kosom, i Marte koja im je kuvala i grdila svoju sestru što neće da kuva sa njom - volim da zamišljam Isusa kao pravog čoveka koji je pomagao majci, kao kada je pretvorio vodu u vino na svadbi, kako ona ne bi bila nesrećna što nema dovoljno vina za sve. A ovo je vrlo stari kip koji smo dobili od našeg biskupa, doneo ga je iz svoje zemlje... to je jedna njihova svetica, zove se Brigit..."
Morgana je pogledala kip Brigit i osetila je moć koja se izlivala iz nje u ogromnim talasima što su prožimali kapelu. Pognula je glavu.
Brigit nije hrišćanska svetica, pomislila je, ma šta Patricije mislio. To je Boginja kakvu poštuju u Irskoj. Ja to znam, i iako oni mislili drugačije, ove žene poznaju moć Besmrtnog. Makar je i prognali, ona će preovladati. Boginja nikada neće napustiti čovečanstvo.
Pognute glave, prošaputala je prvu iskrenu molitvu koju je ikada izgovorila u nekoj hrišćanskoj crkvi.
"A pogledajte ovo", rekla je iskušenica dok ju je vodila ka vratima, na svetlost dana, "i mi ovde imamo Sveti Trn, ne onaj koji ste posadili na grob svoje rođake."
A ja sam mislila da treba da se bavim time, pomislila je Morgana. Naravno, sveta biljka je sama došla iz Avalona, onako kako su i svetinje izišle, u svet gde su potrebne ljudima. Ostaće skriven u Avalonu, ali će postojati i na ovom svetu. "Da, imate Sveti Trn, i ubuduće će, sve dok je sveta i veka, svaka kraljica dobijati Sveti Trn na Božić, kao simbol ko je kraljica i na nebu i u Avalonu."
"Ne znam o čemu govorite, majko, ali hvala vam na blagoslovu", rekla je mlada iskušenica. "Predstojnica vas očekuje u gostinskoj kući - doručkovaće sa vama. Ali možda biste voleli da ostanete još malo u Gospinoj kapeli i da se pomolite? Ponekad, kada ostanete sami sa Svetom Majkom, ona može da vam razjasni stvari."
Morgana je klimnula glavom, nesposobna da govori. "U redu", rekla je devojka. "Kada budete spremni, idite pravo u gostinsku kuću." Pokazala joj je pravac, i Morgana se vratila u kapelu i pognula glavu, a na kraju se predala i kleknula.
"Majko", šapnula je, "oprosti mi. Mislila sam da moram da uradim ono što sada vidim da možeš i sama. Boginja je u nama, da, ali sada znam da si i u svetu, sada i zauvek, baš kao što si i u Avalonu i u srcima svih muškaraca i žena. Budi sada i u meni, i vodi me, i reci mi kada bude trebalo da vršim tvoju volju..."
Dugo je klečala, ćutke, pognute glave, ali onda je podigla glavu, kao da ju je neko pozvao, i kao što ga je videla na oltaru drevnog hrišćanskog bratstva u Avalonu, kao što ga je videla dok ga je nosila u Arturovoj sali, videla je sada svetlost na oltaru, i u Gospinim rukama - i senku, samo senku pehara...
On je u Avalonu, ali je i ovde. On je svuda. A oni kojima treba znak na ovom svetu uvek će ga videti.
Osetila je sladak miris koji nije poticao od cveća; na trenutak joj se učinilo da joj se obraća Igrenin glas... ali nije mogla da razabere reči... i da joj Igrenine ruke dodiruju čelo. Kada je ustala, zaslepljena suzama, odjednom ju je zapljusnulo, kao ogromna svetlost.
Ne, nije istina da nismo uspeli. Ono što sam rekla da utešim Artura na samrti, istina je. Obavljala sam posao Majke u Avalonu sve dok oni koji dolaze posle nas nisu mogli da je iznesu u ovaj svet. Nije istina da nisam uspela. Učinila sam ono što mi je dala da učinim. Nisam bila ona, nego sam obuzeta ponosom pomislila da je trebalo da činim i više.
Pred kapelom zemlja je bila osunčana, i u vazduhu se osećao sveži miris proleća. Kada se jabukovo drveće pomerilo pod povetarcem, videla je pupoljke koji će ove godine doneti plod.
Okrenula se ka gostinsoj kući. Da li da ode tamo i doručkuje sa monahinjama, možda da razgovara sa njima o starim danima u Kamelotu? Morgana se nežno nasmešila. Ne. Bila je puna iste nežnosti prema njima kao i prema propupelom jabukovom drveću, ali to vreme je prošlo. Okrenula je leđa manastiru i pošla nizbrdo ka Jezeru, starom stazom kraj obale. Tu se nalazilo mesto na kome je veo između svetova tanak. Neće više morati da priziva barku - treba samo da zakorači kroz maglu, i biće u Avalonu.
Njen posao je okončan.
Prvo i poslednje poglavlje iz knjige "Magle Avalona" Merion Zimer Bredli
|
|
