U drugoj polovini tridesetih Gerald Gardner postaje član okultne organizacije po imenu The Fellowship of Crotona. Tvrdio je da je unutar te organizacije postojala tajna grupa koja ga je inicirala u tradicionalno veštičarenje koje je preživelo srednjevekovne progone. 1953. Gardner napušta koven u kojem je do tada bio i formira svoj vlastiti. Te iste godine se preselio u Castletown na Isle of Man. Tamo je Cecil Williams bio napravio Muzej veštičarstva i magije (u početku nazvan Folklornim centrom) u 400 godina staroj veštičijoj kući. Prvobitna namera ovog muzeja je bila da postane međunarodni centar za savremenih veštica. Gardner je ovom muzeju poklonio svoju kolekciju ritualnih predmeta i kasnije ceo muzej i otkupio od Williamsa.

 

Gardnerov muzej veštičarstva

Ovo se sve može pročitati u mnogim knjigama o veštičarstvu. Ono što te knjige, međutim, zaborave da napomenu jeste činjenica da je Gerald Gardner bio Ordo Templi Orientis član i u jednom momentu čak bio oponomoćen od Aleistera Crowleya da vodi taj red u Britaniji.

Gardnera i Crowleya je 1946. godine upoznao Arnold Crowther, kasnije i sam veoma poznato ime u svetu veštičarstva.. Crowley u svom dnevniku iz maja 1947, pominje Gardnera četiri puta Sačuvano je i pismo koje je Crowley istog meseca uputio jednom ptrijatelju sa instrukcijom da Gardneru pošalje jednu od četiri preostale kopije The Equinox of the Gods. Istog meseca Gardner je iniciran u O.T.O. i ubrzo je dobio pravo da formira vlastiti Kamp i da obavlja inicijacije. Po dokumentima izgleda da je nosio takozvani P.I. stepen što bi verovatno značilo da je Crowley priznao njegove masonske stepene Kraljevskog Svoda. Tačan položaj koji je Gerald Gardner zauzimao u Ordo Templi Orientisu nije poznat, ali zna se da su ga Crowleyevi naslednici, sudeći po nekim pismima, smatrali za "O.T.O. Vođu za Evropu". Dokumentovano je da je Gerald Gardner krajem četrdesetih putovao u Ameriku i tamo se sreo sa nastavljačima Crowleyevog dela, Karlom Germerom i Jack Parsonsom.

Jack Parsons je još jedna od ličnosti koju, iako je na tom polju bio pionir, moderne knjige o veštičarstvu ne pominju. Bio je naučnik koji je radio na razvijanju formule za raketna goriva, čak je i jedan krater na Mesecu nazvan po njemu, koji je istovremeno vodio Agape Ložu Ordo Templi Orientisa i bio jedan od najvećih okultista XX veka. Parsons je 1946. započeo svoje takozvane "Babalon" radove. Njegovi dnevnički zapisi pokazuju da su se tokom tih radova dešavale oluje, leteo je nameštaj po kući, nestajala je struja, čuli su se glasovi koji su plakali . Na kraju se kao rezultat. iznenada pojavila Marjorie Cameron, žena pogodna da bude njegov magički partner, koja je jednostavno ušetala u njegovu kuću i sačekala ga da se vrati iz pustinje Mohave gde se bio povukao da završi ove radove. Sa njom je prizvao Boginju Babalon i rezultat je bio mistično primanje teksta koji se zvao Knjiga Babalon. Tim tekstom Boginja Babalon najavljuje duhovnu doktrinu veštičarstva koja dolazi. Stih 65. recimo kaže : " Okupite se skupa u kovene kao u davnini , čiji broj je jedanaest, što je takođe moj broj. Okupite se skupa javno, u pesmi i plesu i slavljenju. Okupite se skupa u tajnosti, budite goli i besramni,i radujte se u moje ime. " Jack Parsons se potom, u svojim radovima, prilično bavio ovom temom, ali je na žalost 1952. poginuo tokom eksplozije u svojoj laboratoriji tako da ti radovi nisu nastavljeni.

Možemo da pretpostavimo da su Gardner i Parsons, s obzirom da su baš tada radili slične stvari, o tome i razgovarali tokom svog susreta. O čemu je tačno razgovarali možemo samo da spekulišemo. Ono što se zna je da se Gardner, po povratku iz Amerike, u izvesnoj meri više okrenuo ka svojim veštičijim radovima, a O.T.O. u Britaniji je, moglo bi se reći, u mnogo većoj meri bio prepušten Kennethu Grantu. U tom periodu Gardner i Grant su, kako izgleda, intenzivno ritualno sarađivali i čak su obe grupe delile iste članove. Po Grantovom svedočenju ta saradnja nije dugo trajala i završila se pravim malim magijskim ratom. Nedugo posle toga Grant je zbog nekih drugih razloga izbačen iz Ordo Templi Orientisa, a Gardner je ponovo otputovao u Ameriku da se sastane sa Germerom. Po povratku sasvim se okrenuo veštičarstvu. Koji je bio razlog toga nije poznato, ali spekuliše se da mu je to sam Germer sugerisao.

Znamo da je Germer tada vodio organizacije tipa Ordo Templi Orientis i Astrum Argentum koje su očuvavale Crowleyevo učenje. Da li je Crowley napisao Gardneru rituale ne znamo, ali znamo da je Gardnerova rana verzija Knjige senki, koja se zvala Ye Bok of ye Art Magical i koja je nastala približno 1946, bila potpuno inspirisana Crowleyem i ceremonijlanom magijom. Veštičarstvo je tako bilo koncipirano da ima tri stepena, a to je u osnovi forma svih organizacija zasnovanioh na Crowleyevoj Knjizi Zakona, sa trećim stepenom kao seksualnomagijskim. Doreen Valiente, koju je Gardner inicirao u svoj koven 1953. je za Gardnera napisala konačnu verziju rituala gardnerovskog veštičarstva koji se i danas koriste. Izbacila je najveći deo Crowleyevog uticaja, mada je puno toga ostalo, čak čitavi delovi jako nalik na Crowleyevu Gnostičku Misu, kao i lozinke koje veoma liče na neke metafizičke formule iz Crowleyevog učenja.

Doreen Valiente

Dakle ideja da je izvorna verzija Gardnerovog veštičarstva u osnovi bilo popularizovani i u pagansku formu upakovano Crowlezevo učenje uopšte nije, ma koliko bila ignorisana u modernism veštičijim knjigama, za odbaciti. U tom svetlu spekulacije da su Germer i Parsons smatrali da je ono što Gardner radi treći,oblik ispoljavanja Crowleyeve formule, ali u obliku nove paganske religije nazvane veštičarstvo, takođe nisu nelogične. Tada bi i drugi deo tih spekulacija po kojima su oni sugerisali Gardneru da se usresredi na moderno veštičarstvo umesto na O.T.O., kao i da se distancira od Crowleya koji je tada bio jako ocrnjen, imale smisla. Objašnjenje za to bi moglo biti, tako bar smatraju oni koji podržavaju ovu tezu, da su Germer i Parsons imali ideju da oslobode novonastalo veštičarstvo Crowleyeve hipoteke i da mu na taj način omoguće da opstane u slučaju da ostale post-crowlyevske structure zamru.

Za takvu moguću opreznnost je svakako bilo razloga. Ne treba smetnuti sa uma da je svet u to vreme izgledao drugačije. Ameriku je tek bio počeo da potresa McCarthyizam, a britanski zakon iz 1735. o zabrani veštičarstva je još uvek bio na snazi i nedavno pre toga čak i zloupotrebljen. Naime, početkom 1944. je vođen process protiv Helen Duncan, "poslednje škotske veštice". Helen zapravo nije bila veštica već spiritualsita, i živela je u Portsmouthu gde je bio centar britanske mornarice. Tokom rata više puta je tokom svojih seansi kanalisala duhove poginulih mornara i nekoliko jos se puta dogodilo da su joj se javili duhovi mornara koji su poginuli na brodovima čije potonuće nije bilo objavljeno i koje je, zato što nemačke snage nisu znale da su brodovi potopljeni, bilo tretirano kao državna tajna. Budući da su planovi za iskrcavanje u Normandiji bili državni prioritet Britanska obaveštajna služba je procenila da Helen sa svojim moćima može biti opsanost po nacionalnu sigurnost. Zato su je uhapsili i najpre optužili za "skitanje", ali su kasnije optužbu preinaćili i optužili je najpre za zaveru, da bi kasnije i to promenili u optužbu da je "prizivala duhove mrtvih" zasnovanu na zakonu protiv veštičarenja iz 1735. Tokom njenog boravka u zatvoru ckoro cela zemlja je osećala da je oštećena, a stražari su čak odbili da je zaključaju tako da vrata njene ćelije ni jedan jedini put nisu bila zaključana. Sam Sir Winston Churchill, koji je bio veoma besan zbog ovog slučaja i odmah tražio službeno objašnjenje, ju je posećivao u zatvoru i obećao joj je da će ispraviti nepravdu. Čerčil je uskoro izgubio mesto premijera, ali je 1951. posle izbora ponovo postao predsednik vlade i tada je održao svoje obećanje i ukinuo zakon protiv veštičarstva.

Dakle u tako sagledanim društvenim okolnostima u Americi i Engleskoj toga vremena, ovakva teorija o pravljenju "rezervnih varijanti za nedaj bože" ima smisla.. Da li je ona tačna ili ne verovatno nikada nećemo saznati. Ono što znamo je da je veštičarstvo posle Gardnera preživelo. Do šezdesetih to su bile male grupe koje su radile dalje od očiju javnosti, a onda je veštičarstvo stiglo u Ameriku i počelo da polako izbija u javnost. 1964. se u engleskoj pojavio prvi broj veštičijeg magazine Pentagram, a 1969. u Americi je New York Times objavio intervju sa Raymondom Bucklandom. Buckland je bio Gardnerov prijatelj, a u veštičarstvo ga je Inicirala Gardnerova nećaka Monique Olwen,i, kako je to već na početku knjige napomenuto, bio je prvi veštac koji se preselio u Ameriku. Buckland je inicirao Ed Fitcha i istorija veštičarstva u Americi je počela. Veštičarstvo se od tada razvijalo i dobijalo mnoge oblike. Recimo Ed Fitch je u veštičiju obuku uključioe neke tehnike, mada bez navođenja izvora, preuzete iz knjiga Franza Bardona (rad sa ogledalom, kontrola elemenata, fliudni kondenzatori, kreiranje veštačkih elementala i sl). Danas se one grupe koje imaju Inicijacijsku liniju do Geralda Gardnera i koje su ostale bliske Gardnerovoj ili Sandersovoj tradiciji, nazivaju tradicionalnim britanskim veštičarstvom i predstavljaju tvrdo tradicionalno jezgro veštičarstva.

Raymond Buckland