Naslov predavanja koje ću vam održati večeras pokazuje vam, mislim, ograničenja koja ću u stvari postaviti na oba predmeta pomenuta u njemu, definišući tako granice onoga što ću reći. Govoriću vam o "Vegetarijanstvu u svetlu teozofije". Sad, sigurno je da možete raspravljati o vegetarijanskoj teoriji i praksi sa mnogo raznih stanovišta.

Možete sa stanovišta fizičkog zdravlja; možete prema fiziološkim i hemijskim crtama; mogli biste napraviti vrlo jak argument u njenu korist iz veze između nje i upotrebe, ili pre neupotrebe jakog pića, jer upotreba alkohola i korišćenje mesa su međusobno jako blisko povezani, i vrlo su podložni da variraju zajedno u istoj osobi; ili možete da uzmete iz drugih gledišta, poznatih verovatno mnogima od vas po temama koje čitate u vegetarijanskim časopisima i čujete od onih koji govore o vegetarijanstvu. Tako opet i sa teozofijom. Ako bih se bavila njom samom, dala bih jednu impresiju njenog značenja i doktrina, izvodeći za vas, možda, tok njene istorije, dodajući argumente kako razumevanju njenog generalnog učenja, tako i o vrednosti njene filozofije za čoveka. No ja ću uzeti dve teme koje su u međusobnom odnosu, i taj odnos znači da ću pokušati da dam nekima od vas, koji su vrlo verovatno već vegetarijanci, argumente za mišljenje koji vam mogu biti manje poznati od onih na koje se vegetarijanizam uopšteno oslanja. I takođe ću pokušati da pokažem onima među vama koji nisu vegetarijanci, sa teozofske tačke gledišta, da postoje argumenti koje treba predočiti, drugačiji od onih koji se bave ishranom tela, hemijskim ili fiziološkim pitanjima, ili čak odnosom prema prometu pića - razmišljanje potpuno drugačije od toga, i vredno verovatno posebno zbog svoje različitosti; baš kao što možete dovesti sveže snage nekoj vojsci koja se već bori protiv značajne prevage.

Vegetarijanstvo o kome ću ja raspravljati večeras je ono koje bi bilo blisko svima vama kao suzdržavanje od svih vrsta hrane koja podrazumeva ubijanje životinja, ili surovost nanetu životinji. Neću izvesti nijedan poseban niz dokaza, kao onih koji mogu načiniti podele među vegetarijancima. Neću raspravljati o cerealijama, niti o voću, niti o mnoštvu dijeta koje formiraju tako mnogo diskusija u današnje vreme. Izvešću jasno načelo o suzdržavanju od svih vrsta životinjske hrane, i pokušaću da pokažem razloge za takvo uzdržavanje koje može biti izvučeno iz učenja teozofije, koje može biti potvrđeno takvim pogledom na svet i od čoveka koji je poznat pod tim imenom. Moram da kažem pre iznošenja sadržaja da, dok verujem da je sadržaj koji iznosim potpuno valjan sa stanovišta teozofije, nemam prava da obavezujem Teozofsko društvo kao celinu da prihvati taj sadržaj, jer, kao što mnogi od vas znaju, mi ne tražimo od osoba koje ulaze u Teozofsko društvo da prihvate doktrine koje su poznate pod opštim nazivom teozofija. Od njih samo tražimo da prihvate doktrinu univerzalnog bratstva, i da tragaju za istinom, na neki način u duhu saradnje pre nego takmičarskom. To jest, tražimo od naših članova da ne napadaju agresivno religije ili drugačije poglede svojih suseda, već treba da pokažu isto poštovanje prema drugima kao što očekuju da će drugi pokazati prema njima u izražavanju svojih stavova. Sa tom jednom obavezom smo zadovoljni. Mi ne pokušavamo da namećemo teozofske poglede onima koji ulaze. Oni među nama, koji veruju da su oni istiniti, imaju veru u snagu same istine i stoga ostavljamo naše članove potpuno slobodnim da ih prihvate ili odbace. Pošto je to tako, razumećete da govoreći ne obavezujem Društvo. Pogledi koje izražavam su izvučeni iz filozofije koje se može ili ne mora držati ni jedan individualni član naše zajednice.

Sada, prvi predmet rasprave za koju ću tražiti vašu pažnju u vezi sa vegetarijanstvom u svetlu teozofije, je ovo: teozofija posmatra čoveka kao deo velikog evolutivnog niza; ona uzima u obzir čovekovo mesto u svetu kao kariku u moćnom lancu, lancu koji ima svoju prvu kariku u manifestaciji samog božanskog života, koji ide nadole, kariku po kariku, kroz velike hijerarhije ili klase evoluirajućih duhovnih inteligencija, koje, spuštajući se nadole na taj način iz njihovog božanskog izvora kroz duhovne entitete, tako uključuju sebe u manifestaciju koju znamo kao naš vlastiti svet, koji je samo izraz božanske misli i prožet je skroz naskroz tim božanskim životom; i da sve što nazivamo zakonom je izraz te božanske prirode; da je sve izučavanje manifestacije zakona izučavanje tog božanskog uma u prirodi; tako da na svet treba gledati, ne kao na, u biti, materiju i silu, što je stanovište materijalističke nauke, već u biti kao život i svest koji se uključuju radi manifestacije u ono što prepoznajemo kao materiju i kao silu.

Onda, počevši sa tom idejom i iscrtavajući ono što možemo zvati tom involucijom života do njegove najniže tačke, dolazimo do mineralnog carstva; odatle ka životu koji radi na gore, tj. u jednom uzdižućem ciklusu namesto silazećeg - materija postaje sve više i više savitljiva pod silom tog novog evoluirajućeg života, postajući sve više i više plastična - dok se od mineralnog ne razvije u biljno. Onda, na izvestan način, radeći u biljnom carstvu, materija postaje još više plastična i stoga više u stanju da izrazi život i svest koji deluju unutar nje, i dolazimo do razvoja životinjskog carstva, sa svojim još više diferenciranim energijama, sa svojom rastućom kompleksnošću organizacije, sa svojom povećanom snagom za osećanje prijatnosti i bola, i iznad svega, sa svojim uvećanjem individualizacije. Ta stvorenja postaju sve više i više vrsta individua, postajući sve više i više odvojena u svojoj svesnosti, počinjući da pokazuju seme više svesti; taj osnovni život, koji je prisutan u svemu, postaje sposoban da se izrazi kompletnije u tim više organizovanim nervnim sistemima, i bivajući, na određeni način, izvežban u tome brojnijim reakcijama na kontakte sa spoljnim univerzumom. Onda, i dalje se uspinjući, život nalazi dalju, daleko višu manifestaciju u ljudskom obliku, i taj ljudski oblik je nadahnut životom Duše i Duha - Duše koja se kroz telo manifestuje kao um, i Duha koji evolucijom Duše postepeno ulazi u manifestaciju u taj spoljašnji univerzum.

Tako čovek, sposobnošću te Duše koja postaje samosvesna, putem moći te više evolucije - najviše koja postoji u materijalnom obliku u našem svetu - je, kako stvari stoje, najviši izraz tog evoluirajućeg života; on mora, stoga, takođe biti najsavršeniji izraz te stalno rastuće manifestacije zakona. Zbog volje koja se razvija u čoveku, koja ima snagu izbora, koja je sposobna da kaže: "Ja ću", ili "Ja neću", koja sebe odvaja od nižih oblika živih stvorenja samom tom snagom sebe-svesne odluke, koja, upravo zato što je blizu izraza božanskog, pokazuje te znake misli, spontane akcije, što su karakteristike višeg života koji evoluira u materiji - upravo zbog svega toga, čovek ima dvostruku mogućnost, veću odgovornost, višu ili nižu sudbinu. On ima tu snagu izbora. Taj zakon koji je u nižim oblicima života utisnut u oblik i kome se oblik pokorava, kako stvari stoje, prinudnim putem; zakon koji u mineralnom svetu ne ostavlja nikakav izbor atomima minerala; koji je, u biljnom svetu opet, prinudni zakon, razvijajući ga po tačno određenim linijama, bez, koliko smo u stanju da procenimo, mnogo snage otpora; što u životinjama govori kao instinkt, kome se životinja pokorava, i neprestano pokorava; taj zakon, kako sledimo opšti poredak, kada dospe da se bavi čovekom, nalazi promenu.

Čovek je nepravilan elemenat u prirodi; čovek je taj koji, mada ima više sposobnosti, izaziva nesklad u ovom carstvu zakona; čovek je taj koji, upravo silom svoje razvijene volje, ima snagu da se postavi protiv zakona i, takoreći, bude neko vreme protiv njega držeći se svog sopstvenog. Na duge staze zakon će ga slomiti. Uvek kada se postavi protiv njega, zakon se potvrdi bolom koji nanosi; on ne može zaista da ga prekrši, ali može da izazove nered, može da izazove nesklad, može, tom svojom voljom, odbiti da sledi najviši i najbolji, i da namerno izabere niži i gori put. I baš zbog te snage, snage izbora - on ima više mogućnosti nego što leže pred mineralnim, biljnim, ili životinjskim svetom. Jer to je viši tip harmonije postaviti sebe svesno u jedinstvo sa zakonom nego što je to biti jednostavno jedno oruđe pokretano njime bez snage volje koja svesno bira više; i stoga je čovek u toj poziciji: on može pasti niže od zveri, ali se takođe može podići neizmerno više. Stoga, dobija odgovornost da bude trener nižoj prirodi, vaspitač nižoj prirodi, da takoreći postepeno oblikuje svet u više oblike bivanja i uzvišenije tipove života. Čovek gde god ide, treba da bude svima prijatelj, svima da pomaže i da sve voli, izražavajući svoju prirodu, koja je ljubav, u njegovom svakodnevnom životu i donoseći svakom nižem stvorenju ne samo kontrolu koja se može koristiti za poučavanje, već takođe i ljubav koja se može upotrebiti da se uzdigne to niže stvorenje na skali bića.

Primenimo onda taj princip čovekovog mesta u svetu, namesnika u vrlo stvarnom smislu, vladara i gospodara sveta, ali sa snagom da ili bude loš vladar ili dobar i odgovoran celom univerzumu za način na koji koristi tu snagu. Posmatrajmo onda čoveka u odnosu prema životinjama sa te tačke gledišta. Jasno, ako ćemo gledati na njega u toj poziciji, kako ih ubija radi vlastitog zadovoljenja, onda to zaista nije u redu. On nije tu da među srećnim stvorenjima u šumama unosi nesreću i strah, užas, grozu, noseći razaranje gde god ide; on nije tu da se naoruža udicom i puškom, i drugim oružjima koja je u stanju da napravi, setite se, samo sposobnošću uma koji je razvijen u njemu. Prostituišući te više snage uma da bi načinio sebe smrtonosnijim neprijateljem drugim osetljivim stvorenjima koja dele svet sa njim, on koristi um (koji bi tu trebalo da bude da pomogne i da vežba niže) da donosi nove oblike nesreće i destruktivne energije u svim pravcima. Kada vidite čoveka da ide među životinjama, one beže pred njim, jer iskustvo ih je naučilo šta znači sresti čoveka. Ako on ode u neki izolovani deo zemlje gde je ljudsko stopalo retko kročilo, tamo će naći životinje bez straha i prijateljski nastrojene, i može da ide među masama njih i one neće odskočiti od njegovog dodira. Uzmite potvrde - čitaćete o putnicima koji su išli u neku oblast gde čovek nije dosad prodro, i pročitaćete kako može da hoda među masom ptica i drugih stvorenja kao prijatelj sa prijateljima. I samo onda kada on počne da koristi prednost njihovog poverenja da ih obori, samo tada, one uče lekciju nepoverenja, straha, bežanja od njegovog prisustva. Tako da u svakoj civilizovanoj zemlji, gde god ima ljudi, u polju ili šumi, sve živo beži na zvuk njegovog koraka; i on nije prijatelj svakog stvorenja već neko ko donosi strah i uzbunu, i one beže od njegovog prisustva.

A opet bilo je nekih ljudi iz kojih je zračio tako jak duh ljubavi, da su se živa stvorenja iz polja i šume skupljala u gomili oko njih gde god su išli; ljudi kao Sv. Franja Asiški, za koga je rečeno da su, dok je šetao šumom, ptice letele ka njemu i sletale na njegovo telo, tako su jako osećale ljubav koja je bila oko njega kao oreol gde god bi kročio. U Indiji ćete takođe naći ljude u kojima je viđen taj isti duh ljubavi i saosećanja, i u šumama i džungli, na planini i u pustinji, oni mogu ići gde god hoće, čak ih ni divlje zveri neće taći. Mogla bih vam ispričati priče o jogijima tamo, bezopasnim u svakom aktu mišljenja i života, koji bi išli kroz džungle gde se tigrovi provlače, i tigar bi ponekad došao i legao pred njihova stopala i liznuo njihova stopala, bezopasno kako bi samo mače moglo biti, suočeno sa duhom ljubavi. I tako bi moglo biti sa svim živim stvarima; tako bi bilo, da smo prijatelji umesto neprijatelja. I mada bi, uistinu, sada trebalo mnogo vekova da se ispravi zlo krvlju obojene prošlosti, još uvek je moguće popraviti, prijateljstvo bi moglo biti izgrađeno, i svaki čovek, koji je u životu prijatelj sa nižim stvorenjima, dodaje svoj udeo ljubavi u svetu, koja će na kraju sve stvari pokoriti sebi.

Pređite sa te dužnosti čoveka kao vladara sveta na sledeću tačku koja u teozofskom učenju zabranjuje ubijanje živih bića. Neki od vas možda znaju da je deo našeg učenja da je fizički svet prožet i okružen suptilnijim svetom sačinjenim od materijala o kome govorimo kao "astralu", da u tom, suptilnom materijalu - koji se može nazvati eterom ako vam je to ime bliže - sile posebno imaju svoje boravište; da u tom svetu imate odraze i slike onog što se dešava na materijalnom planu; da misli tu takođe uzimaju lik, kao i akcije koje se tamo odslikavaju, i taj astralni svet leži između materijalnog sveta i sveta misli. Svet misli, pun ljudskih misli, šalje dole te snažne energije u astralni svet; tamo one uzimaju lik, koji deluje na fizičko. To je ono što tako često oseti "osetljiva" osoba. Kada ona dođe u određenu dvoranu, kuću, grad, u stanju je da vam kaže, suptilnim osećajem koji neće moći da objasni, nešto od opštih karakteristika atmosfere te kuće, ili dvorane ili grada - da li je to za nju čisto ili prljavo; da li je to za nju prijateljsko ili neprijateljsko; da li deluje na nju zdravo ili ometajuće. Jedan od načina na koji možete prepoznati delovanje ovog astralnog sveta je povezujući ga sa svojom mišlju, kao što nauka počinje da povezuje etar, sa svim magnetnim strujama, i svim električnim delovanjem. Uzmite na primer, delovanje koje govornik ima na masu. To je zavisno od prisustva te eterične materije u kojima magnetne sile deluju, tako da izgovorena rečenica koja je napunjena magnetizmom govornika ima potpuno drugačiji efekat na one do čijih ušiju to dopire nego ako oni pročitaju istu rečenicu smireno, kako je izgovorena, u novinama ili knjizi. Zašto? Jer snaga govornika, uzimajući oblik u toj suptilnoj materiji koja je medijum između njega i slušalaca, počne da vibrira prema njegovim vibracijama; njegov magnetizam je puni, šalje u talasima i ti talasi udaraju na sličnu materiju u telima slušalaca i talas dobija zamah preko dvorane, i ta vibracija jedne misli za trenutak čini da svi koji su tamo osećaju njenu snagu na isti način, mada možda neće tako osećati posle toga. Opet i ponovo, obraćajući se ljudima - govoreći, mislim, sa govornice - kada je jaka magnetna sila, ponećete ljude kojima se obraćate, mada se oni možda i ne slažu sa argumentima koje im dajete i videćete da neko ludo aplaudira, neko za koga znate da je protivan misli koju tada izražavate. Sretnete ga sledećeg dana i videćete da je veoma ljut na sebe jer je dopustio da bude ponesen na trenutak. Šta je to učinilo? To je ta magnetna naklonost, to pokretanje etera u talasima, koji udaraju na njega kao što udaraju na druge, pa i telo i mozak reaguju na vibracije i na neko vreme su pod vlašću te magnetne sile govornika.

Sad, uzimajući to - što je samo jedna ilustracija, da vam pokažem šta mislim pod tom astralnom materijom i način na koji se to pokreće u vibraciju magnetnim strujama - mislite o astralnoj materiji na trenutak sa stanovišta teozofije kako prožima i okružuje naš svet; onda prenesite vaše misli u klanicu. Pokušajte da odredite, ako možete, maštom - ako niste bili dovoljno loše sreće da je vidite u stvarnosti - nešto od žestine i emocija koje se tamo javljaju, ne na trenutak u čoveku koji ubija - baviću se njim kasnije - već u životinjama koje bivaju ubijane! Primećujem strah koji ih pogađa kada osete miris krvi! Vidite muku, strah i užas sa kojim se one bore da pobegnu čak i od mesta kome ih vode! Sledite ih, ako imate hrabrosti da to učinite, pravo u klanicu, i vidite kako ih ubijaju, a onda pustite svojoj mašti da ode korak dalje, ili, ako imate finu sposobnost da osećate astralne vibracije, pogledajte i zapamtite šta vidite: slike terora, straha, užasa, kako život iznenada biva istrgnut iz tela i životinjska duša sa tim strahom, sa tim užasom, izlazi u astralni svet da boravi tamo priličan period vremena pre nego što se raspadne i isčezne. I zapamtite da gde god se ovo ubijanje životinja odvija, tu stvarate žarište za svu tu žestinu užasa i terora i da to deluje na materijalni svet, da to deluje na umove ljudi i da svako ko je osetljiv, dolazeći u blizinu takvog mesta, vidi i oseća te strašne vibracije, pati od njih i zna otkud one.

Sad, pretpostavimo da idete u Čikago - uzimam tu ilustraciju jer sam tamo lično jako osetila taj efekat. Čikago, kao što znate, je istaknut grad po ubijanju, to je grad u kom imaju, pretpostavljam, najrazrađenije aranžmane za ubijanje životinja koje je ljudska umnost dosad izmislila, gde se to obavlja mašinama naveliko i gde se nebrojeno mnoštvo stvorenja ubija iz nedelje u nedelju. Niko ko je imalo osetljiv, još manje neko ko je treningom neka od tih unutarnjih čula probudio, ne može proći, ne samo kroz Čikago, već miljama od Čikaga, a da ne bude svestan dubokog osećaja depresije koji se spušta na njega, osećaja stegnutosti, takoreći, od zagađenosti, osećaja užasa koji se u početku ne razaznaje jasno niti se njegov izvor odmah vidi. Sad, ovde govorim samo o onome što znam. I, evo moga iskustva. Kada sam išla u Čikago, čitala sam, imam običaj da to činim u vozu i nisam ni znala da sam stigla prilično blizu grada - jer je mesto tako veliko da se proteže mnogo dalje nego što stranac može da zamisli i treba mnogo više da se stigne do centra nego što to može da se zamisli - i iznenada sam postala svesna, kako sam sedela u vozu, tog osećaja potištenosti koji se spustio na mene; nisam ga u početku prepoznala, zraci misli su bili svuda do grada, ali to je postalo tako jak osećaj da sam počela da tražim i pokušavam da osetim šta je to što je izazivalo takav rezultat i brzo sam našla šta je razlog tome, setila sam se da dolazim u veliku klanicu Sjedinjenih Američkih Država. Bilo je kao da se ulazi u fizički zastor od tame i patnje - taj psihički i astralni rezultat je bio, takoreći, prekrivka koja je prekrila taj moćni grad. I kažem vam, da za one koji znaju bilo šta od nevidljivog sveta, to neprestano ubijanje životinja poprima vrlo ozbiljan vid, pored svih drugih pitanja koja se mogu dodati da se to rasvetli, jer to neprestano dodavanje tih magnetnih uticaja straha, užasa, ljutnje, žara i odmazde, deluje na ljude među kojima se odvija i teži da ogrubi, teži da degradira, teži da zagadi. Nije to samo telo koje je isprljano mesom životinja, to su i suptilne snage čoveka koje takođe dolaze u to područje zagađivanja i mnogo, jako mnogo surove strane gradskog života, surove strane života onih koji su u vezi sa ubijanjem, dolazi direktno od tog odraza iz astralnog sveta i ceo taj strašni protest dolazi od pobeglih života ubijenih životinja. Rekla sam da je tamo to bilo, odvojeno od čoveka koji kolje. Ali imamo li prava da ih ostavimo van razmatranja kada se bavimo pitanjem ishrane mesom? Jasno je da ni vi ni ja ne možemo da jedemo meso sem ako ili ne zakoljemo sami ili ne damo nekom drugom da to učini za nas; stoga, mi smo direktno odgovorni za bilo koju količinu propadanja moralnih osobina kod čoveka na koga prebacujemo taj posao klanja jer smo suviše osetljivi i prefinjeni da to učinimo sami. Uzmimo sada slučaj klaničara. Pretpostavljam da se niko ne bi zalagao da je to posao koji bi sam rado prihvatio, ako bi bio obrazovan ili prefinjen muškarac ili žena - ne znam zašto bi žene bile isključene iz ovoga, jer se naveliko ističu među onima koji jedu meso. Pretpostavljam da bi samo nekoliko muškaraca ili nekoliko žena bilo voljno da ode i uhvati bilo ovcu ili goveče i lično zakolje stvorenje u cilju da može da jede. Oni priznaju da to ima na osobu koja to čini određen ogrubljujuć uticaj. To je jako mnogo priznato u zakonu, pouzdano u Sjedinjenim Državama - ne znam da li je ovde isti zakon - ni jednom kasapinu nije dozvoljeno da bude u poroti na suđenju za ubistvo; nije mu dozvoljeno da učestvuje u takvom suđenju, prosto jer njegov stalni kontakt sa klanjem se smatra da donekle zatupljuje njegovu osetljivost u vezi sa tim, tako da širom SAD ni jednom čoveku po zanimanju kasapina, se ne dozvoljava da učestvuje u poroti u suđenju za ubistvo. Taj zakon nije ograničen na SAD, ali, kao što kažem, ne znam da li je to zakon i u Engleskoj. To je vrlo jasno i nedvosmisleno: da ako odete u grad kao što je Čikago i ako uzmete tamošnji sloj kasapina, utvrdićete da je broj kriminalnih prekršaja iz nasilja u tom sloju veći nego u bilo kom drugom sloju društva, da je korišćenje noža daleko uobičajenije i to je bilo zapaženo - sada govorim o činjenicama koje sam sakupila u Čikagu - bilo je zapaženo da je to korišćenje noža obeleženo jednom posebnom karakteristikom, naime, da je udarac zadan u besu od tih uvežbanih koljača gotovo uvek fatalan, jer instinktivno oni dodaju osobeno uvrtanje rukom na koje su stalno naviknuti u svom svakodnevnom ubijanju životinja. Sad, u Čikagu, je to zapaženo kao činjenica, ali to izgleda ne znači u umovima ljudi nikakvu moralnu odgovornost za njihov udeo u razvoju tog vrlo neprijatnog tipa ljudskih bića. A tako i u vezi sa celim pitanjem klanja u tom gradu i bilo gde drugde.

Da li vam je ikada palo na pamet kao etičko pravilo da nemate prava da stavljate na drugo ljudsko biće radi vlastite koristi dužnost koju niste spremni sami da izvršite? To je sve sasvim dobro za neku nejaku, osetljivu i rafiniranu damu da bude ponosna na svoju osetljivost i rafiniranost, da izbegava svaku pomisao, recimo, da izađe na čaj sa kasapinom, da sigurno jako neodobrava pomisao njegovog dolaska u njen salon, da potpuno izbegava ideju druženja sa takvim osobama - "Tako grubo, znate, i tako neprijatno". Zaista je tako, ali zašto? Da bi ona mogla da jede meso, da bi mogla da zadovolji svoj apetit; i ona stavlja na drugu osobu ogrubljavanje i okrutnost koju sama izbegava u svojoj rafiniranosti, dok uzima za zadovoljenje vlastitog apetita plodove ogrubljavanja njenog bližnjeg. Sada, usuđujem se da primetim da ako ljudi žele da jedu meso, treba da ubijaju životinje za sebe, da nemaju prava da degradiraju druge ljude tom vrstom rada. Niti treba da kažu da ako ne čine to, klanje bi se i dalje nastavilo. To nije način izbegavanja moralne odgovornosti. Svaka osoba koja jede meso uzima udeo u toj degradaciji svojih bližnjih; na njemu ili na njoj lično leži deo i lično leži odgovornost. I ako je ovaj svet svet zakona, ako je tačno da se zakon ne upotrebljava samo u fizičkom, već takođe i u mentalnom, moralnom i duhovnom svetu; onda svaka osoba koja ima udela u zločinu ima takođe udela u kazni koja sledi u stopu zločin i tako se u svojoj vlastitoj prirodi ogrubljuje brutalnošću koju neophodno pravi svojim udelom u rezultatima koji odatle dolaze.

Postoji druga stvar za koju su ljudi odgovorni u dodatku njihovoj odgovornosti za ubijanje vrsta. Oni su odgovorni za sav bol koji nastaje zbog ishrane mesom i koji je nužan u korišćenju osetljivih životinja za hranu; ne samo užasi klanice, već takođe i prethodni užasi železničkog transporta, brodova i brodskog transporta; sve izgladnjivanje i žeđ, i dugotrajna muka zbog straha kroz koji ta nesrećna stvorenja moraju da prođu radi zadovoljenja čovekovog apetita. Ako hoćete da saznate nešto o tome, idite dole i pogledajte stvorenja koja je dovezao neki od brodova, i videćete strah, videćete bol, koji je primetan na licima tih naših nižih bliskih stvorenja. Kažem da nemate prava da ga nanosite, da nemate prava da budete učesnik u tome, da sav taj bol deluje kao zapis protiv čovečanstva i oslabljuje i zadržava ceo ljudski rast; jer ne možete da odvojite sebe na taj način od sveta, ne možete da izolujete sebe i nastavite da se razvijate dok druge gazite dole. Oni po kojima gazite zadržavaju vaš vlastiti napredak. Ta muka koju izazivate je, na neki način, glib koji prianja za vaše noge kada bi da se uzdignete; jer moramo da se uzdignemo zajedno ili da padnemo zajedno i sva muka koju nanosimo osetljivim bićima oslabljuje našu ljudsku evoluciju i čini napredak čovečanstva, ka idealu koji teži da ostvari, sporijim.

Gledajući na stvar iz ove široke perspektive, udaljavamo se od svih manjih razloga oko kojih nastaju diskusije, udaljavamo od svih pitanja kao - da li je meso hranljivo ili ne, da li ono pomaže ljudskom telu ili ne; i zauzimamo našu osnovu temeljno na toj čvrstoj poziciji; da ništa što zadržava rast i napredak sveta, ništa što doprinosi njegovoj patnji, ništa što uvećava njegovu muku, ništa što sprečava njegovu evoluciju ka višim oblicima života, nije moguće opravdati, čak i kad bi moglo biti pokazano da je fizička jačina čovekovog tela uvećana tim putem. Ovim napred rečenim dobijamo valjano i čvrsto stanovište sa koga se može raspravljati. Onda možete da nastavite, ako želite, da dokazujete činjenicu da za fizičku snagu nije potrebna takva vrsta hrane; ali ja bih radije uzela moje čvrsto stanovište na višem nivou: to jest, na evoluciji više prirode svuda i harmoniji što je čovekova dužnost da je uveća i konačno učini savršenom u svetu.

Možete da primetite da sam u svim ovim tačkama, takoreći, dokazivala od spolja pojedincima koji jedu meso; nisam, stoga, zahtevala uzdržavanje radi ličnog poboljšanja, radi ličnog razvoja, radi ličnog rasta. Stavila sam to na više osnove dužnosti, saosećanja, altruizma, na te suštinske kvalitete koji označavaju višu evoluciju sveta. Ali takođe imamo pravo da se okrenemo pojedincu i vidimo kakvu vezu sa njim, njegovim telom, umom, njegovim duhovnim rastom, ovo pitanje ishrane mesom ili uzdržavanje od mesa može imati. A to ima vrlo realnu vezu. Potpuno je tačno, što se tiče tela, kada gledate na njega kao na jedan instrument uma, kada gledate na njega kao na ono što će se razviti u jedan instrument Duha, savršeno je tačno da je to stvar od velike važnosti koju određenu vrstu hrane vi dajete telu za koje ste zaduženi. I tu nastupa teozofija i kaže: ovo telo koje nastanjuje Duša je jedna neizmerno prolazna stvar; sačinjeno je od sitnih delova, od kojih je svaki jedan život i ti životi su neprestano u izmenama, neprestano prelaze od jednog tela do drugog, tako da dobijate veliko strujanje, takoreći, od delova koji idu od tela do tela i vršeći uticaj, kako padnu na njih, na sva ta tela, utičući na njih ili dobro ili loše. Nauka, upamtite, isto počinje da prepoznaje to kao istinu. Nauka je, proučavajući zarazne bolesti, otkrila da se zaraze neprestano šire pomoću tih sitnih organizama o kojima govori kao o mikrobima; još nije prepoznala da je celo telo sačinjeno od sitnih živih stvorenja koja dolaze i odlaze svakog časa našeg života, koje grade naše telo danas, telo nekog drugog sutra, odlazeći i dolazeći neprestano; neprestana razmena se odvija između tih tela čoveka, žene, životinja, dece, i tako dalje.

Sada pretpostavimo na trenutak da gledate na telo sa tog stanovišta, prvo, opet će doći vaša odgovornost prema vašim bližnjim. Ti maleni životi koji grade vaše telo uzimaju na sebe otisak koji stavljate na njih dok su vaši; hranite ih i negujete, i to utiče na njihove osobine; dajete im ili čistu ili nečistu hranu; ili ih trujete ili ih činite zdravim; i kako ih hranite oni odlaze od vas, i nose od vas telima drugih te karakteristike koje su sakupili dok su živeli na vaš račun; tako ono što čovek jede, ono što pije, nije važno samo za njega, već za celu zajednicu čiji je taj čovek deo; i svaki čovek koji u svojoj ishrani ili piću ne pazi da bude čist, uzdržan i umeren, postaje žarište fizičkog zla na mestu na kome je i teži da zatruje svoje bližnje i učini njihove životne snage manje čistim nego što bi trebalo da budu. Ovde i zbog mesa i zbog pića dolazi velika odgovornost. Jasno je da priroda hrane vrlo opsežno utiče na fizički organizam i daje, na određeni način, fizičko oruđe za ispoljavanje jednog ili drugog svojstva. Sad, kvaliteti borave u Duši, ali se manifestuju putem mozga i tela, stoga materijali od kojih su mozak i telo sačinjeni predstavljaju stvar od vrlo velike važnosti, jer kao što svetlo koje sija kroz obojeni prozor prolazi kroz njega obojeno i više nije belo, tako kvaliteti Duše radeći kroz mozak i telo uzimaju nešto od osobina mozga i tela i manifestuju svoje stanje karakteristikama sličnim tom mozgu i tom telu.

Sada, pretpostavimo da posmatrate na trenutak neku od životinja u vezi sa njenom hranom; nalazite da je u skladu sa njenom hranom, takve su i osobine koje pokazuje. Šta više, ako uzmete psa, nalazite da možete učiniti tog psa ili krotkim ili divljim prema prirodi hrane kojom ga namirujete. Sad, dok je to savršeno tačno da je životinja mnogo više pod kontrolom fizičkog tela od čoveka; dok je sasvim tačno da je životinja više plastična pod tim spoljašnjim uticajima od čoveka, koji ima jaču sebe-određujuću volju; i dalje je takođe tačno da, kako čovek ima telo i može da radi samo kroz to telo u materijalnom svetu, on čini svoj cilj ili težim ili lakšim u pogledu osobina Duše, prema prirodi fizičkog organizma koji je ta Duša primorana da koristi u svojim manifestacijama u spoljnom svetu. I ako u hranjenu tela on hrani te sićušne živote, koji ga sačinjavaju, hranom koja aktivira, u njima, strasti nižih životinja i njihove niže prirode, onda on pravi grublje i animalnije telo, više sklono da odgovori animalnim impulsima, a manje sklono da odgovori višim impulsima uma. Jer kad koristi u izgradnji vlastitog tela te sitne živote iz tela životinja, tu daje svojoj Duši kao jedan instrument sredstvo za ispoljavanje koje vibrira najlakše po animalnim impulsima. Zar nije dovoljno teško rasti čistog uma? Zar nije dovoljno teško kontrolisati telesne strasti?

Nije li dovoljno teško biti umeren u hrani, piću i svim apetitima koji pripadaju fizičkom sklopu? Nema li Duša već dovoljno težak zadatak, da mi treba da činimo taj zadatak još težim zagađujući instrument kroz koji ona treba da dela i dajući mu materijal koji neće odgovoriti njenim suptilnijim impulsima, već koji spremno odgovara svim nižim strastima animalne prirode kojima je Duša ograničena? I onda, kada se setite da vršite prenos, da kako jedete meso i tako ojačavate te animalne i niže strasti vi utiskujete na molekule svog vlastitog tela snagu takvog reagovanja, treba sigurno da vežbate i pročišćavate svoje telo a ne neprestano da pomažete, takoreći, da ostane tako osetljivo na te vibracije koje pripadaju životinjskom carstvu. I kako to činite šaljete ih napolje kao svoje ambasadore svojim bližnjim, čineći njihov zadatak težim, jednako kao i svoj sopstveni, trenirajući te sićušne živote na zlo a ne na dobro; i tako zadatak svakog čoveka koji se bori za više je takođe učinjen težim tim uvećanjem molekula koji vibriraju na niže strasti. I dok je to tačno u najstrašnijem stepenu kod uzimanja alkohola - koji deluje kao jedan aktivan otrov, izlazeći iz svakog ko ga uzima - to je takođe tačno u tom animaliziranju ljudskog tela, umesto njegovog oduševljavanja i produhovljavanja; mi držimo ravan čovečanstva nižom tim neprestanim degradiranjem animalnog sebe.

Kada uzmete onda da razmišljate o evoluciji Duše u vama, koji je vaš cilj u životu? Zašto ste ovde? Zašto živite? Ima samo jedna stvar koja opravdava život čoveka, samo jedna stvar koja odgovara svemu što je najuzvišenije u njemu i daje mu osećaj zadovoljenja i obavljene dužnosti; a to je kada on čini svoj život neprestanom ponudom za pomoć svetu i kad je svaki deo njegovog života tako podešen da svet može biti bolji njegovim prisustvom u njemu a ne gori. U Duši, u mislima, u telu, čovek je odgovoran kako postupa u svom životu. Ne možemo se odvojiti od naše braće; ne treba to da želimo, čak i kad bismo mogli, jer se ovaj svet uspinje polako ka božanskom idealu, i svaka Duša koja prepoznaje tu činjenicu trebalo bi da položi svoju vlastitu ruku za uzdizanje sveta. Vi i ja ili pomažemo svetu naviše ili vučemo svet naniže; svakim danom svoga života mi ili dajemo silu za penjanje naviše ili sprečavamo taj rast naviše; i svaka prava Duša teži da bude pomoć a ne smetnja, da bude blagoslov a ne prokletstvo, da bude među graditeljima sveta a ne među onima koji ga degradiraju. Svaka prava Duša to želi, bila ona uvek dovoljno jaka ili ne da iznese tu želju u delo. I zar ne bismo bar stavili pred nas ideal koji uzdiže koncepciju pomaganja i korili sebe kad god padnemo ispod toga, bilo u hranjenju tela ili u treningu uma?

Poglavlje iz knjige VEGETERIJANSTVO U SVETLU TEOZOFIJE- VEGETERIJANSTVO I OKULTIZAM

Izdavač: Aleksandar Veličković - Pirot 2006.

Knjiga se sastoji iz dva dela. Prvi deo pod nazivom VEGETERIJANSTVO U SVETLU TEOZOFIJE, je predavanje Ani Bezant održanom na petnaestom vegetarijanskom kongresu, u kojem se otkriva pravi smisao vegetarijanstva, imajući u vidu duhovni razvoj čoveka, čovečanstva, živog sveta na planeti i same naše planete.