Tako mu to ide: u toku ove nedelje čak dva puta sam bio u beogradskoj areni, što je prilično ozbiljna frekvencija za nekoga ko se, kao ja, plaši masa... Ljudskih i... neljudskih.

U utorak, 10. Februara beše to drugi koncert Iron Maiden u dve godine a treći u mom životu. Od Iron Maiden čovek zna čemu može da se nada i šta će dobiti, pa je tako bilo i ovog puta. Osim blagih izmena u setlisti u odnosu na empetrojke iz prvog dela turneje koje sam izdašno trošio poslednjih nedelja, Maideni su po svim kriterijuma pružili klasičan koncert sastavljen od starih hitova.

I to je bilo odlično: jako dobar zvuk (konačno!!! Posle one sajamske muke od pre dve godine, ovo je bio melem na ranu.), odlična atmosfera, bend u elementu. Koliko god se moglo raspravljati o tome da li je entuzijazam ove ekipe namešten ili autentičan, nema sumnje u to da je on zarazan i da jurcanje Brucea Dickinsona po bini i skakutanje i poziranje ostatka benda publici prenose jasnu poruku: mi i dalje uživamo u ovome što radimo, šta ćete vi da uradite po tom pitanju?

I uradili smo... dosta toga.

Dakle, Mejdn, ko Mejdn, ne govore ništa niti pričaju i o čemu, njihovi koncerti su samo rituali u slavu samih Iron Maiden, ali to je (i) ovog puta bilo dovoljno.

Ennio Morricone večeras je već bio problem druge vrste...

A kad kažem problem, pre svega mislim na problem očekivanja i njihove izneverenosti koji je, slobodno možemo reći, primer toga kako su subjektivni problemi uvek gori od objektivnih.

Prvo moje očekivanje bilo je vezano za posećenost ove manifestacije. Jeste Morricone jedan od najpoznatijih živih kompozitora, jeste on i deo pop-kulture, sve to stoji, ali koncert sa rimskom Sinfonijetom (Simfonietom?) mi je nekako mnogo pametnije mirisao na Kolarac nego na poveliku, pa možda i preveliku Beogradsku Arenu.

Šipak!!! Još kada sam pre dva dana otišao da kupim karte dočekali su me ledenim osmesima i obaveštenjem da ih više nema, a ljubazni tapkaroš mi je prodao 'mnogo lepa mesta' po razumno višoj ceni. Ergo - Arena je bila vrlo solidno puna, možda i svih deset hiljada ljudi došlo je da ispoštuje osamdesetjednogodišnjeg kompozitora muzike za više od pet stotina filmova. Gitar Art festival je očigledno uspeo da se nametne kao ozbiljna institucija i vrlo prepoznatljiv brend. Rispekt, kako bi to i oni sami rekli.

aravno, Morricone nije striktno gitarski kompozitor, da ne pominjemo prisustvo (sa sve horom kojim je dirigovala Darinka MM) više od sto muzičara na bini. Da bi se ipak ispoštovala formalna filozofija ovog festivala, prvih nekoliko minuta na velikoj bini bio je samo usamljeni gitarista koji je izveo nekoliko minijatura veoma prijatnih u svojoj diskretnoj naklonosti kako atmosferi tako i fraziranju. Pokazaće se, u retrospektivi da je ovo bio, za mene jedan od boljih delova koncerta.

Jer, već posle toga, nastup četvorice gitarista koji su odsvirali dve skoro agresivno mediteransko-morske teme pokazao je u kom će se smeru kretati stvari...

Morriconeov izlazak na binu i uzimanje dirigentske palice u ruke izazvali su gromoglasan aplauz u publici. No, sledeća dva sata aplauzi su, moram primetiti, bili više stvar dobrog vaspitanja nego neke autentično proizvedene emocije u slušalaca. Ne da je ovo bio neprijatan koncert, naprotiv, njegova slaba strana je pre svega bila u donekle preteranoj prijatnosti.

Recimo to ovako: Morricone je kompozitor koga, u mojim očima, od stotina drugih ne odvaja njegova sposobnost da piše lepe melodije i aranžira ih za velike orkestre. Mislim, on to ume, ali to umeju i stotine drugih. Morricone je čovek koga izdvajaju osećaj za atmosferu i jedna (zašto ne reći) avangardistička intuicija za komponovanje sklapanjem događaja u mini audio-drame. Naravno, prijatne harmonije i pamtljive melodije se podrazumevaju, ali nije TO ono zbog čega je Morricone bitan.

Kažem ja... Sam Morricone se, sudeći po večerašnjem događaju apsolutno ne bi složio. Veliki, ogroman deo ovog nastupa otpao je baš na veoma odmereno izvođene kompozicije iz raznih filmova čija je anđeoska lepota i gracilna nežnost u jednom momentu zapretila da me natera da iskočim iz sopstvene kože. Zaista, postoje granice do kojih možete da istrpite ponavljanje srodnih motiva koji se oslanjaju na moderato gudače i po neki duvački ukras. Posebno je težak bio poslednji deo koncerta gde je nekoliko ovakvih kompozicija bilo spojeno u skoro neprekinut blok.

Nije samo stvar u gotovo opresivno nepromenljivoj atmosferi. I samo izvođenje bilo je na granici revije lakih nota, sa nepogrešivim klizanjima u terasa-core između uzleta u nebesa. Da se razumemo, i lake note i terase imaju svoju funkciju, ali ovde je naprosto naglasak bio najvećma na njima. Plus, kada na bini ima više od sto muzičara, nekako nije neprirodno očekivati dabarem povremeno budete bačeni unatrag čistim intenzitetom zvuka. A to se večeras ni jednom nije dogodilo. Momenti korišćenja ljudskog glasa, preretko i premalo, su bili naravno dobrodošli jer je boja i dinamika ovog instrumenta služila kao dobar protivotrov za povremeno saharinsku slatkoću ostatka muzike.

Razume se, dramatičnije teme su svaki put uspele da malo uskomešaju atmosferu, mada i ovde treba primetiti da je čak i krešendo u koji je uzletela tema iz Dobar, loš, zao zvučao tromije i manje zanosno od originalnog, snimljenog izvođenja. Slično tome, The Sicilian Clan je bio za nijansu prespor i pretih, kao da ni sam Morricone nije bio siguran da li bezobrazluku koji čuči ispod naivne melodije ove kompozicije treba dopustiti da dođe do izražaja. Posebno me je razočarala tema iz La battaglia di Algeri koja je ovde zvučala matematički, sterilno izvedena, iako se radi o jednom od najpoznatijih Morriconeovih komada-događaja, prepunih drame, dinamike i snage.

S druge strane, ako ste došli da čujete temu iz Misije i desetak njoj srodnih komada iz drugih filmova, pretpostavljam da ste bili u raju...

Da ne bude zabune, bilo je jasno od samog početka da, kad je u pitanju svirka sa mini-simfonijskim orkestrom pred deset hiljada ljudi, ne treba očekivati neka preterana zastranjenja u smeru avangarde i eksperimenta, kao i da sleduju silne Misije i slični hitovi, ali ipak, Morricone je em preterano akcentirao melodijsko-harmonijsku stranu svoje muzike, na uštrb atmosfere i događaja, em je i dobar deo toga što je izvedeno bio razblažen i nedovoljno uzbudljiv.

Ako ste ovih dana bacili pogled na moju last.fm stranicu, videli ste da sam intenzivno slušao kompilaciju Crime & Dissonance sa gomilom Enniovih radova za italijanske krimiće. Ova genijalna kolekcija acid-funka, psihodelije i grassroots avangarde mi je, avaj, ulila previše nade da ćemo večeras moći da čujemo barem malo ovog pustolovnog, prestupničkog zvuka. Nažalost, za čoveka koji je napisao skorove za tolike vesterne o prljavim, ružnim i zlim antiherojima, Morricone je večeras ispao nepodnošljivo umiven, čist i uškopljen. Ipak, hvala mu na dolasku i (retkom) živom nastupu.