Ognjanovićevo opšte viđenje istorijskog razvoja đavolsko-faustovske tematike bazirano je na radovima nekolicine istoričara i teoretičara ali se on ne usteže da pojedina mišljena stavi pod znak pitanja i suprotstavi im se argumentima koji se, sveukupno, slažu u njegovu sliku dosadašnjeg, pređenog razvoja i zbir dostignutih umetničkih vrednosti. Bez obzira na to da li će se čitaoci sa napisanim složiti ili ne, kako po pitanju vrednovanja pojedinih filmova ili generalnih stavova iz knjige, ostaje nesporno da je 'Faustovski ekran' pisan temeljno, da sadrži obimnu dokumentarnu građu uklopljenu u širi istorijsko-teorijski koncept, što sveukupno ovu knjigu svrstava u obaveznu literaturu svakog ambicioznijeg filmskog gledaoca ili budućeg proučavaoca i teoretičara navedene tematike.

Ilija Bakić,
književnik i književni kritičar
"Pokretne slike demona"



Onda kada je Ognjanović prvenstveno fokusiran na raznorazne implikacije kompleksne simbolike đavolovog lika, tada uspeva da ispiše najbolje redove, u kojima na intrigantan način bogat zanimljivim referencama analizira poznate naslove poput Gospodara pakla (Hellraiser, 1987), Anđelovog srca (Angel Heart, 1987) i, za neke pomalo neočekivano, Hotela izgubljenih duša (Lost Highway, 1994), gde je demonska priroda tipične linčovske petlje iz koje nema izlaza tek moguće tumačenje filma, ali prilično lucidno. (...)
Ognjanović se ne zadovoljava time da nešto opiše, već želi da se zapitamo kakva se sve konotativna značenja kriju iza filmova. Istina, povremeno naš narator zna da pretera stavljajući sebe u prvi plan, ali nije lako takmičiti se za pažnju sa đavolom lično. Zato, uz sve zamerke te vrste, evidentna strast u odnosu na materijal u kombinaciji sa akademskom temeljitošću čine ovu jedinstvenu knjigu vrednom pažnje.

Miloš Cvetković
filmski kritičar,
"Đavo je u detaljima"
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=5994


Faustovski ekran: đavo na filmu knjiga je koja je očajnički bila potrebna našoj posustaloj kulturi. Treba otvoreno naglasiti još jednu stvar, netipičnu za ovdašnje davno uspostavljene ofrlje standarde polupismenog otaljavanja u domaćoj, naročito kritičko-publicističkoj reči. Ognjanović-pisac tu dolazi do izražaja, zaista je uživanje čitati umešno napisanu ne-fikcijsku knjigu, čiji intenzitet nijednog trenutka ne posustaje. To je još jedan poticaj više za širu popularizaciju ovog kod nas - prezrenog, (samo)marginalizovanog i opskurnog - žanra. Neki od prikaza filmova u ovoj knjizi (spomenimo samo "Faust iz malog mista") pravi su mali esejistički dragulji koji idu daleko izvan onoga što im je prevashodna namera; pružajući tako pismene i relevantne sociološke opise stanja u kojima se zatiče današnja civilizacija, duboko ogrezla u ispraznom protestantsko-materijalističkom pogledu na svet. U ništa boljem stanju se ne nalazi ni domaća tzv. kulturna scena u kojoj su pojave ovakvih dela, istovremeno usko-specijalističkih i inter-disciplinarnih, pravi neželjeni ekscesi. Za istinski preporod naše kulture biće nam potrebno još mnogo ovakvih i sličnih knjiga, koje će po originalnosti sebi zadate teme i umešnosti da se ona konkretizuje i domisli do svojih logičkih konsekvenci, van svake sumnje u nekoj srećnijoj bliskoj budućnosti predstavljati njen kamen-temeljac.

Dejan Petrović,
književni i filmski kritičar,
"Stotinu celuloidnih lica Princa Tame"
Gradina br. 20, Niš, 2007.