Ines de Santivan, dražesna žena vlasnika velike hasijende Kijatambo, dojuri sva zadihana svome mužu.

"Dođi Migvel, dođi da vidiš", vikala je, "Veličanstvena statua!"

Praćen svojim ljudima, pošao je za njom Migvel Santivan kroz duge podzemne hodnike, po čijim zidovima, koje je tokom godina pokrila plesan, čas tu čas tamo zasvetucala mutna svetlost fenjera. Sada su prvi put tražili "huakos"1 u ovoj staroj indijanskoj tvrđavi koja je pripadala njihovom posedu, a koju su -bog zna zašto- vreme i ljudi poštedeli. U najudaljenijem delu svoda nalazila se jedna masivna srebrna statua, polupreturena, ali potpuno neoštećena, naslonjena uz kocke zida složene bez cementa kao u doba Inka.

Tu se zaustaviše poeni; a onda se ustezahu da pođu dalje, jer je iz mraka iskrsla sovuljaga sa nakostrešenim perjem prodorno krešteći. Samo su se Migvel Santivan, njegova žena i upravnik dvorca, melez, približavali arheološkom blagu.

Ne veća nego kakva mlada Indijanka, smešila se tamo u svojoj usamljenosti: Sveta Majka Mesec, zaštitnica starog carstva, supruga Boga Sunca, koja ljudima daruje umilne večeri i donosi budnost srcima pasa-čuvara.

"Pogledaj joj oči Migvel!" reče Ines oduševljeno. Bila su to dva retko lepa smaragda od besprekornog zelenila umetnuta u srebro očnih duplji. U kakvoj su to prastaroj epohi mogli obožavaoci boginje Meseca pokušati da devičanskim metalom svojih planina i kamenom koji nazivaju "koomer umnija", daju oblik ovom simbolu smirene dobrote i blagoga sna? Bez sumnje su to Indijanci znali po predanju, ali su ćutali, držeći u rukama velike slamne šešire i skrećući poglede jer božanstvo ne valja gledati u oči. Najzad se najstariji približi gospodaru i poče, pokornim gipkim glasom, kojim se u ozbiljnim trenutcima mora govoriti da bi se savladala volja belog čoveka:

"Taita Majka Mesec ostati ovde. Uvek, uvek."

Iz njegovog svečanog i proročkog gesta zaključio je Migvel de Santivan da se, od onog davnog doba kada su Španci u oklopima podjarmili razoružanu rasu, niko nije usudio da pokuša da Boginju iznese iz njenog svoda.

Ne, ni danas nije bilo potrebno narušavati mir božanstva od juče...

Ali jednom feudalnom gospodaru naših planina, koji veruje samo u moć svog revolvera i dogme svete crkve, teško je da ima obzira prema sujeverju ovih divljaka, koji lukavo zloupotrebljavajući lakomislenost misionara, još uvek prinose žrtve koke, i mole se Suncu i Mesecu, kako su to činili hiljadama godina. Tako, posednik Kijatomboa naredi svojim ljudima da veličanstveni nalaz bez odlaganja odnesu u dvorac.

Beli čovek mora da bude veoma neiskusan i da slabo poznaje planine Perua da bi izdao ovakvu naredbu. Indijanci nisu otvoreno iskazali neposlušnost. Ali tek kada im je bič na leđima ponovio zapovest, odlučili su da objasne da se lame ne mogu natovariti većim teretom od jedne poluge srebra, a i da je uska serpentina, usečena u stenu odozgo s vrha tvrđave pa do doline, široka koliko pleća jednog čoveka.

Dugo se don Migvel savetovao sa ženom pred izlazom svoda, dok upravnik dvorca nije našao rešenje: uzela bi se nosila, na kojima bi statua bila nošena isto kao sveta Devica pri procesijama. Još istog dana izdao je don Migvel naredbu da se u dvoritu dvorca naprave nosila od rogačevog stabla, i istovremeno zamolio sveštenika da dođe sa svetom vodicom i svetim sasuđem. Najbolje bi bilo da to bude svečana procesija nalik na procesije sa Devicom Marijom i čitavim ceremonijalom koji prati velike praznike.

Ovaj je predlog učinio sasvim ozbiljno, iz straha kojim se u maloj zemlji vrlo često izlazi u susret idolima, jer od doba konkiste misionari propovedaju da su ovi kipovi božanstva svrgnutih sa prestola-atributi đavola.

Čak su i Indijanci prihvatili predlog s mračnom radošću. Njihov primitivni mozak već vekovima brka Madonu sa Majkom Mesecom, a da niko ne zna koji će od ova dva ženska lika da nadvlada. A osim toga je procesija za njih značila tri dana dokolice, igre i svo ono dragoceno pijanstvo svetkovina.

Idućeg jutra donesena su nosila i indijanska Devica Marija snesena je iz crkve u dolinu. Da bi se paklene sile nagnale u bekstvo, celo telo srebrne statue poprskano je svetom vodicom, a pošto je bila gola, jedna joj je bogobojažljiva Indijanka sašila iz nekog starog ponča crvenu suknjicu.

Ali tri dana produžila su se na pet, i nikada još, ni pri najraskošnijem pogrebu, nije cela dolina toliko igrala i pila. Indijanci kao da više nisu mislili na sveti kip svoje Boginje Meseca. Pa ipak-oni su to znali-štitili je ona dolinu i peruansku zemlju, videla strahovite pege zle bolesti zvane "kora", činila da lamama na leđima izraste meka vuna, bila je od pomoći porodiljama i ublažavala je ledeni vetar kada je svojim džinovskim krilima sovuljage hteo da utrne zvezde.

Ne prođe ni nedelja dana, a devet Indijanaca, nosilaca srebrne statue, moralo je biti prebačeno u bolnicu dvorca. Čudna bolest. Sate i sate provodili su u senim sanjarijama, nepomični, smešeći se, kao da su pili čamiko, čarobno piće. Gospodar nijednog trenutka nije posumnjao da njegovi Indijanci izigravaju bolest koja se najbolje lečila sa dvadeset pet dobrih udaraca. Iz predostrožnosti, međutim, naredi da im se da kinina u količini koja bi izlečila svaku groznicu. Pa ipak su se tresli i dalje kao jaskino lišće, i uskoro se ukazala poreba za sveštenikom, pošto je izgledalo da im se bliži kraj.

Uveče je došla prastara neka Indijanka, nekadašnja služavka pokojne majke don Migvelove, uvijena u ljubičasti pončo, moleći da joj dopusti da govori sa senjorom Ines.

"Gvaj! Mala bela golubice! Ti narediti nju odneti", jecala je mucavim španskim jezikom.

Ukočeno je uprla oči u mladu gospodaricu, a onda klekla, da bi joj poljubila rub haljine.

"Čisti se nasrtljivo stvorenje!" odjeknu gnevni glas don Migvela koji je čuo jadikovku. "Ines, molio sam da ovakve ljude ne primaš."

Nekoliko trenutaka kasnije promljao je, blago prebledevši:

"Ko ti je to pocepao haljinu?...Sigurno kakva vradžbina te matore veštice!..."

Oko ponoći, kada je najmiroljubiviji mesec stajao nad vrhom stare tvrđave, jedan se neljudski krik prolomi kroz duboku tišinu noći. Odmah potom naredi jedan glas u najvećem strahu:

"Odmah pozovite lekara! U trku!"

Migvel Santivan je našao svoju ženu onesvešćenu na postelji.

Duboko omamljena nekim narkotikom, ležala je u svetlosti punog meseca koja je neometano strujala u sobu kroz širom otvorene prozore. Na njenim ispruženim dlanovima nalazila su se dva smaragda. Kada je najzad uspela da povrati svest, više nije mogla da otvori oči.

Bila je slepa.

Je li bila žrtva otrovne noćne rose?

1) Huakos-spomenici iz doba Inka Back

Ventura Garsija Kalderon (1886-1959), peruanski diplomata i publicista, svoju književnu karijeru započeo je 1908, godine, kao evropski dopisnik mnogobrojnih španskih dnevnih listova u zemljama latinske Amerike. Tek 1924. pojavila se prva zbirka njegovih pripovedaka, "Osveta kondora" (La venganza del Condor), a druga ga je zbirka - "Na rubu smrti" (Peligro de muerte, 1927), učinila poznatim kako u Evropi tako i u Americi. Kod nas su se Kalderonove pripovetke po prvi put pojavile 1929. godine. U najnovijem, redigovanom izdanju Kalderonovih kratkih priča, oslanjali smo se prevashodno na prevod Jovana Popovića, kome imamo da zahvalimo što nas je upoznao sa tim, kod nas nepoznatim piscem.

Kalderonova domovina je Peru, ali i čitava Južna Amerika, carstvo Inka, sedište Boga Sunca i Majke Meseca, gde se uzdižu visoke zamagljene vrleti najvećih planina Amerike, Kordiljera, u čijem su sastavu i Andi, oko kojih veličanstveno kruže kondori, orlovi tog kontinenta. Ovde izviru vode džinovskog Maranjona i Amazona što prodiru kroz planine prema severu i, prolazeći kroz ogromne prašume i nepregledne stepe Perua i Brazila, ulivaju se u Atlantski Okean. Tu žive potomci drevne civilizacije Inka, Indijanci velikih plemena Kvecua i Aimara, koji sačinjavaju većinu stanovništva Perua, a u kojima još i danas žive uspomene na slavne pretke i na veliku prošlost njihovog naroda... Ogromna zemlja, puna neverovatnih kontrasta, zemlja zlata, kaučuka, kokaina, plemenitog drveća, balsama, - koji su je oduvek činili privlačnim plenom kolonizatora - zemlja večnog leda, "tjera helade", i užarenih vlažnih prašuma prepunih čudesnih ptica i životinja. Zemlja naseljena gotovo svim rasama zemaljske kugle, svih kulturnih stepena. Tu su potomci engleskih, evropskih i američkih kolonizatora, pa potomci Inka, gordih u svojoj podjarmljenosti, okrutnih kao i njihova domovina...

Sve ove kontraste utkao je Kalderon u svoje priče sa primesama avanture i fantastike, dopuštajući istovremeno da, kao retko koji pripovedač, priroda slobodno progovori o čoveku, a ne čovek o prirodi.

Knjigu "Plač prašume" objavila je izdavačka kuća "BABUN"