Bulo prelo, prelci žedni. I pode po vodu neka zaručnica. A veli joj zaručnik:

~Nemoj sama po vodu. Noćno je doba. Poći ću s tobom.

~Bogme se ja ništa ne bojim - i ode ona.

Kad je vodu zahitila, eto ti k njoj nekoga mladića, dojezdi u kočiji s konjima. Mladić lijep kao prilika:

~Znaš li da voda nije sama po noći nikada? - veli joj. ~Hoćeš li sad sa mnom s tom vodom?

~Kako bih ja išla s tobom? Ja imam svoga zaručnika. I prelci su žedni na prelu!

~Zaručnik nema kočiju. Ja da. Ajde odnesi im tu vodu, pa se vrati odmah. Čekat ću te pod prozorom.

I, čeka on, a ona, eto ti, došla. U kući vodu dala prelcima, zatim s onim pošla doma. Otprla svoju škrinju pa što je imala svoga ruha to je odnijela. Smotala u svežanj i bacila kroz prozor. Onome hitila. Mati je pita: "Kud ćeš u noć?" Mati pita, a ona ništa. Šuti i već ode kroz vrata.

Tako se šutke i u kočiji dugo vozila. Jednom kaže onaj mladić:

~Evo mi pade šešir. E, već smo na polovici svijeta.

Kočiju vozio grijeh, a ne bio to konj. I kad u zoru pijevci zapjevaju, stigli oni do nekoga groblja. Stanu i veli taj mladić:

~Evo smo sad na kraju svijeta!

A kraj groblja bio tor s ovcama i kolibica s pastirima.

Mladić uzme djevojčin zavežljaj. Lupne nogom i razlupila se zemlja.

Provrti se jama. Veli on njoj:

~Uđi unutra! Idi prva!

~Kako ću prva, kad puta ne znam - došlo joj već u pamet u kakvu se zlu našla - idi ti prvi, a ja ću za tobom. Drži me za skute, da ne pobjegnem, ako mi ne vjeruješ.

I kako se on spustio u jamu, samo mu je van bila ruka sa zavežljajem.

I tom ju je rukom držao za skute, eda mu nebi pobjegla.

Uto kokoti zapjevaju, grob se sklopio, ruka mu vani ostala. Drži nju i ne pušta. Djevojka vriskala:

~Pomagaj, da bih mogla iznijeti živu glavu!

Probudila pastire u kolibici. Skočili oni pa bolje prislušali:

~Bože dragi, tko to viče, je li krštena duša?

Našli je na groblju. Pitaju je što je i otkud je došla? Živa ona premrla od straha. Zanijemila. Samo upire u njegovu ruku i svoje skute, pokazuje im da mahnu nožem i odrežu skute od njegove ruke.

Odrezali i odveli je u kolibicu. Toplili je uz vatru sledenu od straha i noćnoga zraka. Vrati ona u se dušu, pita:

~Gdje sam!

~Ovo je kraj svijeta - reknu.

Sad je opet strah, boji se jadna, kako će doma?

A pastiri oni bojahu se ruke koja iz groba virila. Kako će pasti blago uz tu ruku. Zovnu zato brzo svećenika. Duhovnik obuće volovsku kožu. Poštrapa li ga krv i on bi postao vukodlak. I odnese on dva glogova kolca. Boli onu ruku. A on u grobu rikao kao vol. I boli ga unutra. A on urlao kao zvijer! I ušuti kad bijaše sav izboden.

~Uzmite mu zavežanj! - molila djevojka. ~Ruho mi moje treba!

~Što će ti. sva ti je odjeća u njemu razatkana, svaka žica za se isukana.

Iščehao je on sve jednom rukom.

ona ostala s tim pastirima. Kud će preko svega svijeta? I više se nikad k majci povratila. A nije dugo ni živjela.

Hrvatske predaje

(Okolica Ličkoga Osika)