| |
VENTOLIN LIVE U ZATVORU
13.01.2006.
|
Kada sam nekim svojim prijateljima rekao da ću na srpsku novu godinu otići u zatvor, njihove reakcije su bile predvidljivi uzdasi olakšanja i pogledi koji su rečito govorili 'bilo je i vreme'. Naravno, što je nada jača, to je razočarenje gorče - kada su shvatili da tamo idem samo da bih osuđenicima na lečenju u zatvorskoj bolnici (odeljenja za pishijatriju i bolesti zavisnosti) sa svojim bendom priredio mali koncert, nekontrolisano su stiskali pesnice i gnevno škrgutali zubima. Znam šta mislite: 'jadni ljudi, prvo su se navukli na drogu, onda su zbog toga skliznuli u kriminal, posle toga su imali tu nesreću da budu uhvaćeni i osuđeni a na kraju su prinuđeni da slušaju tvoju imbecilnu muziku - život je stvarno kučka'. Ako je to ikakva olakšavajuća okolnost treba reći da su na našem nastupu u biblioteci Centralnog zatvora u Beogradu bili samo oni osuđenici koji su izrazili interesovanje da mu prisustvuju. Dakle, dobrovoljna osnova - nešto što u zatvorima nije tako česta pojava.
'Moramo da se otvaramo prema gradu', kaže nam glavni psiholog bolnice CZ u razgovoru posle nastupa, 'Stalno nas obilaze iz raznih agencija i organizacija Evropske Zajednice i govore nam da moramo da humanizujemo kazneni sistem'. Iako je u pitanju jedan prijatan, simpatičan čovek koga mnogi u Srbiji znaju i kao jednog od vodećih domaćih rok novinara poslednjih dvadesetak godina, ima nečeg čudnog u načinu na koji to kaže. Kao da oni radije ne bi da se bave svim ovim glupostima. Kada čovek čuje da psiholozi i lekari u zatvorskoj bolnici pacijente sa psihijatrije i bolesti zavisnosti zovu 'ludaci' i 'narkomani' u međusobnoj konverzaciji ne može a da se ne zapita na kojoj tački prestaju humor i laka zajebancija a počinje surova realnost.
S druge strane, lekari i psiholozi, pa i čuvari, koliko mogu da vidim iza pozajmljenog seta bubnjeva, imaju dosta prisan odnos sa najvećim delom naše publike na ovom nastupu. Interne pošalice i sitna podbadanja maskiraju jedan po definiciji neizbežno represivni karakter njihove interakcije. Pretpostavljam da dosta pomaže i to što je većina publike koju mogu da vidim (a ima ih skoro stotinu) prilično mlada...
Ne znam da li ste ikada bili u zatvoru. Ja nisam. Najbliže iskustvo tome koje sam imao je služenje vojnog roka pre nekih petnaest godina - slični obrasci restrikcije kretanja i izbora, raspodele moći (u i izvan formalnih struktura) i psihologije zatočeništva. Osim što je vojska naravno lakša, bolja i lepša od zatvora.
Beogradski Centralni zatvor je ogromna zgrada prepoznatljivo neprijatnog izgleda. Dugački, uzani hodnici, beskonačne stepenice, zeleno ofarbani zidovi sa kojih se boja ljušti i poluzarđali radijatori - vrata od rešetaka su samo ukras: ova zgrada ima reč 'zatvor' upisanu u svakoj svojoj cigli. S obzirom da je Januar, ne greju ih baš najbolje. Nekoliko osuđenika u trenerkama, neobrijani i ne baš najurednije podšišani (eto nečeg po čemu je zatvor bolji od vojske!!) izlaze u dvorište da nam pomognu sa nošenjem opreme. Razume se, biblioteka je na četvrtom spratu u sasvim suprotnom krilu zgrade. I, razume se, lift ne postoji ni po projektu. Momci koji tegle pojačala i bubnjeve sa nama pripadaju takozvanoj 'beneficiji' - to su oni koji zbog dobrog vladanja imaju određene privilegije. 'Za njih je ovo velika stvar što su danas mogli da izađu u dvorište' kaže nam doktorka. 'Dvorište' je naravno samo betonska pustopoljina a njihov izlazak sastojao se u pet koraka koliko je bilo potrebno da naprave od vrata do naših kola - ali pretpostavljam da uzimaš ono što ti se nudi kad si u takvoj situaciji.
Publika na našem nastupu je puna entuzijazma disproporcionalnog našoj reputaciji ili kvalitetu. Pošto su samo zainteresovani prisutni, utisak je da nema nikoga ko od nas očekuje da odradimo i narodnjačke brojeve. To je dobro jer mi to ne bismo ni umeli. I ovako jedva posrćemo kroz set sastavljen od naših stvari i nekih prikladnih rok standarda. Nisam navikao da sviram ovako tiho. Rečeno nam je da sviramo najmanje agresivno što možemo jer su sve to 'teški slučajevi'. Naravno, posle dve pesme iz publike nam dobacuju da sviramo brže i meni ne treba dvaput reći. U letu se izbacuju neke spore stvari iz seta a ubacuju brže. Atmosfera prelazi iz kamerne u nešto nalik pravom koncertu. Osuđenici i osuđenice cupkaju na svojim stolicama, jedan pozadi maše štakama koje koristi kao pomoć pri hodanju. Nikada do sada nisam imao publiku na koncertu kojoj je bilo zabranjeno da napusti moju svirku. Treba ovo iskoristiti. Moj gitarista upotrebljava neke od najcrnjih kok-rok trikova da bi podgrejao atmosferu. Propao bih u zemlju od sramote da već nisam iskoristio maksimum sramotnih poena svirajući ubrzanu verziju Čorbine 'Neke su žene pratile vojnike'. Ovo se pokazuje kao pravi izbor jer je poetika mladog Bore Đorđevića očigledno precizno podešena na talasnu dužinu vojnika i zatvorenika. Pola publike peva zajedno sa nama.
Ne bih ovo ubrojao u neke od svojih boljih koncerata. Moj gitarista trvdi da je gledajući snimak nabrojao najviše mojih grešaka. Pošteno - ne umem ja da sviram tiho, čak ni glasnije tiho... Ali ne vidim da je to ikome u publici problem. Na kraju krajeva, za njih je ovo DOGAĐAJ. Da li sviramo mi, Seka Aleksić ili Bajaga je sekundarno pitanje - za njih je ovo crveno slovo veličine jednog čitavog dana u kalendaru koji je sav štampan sivom bojom. Još pre nego što počnem da sviram postajem meta dobronamernog zadirkivanja grupice devojaka sa bolesti zavisnosti koje sede u prvom redu. Znaju moje ime. Znaju gde stanujem. Znaju da imam brata. Hej, uh, ja sam najgori bubnjar u Beogradu i gostujem u zatvoru svirajući sa verovatno najnepopularnijim bendom u Srbiji - a ipak, za njih je to toliki događaj da su se raspitivali o tome ko smo, šta radimo u životu i gde stanujemo. Ne mogu a da ne osetim bliskost sa ovim ljudima. Iako znam da bi, da imaju mogućnost, pola njih gledali da me opljačkaju, ubiju , siluju ili svo troje odjednom. Dok hodamo kroz hodnik u koloni po jedan (osuđenici i muzičari zajedno) jedina vidljiva razlika među nama je što svi članovi benda imaju brade. Osim toga, nemam mnogo iluzija, jedina prava razlika je što su oni imali tu nesreću da budu uhvaćeni u nečemu što su radili, za razliku od mene. A ipak par sati kasnije, ja ću išetati kroz kapiju i otiću kući da kuvam grašak i igram se na plejstejšnu, a oni će ostati da smišljaju kako da potroše jedinu stvar koje imaju u izobilju - vreme.
'Da li sam ja sada za ove devojčice predmet seksualne požude?', pitam se dok pokušavam da održim tempo u još jednoj od naših pesama koje su neprirodno tihe. Nemam pojma. Dok sam bio u vojsci, za mene i ostalu mi braću po nesreći svaka retka pojava žena u našem vidokrugu bila je razlog za baljenje i užagrele poglede. Da li isti mehanizam važi za žene u zatvoru? Ili za žene uopšte?
Za nekoga ko smatra da su kaznene ustanove žalosno gubljenje energije, prostora i novca, pitanje koje se prirodno nameće dok blenem po zelenim zidovima i belim rešetkama je, naravno za šta zatvor uopšte služi? Sve što vidim oko sebe su ljudi koji radije ne bi bili tu, zatvorenici, lekari i čuvari. Mišel Fuko je u svom kapitalnom delu 'Nadzirati i kažnjavati' dao neke od najtužnijih odgovora na ovo pitanje. Svi oni mi prolaze kroz glavu dok pakujem opremu i spremam se za odlazak a laka konverzacija sa čuvarima i osuđenicima sa beneficije služi kao prekrivač za sveprožimajući očaj. U Srbiji se oko 60% ljudi vraća u zatvor nakon prvog odsluženja kazne. Saobraćajni prekršioci i džeparoši i dalje su zajedno sa razbojnicima i ubicama. Mnogo toga se tu nauči, ali malo bilo čega što će te kasnije vratiti u zajednicu kojoj bi trebalo da pripadaš da se ne bi vratio u zajednicu kojoj sada (pa zauvek?) pripadaš. 'Skoro 90% narkomana se ponovo raća ovamo' kaže nam čuvar lakonski. 'Nema za njih izlečenja', zaključuje samozadovoljno.
Ti isti narkomani odbijaju da prihvate našu najavu kraja koncerta i traže da sviramo Joy Division pa The Doors. Naravno da to ne umemo da sviramo. Još manje umemo da sviramo Pepperse i Metallicu koje traže pacijenti sa psihijatrije. Pravimo kompromis i sviramo 'Hey Joe' od koje Džimi verovatno igra brejkdens u grobu. 'All along the watchtower' takođe najavljujemo kao Hendriksovu stvar (da ne ulazimo sad u nevažne detaljčiće) i zatim je sviramo onako kako bi je odsvirala Disciplina Kičme da ju je umesto Koje osnovao George Clinton. 'Kod naših narkomana, Pink Floydov album The Wall je i dalje ikona' kaže nam glavni psiholog kasnije. 'Seljačka zemlja', odgovaram mu ja. Ispostavlja se da su i naš basista i naš snimatelj u publici videli svoje poznanike. Svet je malo mesto.
'Što nam niste doneli neku vutru, bre', pita me osuđenik sa beneficije dok vučemo pojačalo niz hodnike. Zatekao me je, hm, kako sad da mu objasnim... 'Znaš, nisam imao pojma da li će nas pretresati u dolasku (nisu), a i, ovaj, hm, znaš, ja ne duvam'. Krhki privid svakodnevne konverzacije srušen je njegovom sledećom rečenicom: 'Jesi završio akademiju?' Akademiju?? Zaboga, zar me ovaj čovek nije upravo čuo i video kako sviram??? Kao retardirani šimpanza, recimo... Ovo me podseća da je pod tankom površinom uređenosti života u zatvoru zapravo samo okean ludila. Istog onog koje se pravimo da zaboravljamo u našim životima na 'slobodi'.
I dok odlazim da vratim bubnjeve vlasniku razmišljam o tome šta za nas uopšte znači ta reč. Znam šta ona znači za momke i devojke koje sam upravo ostavio u zatvoru. Naravno, njima nedostaje i komunikacija i 'ljudska prava' i mogućnost izražavanja, ali znam da zapravo samo tri reči definišu slobodu koju oni umeju da prepoznaju: hrana seks i droga. Za nas bi stvari trebalo da su složenije ali na koji način??
U ovoj meditaciji lutam dosta daleko i ne nalazim odgovore osim onog najpičkastijeg - da je sloboda za jednog ropstvo za drugog. Danas kada upalim televizor saznaću za još neku odvratnu stvar koja se dogodila kao posledica karikatura Muhamedovih inicijalno objavljenih u jednom danskom listu. Sukob civilizacija? Sukob religija? Sukob sloboda?? Neotuđiva sloboda govora zapadnog demokratskog društva protiv neotuđive slobode poštovanja i ljubavi prema svetinji islamskog društva? Ko je jači? Ko je u pravu? Ili, da li je to isto??? Da li temeljno desakralizovani zapad sme da postavlja građansku konvenciju iznad spiritualne vrednosti? Da li beskonačno izmanipulisani muslimani smeju da se ponašaju kao razmažena deca u gostima??? Naravno da ne umem da se setim odgovora osim da je ova cela tužna situacija najbolji argument za uništenje nacionalnih država, velikih gradova i svake zajednice u kojoj su ljudi upućeni na neznance po definiciji. (Pre nego što me pitate - ne, naravno da nemam pojma kako bi to nastalo i kako bi funkcionisalo) Znam da ne bismo rešili sve ljudske probleme na ovaj način ali niti bi moj komšija skakao meni u oči sa svojim verskim ubeđenjima, niti bih ja pokušavao da mu se podsmevam zbog istih. Ili bar ja tako zamišljam.
A možda sam i preoptimističan. Uostalom, aktuelna srpska tragedija u, na i oko Kosova me podseća na komšijske odnose koji su otišli u pičku materinu jako davno i nikada nisu popravljeni. I još jednom mi nameće razmišljanje o slobodi.
Kosovo je, u svakom praktičnom pogledu već nezavisna teritorija i svima u svetu osim Srbiji je to odavno jasno. Naravno, Srbija će ovo teško prihvatiti. Šest vekova istorije i mita o žrtvovanju upetljanih u znojavo klupko nije mala stvar. Pogotovo kada se žrtvovanje i dalje nastavlja kroz ono što mi vidimo kao nerazumne zahteve međunarodne zajednice i ponižavajući položaj stanovnika srpskih enklava na Kosovu i Metohiji. 'Milošević je odavno izgubio Kosovo' je rečenica koju svi misle ali je samo poneki neoprezni (Nadmeni? Bezobrazni? Bezosećajni?) zapadni diplomata i izgovori naglas i krem naše nacionalne politike odmah reaguje fantazijama o međunarodnoj pravdi, reciprocitetu, proglašavanju okupacije... Kao da Koštunica ne gleda vesti. Kao da ne zna da je Izrael predao Zapadnu Obalu. Samo na mnogo organizovaniji i dostojanstveniji način od onoga kako se ovde rešava pitanje srpske zajednice na Kosovu.
A ovde, ponovo pričam o slobodi koja jednog oslobađa a drugog porobljava. Preostali Srbi na Kosovu svakako nisu listom anđeli i sveci. Cinici bi čak rekli da su sami krivi za sve što im se dešava jer su podržavali Miloševićev bezumni siledžijski princip rešavanja kosovske krize isključivo represijom i pretnjama. A opet, budimo pošteni - ti ljudi su tamo jer su se tamo zatekli i želeli su tu da ostanu - ovo nije politička ili geostrateška agenda već samo najobičniji ljudski poriv. Sada žive u nečemu što bi moglo da se nazove proširenim zatvorom dok ih Srbija koristi kao zgodnu polugu u unutarnjim političkim obračunima. Hej, da se ne lažemo - niko im ne može pomoći i niko im neće pomoći. Kamioni sa humanitarnom pomoći koji svakog meseca odlaze dole su jedino dobri za fotografisanje. Kao slanje paketa hrane u zatvor, oni ne rešavaju pravi problem i samo ga podvlače.
Da li mogu kosovske Albance da krivim za užasni položaj nealbanske zajednice na ovoj teritoriji?? Na kraju krajeva i oni samo žele slobodu za sebe. Žele da sami određuju svoje zakone, da plaćaju porez svojim organima i uređuju svoj prostor kako oni žele. Moji poznanici sa Kosova, Albanci, nemaju nikakav prepoznatljiv animozitet prema Srbiji ili Srbima ali naravno da žele ono što je najbolje za sebe i svoje sunarodnike a to je u ovom trenutku očigledno nezavisnost. Ta ista nezavisnost za nekoliko desetina hiljada Srba na Kosovu značiće konačan odlazak u progonstvo a za oko 200.000 ljudi u Srbiji prelazak iz statusa interno raseljenih lica u status izbeglice. Sloboda za jednog čoveka, koji nikome zapravo ne želi zlo, značiće propast čitavog njegovog života za drugog čoveka. Tek tako - automatski. I to je odvratno. Nažalost, ovaj tekst završavam u lošijem raspoloženju nego kad sam ga počinjao. Reč sloboda izgleda ne može da se izgovori bez tog tužnog, gorkog prizvuka.
|
|
