| |
Isidor - Jedan koji putuje sobom |
Prošle godine bio sam u prilici da čujem Nigdinu, album prvenac mladog kantautora iz Majdanpeka po imenu Isidor Igić, objavljen na opskurnoj jagodinskoj etiketi "Minimalna izdanja". Bilo je to jedno krajnje prijatno, nenametljivo iskustvo. Poput skice za nekakav popodnevni susret Vaska Pope i Slobodana Tišme, u svetu malih stvari.
Posle skoro godinu i po dana, Isidor nam se vraća sa novim albumom, ovoga puta na legendarnoj Franjićevoj "Slušaj najglasnije!" etiketi, odlučan da potvrdi svoj autentični doprinos skromnosti. Ne, nisam rekao svoj skromni doprinos, rekao sam svoj doprinos skromnosti, onom autentičnom snegu koji prekriva svaku toplu i dobru zemlju.
Kao i prethodni, i novi album je pretežno u akustičnom, singer/songwriter maniru, s tim što ovaj put postoji određena želja za žanrovskom raznovrsnošću, tako da je melanholična svedenost Nigdine razbijena jednim raskošnijim zvučnim i poetskim konceptom.
Album otvara pomalo turobna, blago hladnotalasna "AAA", da bi se na nju nadovezala predivna "Pop, poslednji put", pravo malo remek-delo sofisticiranog popa koji još uvek nije izgubio na srdačnosti, i epska, gotovo prerijska "Očevi", kroz čiji apokaliptični veo, dodatno potcrtan pevanjem koje oponaša crkveno pojanje, kao da se naziru odjeci 16 Horsepower/Woven Hand uticaja.
Na "Magle maglite", "Buri" i "Čuvanju" Isidor se kreće prilično dobro utvrđenom linijom svog miners folk izraza, transponujući nasleđa Tomaža Pengova, Lune i Darka Rundeka u jednostavne, spontane ispovesti o melanholiji malog rudarskog grada, o usamljenosti i daljini, da bi svoj nespokojni vrhunac doživeo u "Moondog", inače jedinoj pesmi na engleskom, na stihove samog Louis Thomas Hardin-a. Posle nje sledi rezignirano razrešenje u vidu "Taj dan je blizu" i stidljivi omaž 60-im, nešto poput manje goropadnih Love, u pesmi "Noćni buket". Album zatvara "Ko je kao ti", malo slabija u odnosu na ostatak albuma, koja svoju rege konotaciju očigledno više duguje Rundeku nego originalnim jamajčanskim uticajima.
Albumu bi se eventualno mogla zameriti "sobna" produkcija, ali ona je istovremeno i njegov jedini adekvatni izraz. Ne zbog neke obaveze prema alt-kantautorskom low fi klišeu (na kraju krajeva ovo je više cubase estetika), već zbog nepretencioznosti i nenametljivosti, zbog ukidanja posrednosti između pevanja i pesme, zbog sopstva koje je identifikovano sa sobom, sa životnim i intimnim prostorom. Zbog stihova, koji nam nedvosmisleno kažu: Stalno ti/nemiri/govore/moraš napolje. Veruj mi/sve što želiš imati/je u tebi/ne brini.
Autor teksta je lider grupe Kinovia
Tekst je objavljen i na prijateljskom sajtu www.dobrevibracije.org
|
|
