Sun Ra, veliki ezoterik i ekscentrik jazza bio je poznat ne samo po svojim smelim teorijama o nebeskom poreklu crne rase, tvrdnjama da nije rođen na Zemlji i da su Fletcher Henderson i Duke Ellington bili anđeli, već i po muzici koja je apsolutno prkosila kako tradiciji tako i avangardi, kako Americi tako i Africi, kako rigidnoj kompoziciji, tako i slobodnoj improvizaciji, skoro uvek se nalazeći na mestu gde je slušalac nije očekivao. Sa Sonyjem bukvalno nikada niste znali gde ste: očekujući pažljivo orkestriran big-band koncert dobijali ste divlju, atonalnu, zaglušujuće bučnu cirkusku predstavu, a spremni na surovi free jazz, dobijali ste doo-wop hitove od dva minuta.

Kako je izdavao ploče za sopstvenu etiketu još od polovine pedesetih, mogao je nesputano da eksperimentiše sa muzičkim pristupima, učeći članove svog 'arkestra' novim načinima jazz i ne-jazz improvizacije. Jednog dana je, tako, duvačku sekciju okupio u sobi za snimanje i podelio im istočnjačke žičane instrumente koje je sakupljao poslednjih nekoliko godina. 'Sada ću ja da uključim magnetofon, a vi svirajte', bilo je uputstvo. 'Ali, Sony', razložno će oni, 'pa mi ne znamo ni kako se ovi instrumenti štimuju, a kamoli da ih sviramo.' 'Tako je! Ovo će biti vežba iz neznanja!!!' Da se niko od njih nije bunio zbog nedostatka nota ili barem verbalnog objašnjenja šta bi to trebalo da sviraju dokaz je surove discipline koja je vladala u arkestri tih godina.

Op, žica, žica, žica, drma mi se... dobro, ovo je jadno i za moje standarde

Ali ta disciplina je upravo i zaslužna za porađanje tako čarobnog komada muzike kao što je Strange Strings. Nakon početne nesigurnosti, koja je sasvim razumljiva kada vam u ruke tutnu instrument o kome nemate pojma ni kako se zove, a nekmoli kako se svira, Sonyjevi vojnici pokazuju zašto su decenijama smatrani jednim od najboljih orkestara iz bilo kog žanra. Muzičke forme, ma koliko neverovatne na početku izgledale izranjaju iz muzičkog haosa i tokom vremena oblikuju se u opčinjujuću, kosmičku simfoniju. Sun Ra je celoj stvari pomogao dirigujući i potapajući snimak u okean reverba, a CD reizdanje ove ploče iz 2007 godine dodaje i kompoziciju gde arkestra improvizuje oko zvuka škripavih vrata kojima se šef benda igra. Nikada pre ovoga diletantizam nije bio pribežište ovako moćnih muzičara niti je dao ovako moćne rezultate.