Daniela Bedeski with RosaRubea @ The Theatre Club, Milan, 23.06.2013;C Stefano De Lorenzo

Daniela Bedeski je do nedavno bila soprano vokal italijanske grupe "Camerata Mediolanese", koja izvodi neo-klasičnu muziku. Takođe je autor projekta "RosaRubea", a sarađuje i sa nekoliko "side" bendova. Živi u Milanu sa dve persijske mačke. U ekskluzivnom razgovoru sa urednikom "Duhovnog razvoja" objašnjava svoje umetničke afnitete i iskustva.

A. Da li možeš da nam opišeš svje detinjstvo, kada si počela da slušaš muziku i pevaš?

D. Bila sam veoma stidljivo dete. Imala sam osećaj da postoji veo između mene i realnosti i patila sam zbog toga. Ali, zaista, svet zvukova i mašte reprezentuje za mene istinsku realnost, onu koja ima svoje značenje, u kojoj se ljubav i jedinstvo mogu osetiti bez straha i u kojoj sam slobodna da idem bilo kuda, realnost bez granica.

Bila sam obuzeta muzikom u vrlo ranom dobu: čim bih pustila ploče mojih roditelja odlazila bih u drugi svet; uvek sam pokušavala da reprodukujem zvuke koje bih čula, želela sam da osetim jedinstvo sa muzikom i pevačem kojeg sam slušala. Italijanski pevači iz šesdesetih godina i iz sedamdesetih bili su moj početni izvor inspiracije. U to vreme sam išla na letnje kolonije, što sam u početku mrzela, ali to je pomoglo da oblikujem moje karakterne osobine; bila sam stavljena pred mikrofon, to su bili moji prvi scenski nastupi.

A. Poseduješ univerzitetsko obrazovanje, ali ne u oblasti muzike. Reci neam nešto o toj vrsti iskustva i koliko misliš da je značajno za tebe?

D. Diplomirala sam na katedri za inostrane jezike i književnost, to je tačno. Ali sam, takođe, godinama sticala obrazovanje u oblasti muzike i vokalne interpretacije. Pohađala sam kurseve operske interpretacije sa baroknim repertoarom sa Antonella-om Gianese i Claudine Ansermeti master klas kurseve koje su vodili Roberto Gini, Lavinia Bertotti i Gloria Banditelli.

Učenje pevanja vam daje širi uvid u pogledu sopstvenih sposobnosti i pomaže vam da ih primenite. Tehnika bez srčanosti i umetnost bez prirodnosti je prilično siromašna, sama po sebi. To je ono što kultura i vaspitanje treba da vam pruže; širu svest o svetu i o sebi.

A. Kakav je tvoj odnos prema italijanskoj srednjevekovnoj, klasičnoj i folk muzici?

D. Volim muziku samu po sebi, ne ograničavam se nekim specifičnim žanrovima, iako imam omiljene.

U svakom slučaju tako se desilo da je prva grupa u kojoj sam počela da pevam bio muzički ansambl koji je izvodio tradicionalnu muziku Les Nouveaux Trouveres - to je bio naziv grupe-čak smo snimili CD, "Jubelo del Core", 1998.-me godine, na kojem je rana verzija pesme "Salve, Mundi Domine, Caesar Noster, Ave", koju sam kasnije predložila da je Camerata Mediolanense obradi, zajedno "L'Homme Armé" i sa ostalim tradicionalima.

Kasnije sam učestvovala na nekoliko seminara koje je vodio čuveni italijanski ansambl La Réverdie koji izvodi tradicionalnu muziku u okviru divnog Međunarodnog kursa tradicionalne muzike u Urbinu: tu je atmosfera zasita magična, sa muzičarima iz celog sveta, koji sviraju tradicionalne instrumente koji su korišćeni na italijanskim renesansnim dvorovima i ulicama punim trubadura i ljudi koji su noću igrali uz zvuke tradicionalne muzike i ritmova.

Počela sam da slušam folk muziku kao tinejdžer, sa mojim ocem u njegovoj kući na selu, on je pobudio tu strast u meni. Imali smo običaj da pevamo "Lili Marleen" i "Podmoskovnye Vecera" dok je padao sneg.

Kada se radi o klasičnoj muzici počela sam da je izvodim kasnije i da je poštujem kada sam počela da pevam operske arije.

A. Naredno pitanje je o tvojoj saradnji sa grupom Camerata Mediolanense,: kada i kako je sve počelo?

D. Saradnja sa Camerata-om Mediolanense otpočela je 1995. Elena i Manuel su moji stari prijatelji sa kojima sam delila prilično sadržajno iskustvo; muzika, putovanja, literatura. Tog leta sam pravila rođendansku žurku, nisam ih videla nekoliko godina; rekli su mi da su formirali bend i da traže pevačicu. Pitali su me da li želim da im se pridružim. Slušala sam njihovu muziku i bila fascinirana neobičnim šarmom sa nostalgičnom ili epskom aurom, tako da sam odgovorila "Sa zadovoljstvom". Osetila sam da je to izazov za mene. Naredne godine snimili smo "Campo di Marte"; Nisam imala nikakve vokalne lekcije u to vreme. Tako sam postal njihov solo vokal, interpretirajući skoro dvadeset godina pesme Elene Previdi ili pesme koje smo obradili na moj predlog kao što su: Lili Marleen, Podmoskovnye Vecera, La Guillotine, L'Homme armé, Salve, Mundi Domine, pesme koje su bile prepoznatljive i značajne u prošlosti i koje su reflektovale raspoloženja i intencije CM.

A. Čini mi se da pesma iz drugog svetskog rata "Lili Marlen" ima posebno značenje za tebe.neka vrsta porodične priče? Da li ti je poznato da je postala popularna kada je Radio Beograd prvi počeo da emituje tu ploču 1942.-ge godine?

D. "Lili Marleen" je pesma puna melanholičnih uspomena na ljubav i rat. Imam osećaj da mi odgovara. Takođe podseća me na mog voljenog oca, koji mi je prvi pevao: imao je običaj da je izvodi u verziji na italijanskom, u zimskim noćima, kada sam ga posećivala u njegovoj kući na selu.

Sećam se sa puno zadovoljstva i emocija tih noći u kući, uz sneg koji je padao napolju, moj otac peva uz upaljenu lulu, miris duvana u vazduhu u spoju sa nostalgičnim notama "Lili Marleen" ili "Podmoskovnye Vecera". Sve to je bila neka vrsta magije za mene, koju nikada neću zaboraviti. I imalo je aromu tragične prošlosti koja krije skrivena blaga u sebi, osećaj melanholične lepote u središtu tragedije, čežnju za ljubavlju, duboka osećanja i emocije.

Verzija "Lili Marlen" u istoimenom Fasbinderovom filmu me je takođe uzdrmala. Da, znam da je pesma emitovana neprekidno, preko godinu dana. Mislim da su je na Radio Beogradu tada slušale i pevale sve armije po celom svetu.

A. Koliko je muzika renesanse i baroka povezana sa tobom i tvojim muzičkim stvaralaštvom?

D. Imam bliže i direktnije iskustvo sa Barokom nego sa renesansnom muzikom. Mada mi se dopadaju oba pravca.

Engleska muzika elizabetanske ere me je obuzela, i zaista, volim pesme John Dowland-a ili melanholične pesme Anne Boleyn i duete Thomas Morley-ija. To je bio sjajan period u engleskoj muzici i umetnosti.

Kada je u pitanju Barok italijanski majstori su tu: Frescobaldi, Caccini, Barbara Strozzi, Monteverdi, Stradella, Alessandro and Domenico Scarlatti, Vivaldi, Sve njih obožavam! Izvodila sam takav repertoar uživo sa grupom Camerata Sforzesca, na primer, i snimili smo čak neke divne numere u crkvi na severu Italije odavno, koje će, nadam se, biti objavljene.

Sa grupom RosaRubea, komponovala sam pesmu inspirisanu srednjevekovnom, škotskom baladom nepoznatog autora "The Twa Corbies" (Dva gavrana), koja je deo konceptualnog EP izdanja"The Fire and The Rose", ili rođenja-smrti i ponovnog rođenja preko elemenata; "The Twa Corbies" tu odražava smrt i ponovno rođenje preko Zemlje.

Izvan toga, ni renesansna ni barokna muzika nisu naročito povezane sa muzikom koju sada stvaram.

A. Koliko su evropska i italijanska istorija i viteška tradicija od značaja za tebe i u vezi sa tvojim umetničkim izrazom i, možda, načinom života?

D. Odrasla sam u velikom, uzburkanom gradu na severu Italije, Milanu, u kojem još uvek živim. Škola života bila je teška ovde: kao dete i tinejdžer mrzela sam ono što sam doživljavala kao sivi, tužni i stresni grad. Volela sam odleske na selo ili na obalu mora. Ali kasnije moj odnos prema gradu se izmenio kada sam otkrila skrivenu lepotu grada na Severu, mesta slojevite istorije, izgrađenog trudom vrednih građana. Sada se grad i dalje menja, u nekim aspektima ne na bolje. Odrastanje u takvom teškom gradu može da ojača karakter, ako ste jaka ličnost ili, ako niste, da vas uništiti.

Tako da, odgovarajući na tvoje pitanje o evropskoj i italijanskoj istoriji, mogu da kažem da se ne može disati u takvom gradu, u današnje vreme. Lično, u većoj meri imam potrebu za ličnim unutrašnjim životom i da tumaram po prostoru i vremenu kako želim.

Mislim da je dublja veza sa prirodom mogućnost za evoluciju ljudskog rodai kada je u pitanju moj umetnički izraz, taj izvor je višestruk.

 A. Kakvo mišljenje imaš o italijanskim bendovima i umetnicima kao što su Ataraxia, Autumna et sa Rose, Argine, Francesco Banchini-Gorr, Luigi Rubino, Corde Oblique...

Da li smatraš da se radi o nekoj vrsti pokreta u savremenoj italijanskoj i ne samo italijanskoj muzici?

D. Lično poznajem i u dobrim sam odnosima sa nekima od njih. Ne bih mogla da kažem da se može smatrati da se radi o "italijanskom pokretu", ali mislim da je tu prisutan italijanski stil koji je prilično rafiniran.

A. Koju vrstu savremene muzike najviše voliš, koji su tvoji omiljeni umetnici?

D. Tu se opet osećam potpuno slobodno i nezavisno. Volim muziku koja provocira moj duh i odvodi me u svet nepoznatog. FIlmska muzika nekih kompozitora me je osvojila: Poljak Zbigniew Preisner, Brtianci Jocelyn Pook i Michael Nyman, Italijani Ennio Morricone, Pino Donaggio i braća De Angeli, Francuz Yann Tiersen su neki primeri. Volim muziku šririne duha, kao što je muzikaSigur Ros i " Iceland wave" ili Dead Can Dance; volim tamni ugođaj i lirski izraz Philip Glass-a ili Nick Cave-a, ili svet snova Kate Bush ili plamteći Tori Amos, patos i nostaliju u Anthony-jevom ("Anthony and the Jackson") glasu. Ali takođe psihodeliju i New York-ški talas iz sedamdesetih. Eksperimentalnu muziku i kombinovanu upotrebu elektronskih i klasičnih instrumenata.

Daniela Bedeski with Camerata Mediolanense in Mannheim, 2012; C Emanuela Zini

A. Da li možeš da nam kažeš nešto o svom imidžu, da li voliš maskaradno pojaljivanje?

D. Moj javni imidž je striktno ograničen. Volim da budem na sceni jer mogu da iskažem više sopstvenih ličnosti, da budem ja. Nositi masku znači igrati se, postati novi duh. Kada ste u situaciji da izvodite na sceni to preedstavlja ritual. Volim da nosim maske jer odražavaju moje srce i arhetipove. Ali, onda volim i da skinem masku.

A. Camerata Sforzesca je takođe poseban projekat sa određenim ciljevima, reci nam više o tome?

D. Camerata Sforzesca je oformljena 2001. godine kao poseban projekat Camerata-e Mediolanense da bi ponudila renesansnu i baroknu muziku ne- specijalizovanom auditorijumu pod vođstvom Elene Pravidi, sa bogatim repertoarom čiji veliki deo sam izabrala ja. Sa Camerata-om Mediolanense verovatno je povezuje osećaj za lepotu i svest o italijanskim i evropskim prošlim vremenima. Kao Camerata Sforzesca uvek smo nastupali na mestima od istorijskog značaja koja su odgovarala atmosferi koju je suegerisala muzika.

A. A kada je u pitanju grupa Dame Mediolanensi?

D. Dame Mediolanensi je takođe poseban projekat Camerata-e Mediolanense: mi imamo običaj da je opisujemo kao "Žesnka srca Camerata-e Mediolanense", jer smo je, u stvari, osnovale mi, žene koje sviraju i pevaju u Camerata-i Mediolanense (pored mene tu su Elena, Luminitza i čelistkinja Annamaria Cristian). Izvele smo nekoliko koncerata sa ovim ansamblom prezentirajući raznovrstan repertoar koncentrisan na modernu muziku pesme CM, nemačke pesme tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka i folk numere balkanske regije. Opet, kao pevačica, u velikoj meri sam odgovorna za predloženi repertoar.

A. Kakav je tvoj odnos prema ezoteričnim pitanjima, da li veruješ u karmu i mogućnost da su sve tvoje kreacije i život zasnovani na umećima i iskustvima prošlih života?

D. Verujem da je ljudski život deo života koji je veći od svih nas i dublji, koji nije moguće spoznati pukim razumom ili uobičajenim sredstvima. Verujem da smo blži samom životu kada u to manje sumnjamo u to i postižemo dublju i višu svest, koja se često dostiže kroz neočekivano i zatim treba da se kultiviše sa ljubavlju, strpljenjem i mudrošću. Naravno da verujem da se život ne završava okončanjem individualnog života, nego da se transfromiše; mi smo energija. Karma je zanimljiv koncept koji se odnosi na ljudski život i sudbinu, kao i na ostala bića. Sviđa mi se i verujem da je njegova unutrašnja duhovna vrednost izuzetna.

A. RosaRubea je tvoj side projekat sa nekoliko saradnika, kakvu vrstu umetničkog potencijala želiš da iskažeš sa ovom grupom?

D. RosaRubea je alhemičarski Rubedo, ultimativna faza velikog opusa( "Opus Magnum" ili "Opus Chemicum"), koja najavljuje transformaciju bezvrednog metala u zlato. Alhemija je metafora života u konkretnom i duhovnom smislu; koja pokazuje ljudskim bićima put ka spiritualnoj evoluciji i svest o unutrašnjem sopstvu.

Ansambl RosaRubea želi da istraži područje nepoznatog kroz muziku, umetnost, ritual. Želi da spozna srž života. Takođe uokviru iskustva u studiju muzika RosaRubea-e je istraživanje i u pogledu eksperimenata sa elektronikom i korišćenja klasičnih i modernih instrumenata.

Osnovali smo je Pino Carafa, kompozitor elektronske muzike i ja negde 2009-te; uskoro su se pridružili ostali muzičari, na klaviru (Marco Bosio), na čelu (Zeno Gabaglio), na bubnjevima (Michele Fiore), klavijaturama i semplovima (Yann Turrini ) i na električnoj gitari (Ermanno Fabbri). RosaRubea je multimedijalni sastav otvorenog tipa. Znamo odakle počinjemo, a ne znamo gde ćemo stići. Putovanje je nainteresantiji deo toga, proces kreacije.

A. Da li možeš da kažeš nešto o albumu RosaRubea "TRE ERT TRE", na živo sa Villa Festivala 2012?

D. "TRE ERT TRE" je tri puta tri: dupli omot pokazuje tri krsta na crvenoj pozadini na jednoj strani i na drugoj tri žene, njihovi zglobovi su vezani; unutrašnji omot je sa tri ruže pričvršćene na mikrofon: slike patnje, zadovoljstva, ponovnog rođenja.

Tih devet numera su snimljene na nastupu RosaRubea na Villa festival-u 2012, u Monte del Lago (PG), Italija, čarobnom srednjevekovnom selu na jezeru Trasimeno. Većina su žive verzije RosaRubea's numera sa "The Fire and The Rose ("Vatra i ruža")", prvog konceptualnog EP albuma RosaRubea o rođenju-smrti i ponovnom rođenju kroz četiri elementa: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Pored toga sadrži jednu neobjavljenu pesmu i dve obrade (Jefferson Airplane and Patti Smith). To je posveta duhu jezera i muzici koja nas je inspirisala.

A. Čini se da nekomercijalni muzičar, kao što si ti, mora da bude regularno zaposlen i, sledstveno, muzika je neki vid hobija, a ne profesija?

D. Ne doživljavam muziku kao hobi, već kao strast bez koje ne bih mogla da živim.

Ukoliko muzičar ne stvara komercijalnu muziku teško može da opstane u društvu zasnovanom na konzumerizmu, jer se muzika doživljava kao neki vid luksuza, a ne kao elementarna potreba. Masa dozvoljava da bude vođena, da je njen ukus pod uticajem, muzika nije izuzetak od toga. Ukoliko je muzika strast, verujem da je to suštinski jednako udisanju vazduha. To je način života. Izbor da imate regularan posao daje vam stabilnost u životu: to je ono što sam ja postigla, što su i drugi ne-komercijalni umetnici izabrali-ili bili primorani da to urade.

A. Da li možeš da podeliš neke utiske o poslednjem nastupu RosaRubea sa Blood Axis u Milanu?

D. Mogu da kažem da je taj poslednji koncert bio veliko zadovoljstvo-nastupiti sa

Bendovima Blood Axis i Roma Amor dvadesettrećeg juna - bilo je temeljno zadovoljstvo. naš nastup bio je intenzivan, duboko doživljen, osetila sam vrelinu atmosfere koju je izazvao.

Ovaj put smo imali inženjera zvuka, koji je bio od velike pomoći tako da je zvuk bio dobro izbalansiran.

Jedva čekamo novi nastup, sa novim materjalom koji je spreman!

Daniela Bedeski with RosaRubea @The Theatre Club, Milan, 23.06.2013; C Emanuela Zini

Interview with Daniela Bedeski