Krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina imao sam priliku da budem sa Mahatma Gandijem u Ašramu Varda, gde sam upoznao mnogo plemenitih i nežnih duša. Dok sam bio tamo posmatrao sam kako Mahatma Gandi služi gubavca. To je bio jedan učeni poznavalac Sanskrita, koji je bio frustriran i ljut, ali je Mahatma Gandi lično brinuo o njemu, nežno i sa puno ljubavi. To je svima nama primer. Način na koji je on služio bolesnika ostavio je neprolazni utisak na mene.

Učitelj mi je rekao da naročito posmatram Mahatmu Gandija dok hoda i držeći se toga otkrio sam da je njegov hod potpuno drugačiji od hoda svih drugih mudraca. Koračao je kao da je bio odvojen od svog tela. Izgledalo je da vuče svoje telo kao konj koji vuče kola. Bio je to čovek koji se stalno molio za druge; nije mrzeo nijednu veru, kastu, kredo, pol ili rasu. Imao je tri učitelja: Hrista, Krišnu i Budu.

Pionir na području svesnosti ahimise, Gandi je uvek pokušavao da proširi čovekovu sposobnost da voli. Takav čovek nalazi radost u svim burama i iskušenjima života. Gandi nikada nije štitio sebe, već svoj jedini princip-ahimise, ili ljubavi. Plamen ljubavi u njemu je uvek goreo kao požar koji ništa ne može da ugasi. Potpuno oslanjanje na svoje snage i neustrašivost bili su kamen temeljac Gandijeve filozofije. Nasilje je dotaklo samo dno njegovog bića, ali heroj u duhu ahimise nastavljao je dalje. U njegovom životu nije bilo reči protesta, ni tračka neprijateljstva.

Dok sam boravio kod Gandija, zabeležio sam ove principe u svoj dnevnik:

• Nenasilje i kukavičluk ne mogu ići zajedno, jer nenasilje je savršen izraz ljubavi, koji odbacije strah. Hrabrost koju čovek ima kada je naoružan, uključuje i strah. Snaga ahimise je izuzetno vitalna i aktivna snaga, koja ne potiče od fizičke snage.
• Pravi sledbenik ahimise ne veruje u razočaranje. On boravi iznad, u večitoj sreći i miru. Taj mir i radost neće doći onome ko je ponosan na svoj intelekt i učenost. Doživeće ga samo onaj ko je pun vere i ima nepodeljen i jednosmeran um.
• Intelekt može proizvesti mnoga čuda, ali nenasilje je stvar srca. Ono ne nastaje kao produkt intelektualnih vežbi.
• Mržnja se ne prvazilazi mržnjom, već ljubavlju. Ovaj zakon je neopoziv.
• Odanost nije samo obožavanje usnama. To je predaja sebe umom, delom i rečju.
• Gandi nije verovao u barijere koje su stvarale religije, kulture, sujeverje i nepoverenje. On je propovedao bratstvo svih religija i tako živeo.
• Gandi je verovao u umeće življenja, bez obzira na plodove svojih dela. Bio je nezainteresovan za uspeh i neuspeh, već je obraćao pažnju na trenutan rad, bez ikakvog osećanja nezadovoljstva, ili umora.
• Da bi čovek uživao u životu, ne bi trebalo da se sebično vezuje nizašta. Nevezivanje znači posedovanje čistog motiva i korektnog sredstva, bez ikakve brige ili željenog rezultata. Onaj ko odustaje od rada-pada, ali onaj ko odustaje od nagrade-podiže se i biva oslobođen.
• Joga je puna reintegracija svih stanja uma, inetelekta, čula, emocija, instikata i svih nivoa ličnosti. To je proces postizanja celine.
• Mantra čoveku postaje potpora u životu i vodi ga kroz sve nedaće. Svako njeno ponavljanje ima drugo značenje i čoveka sve više približava Bogu. Ona može ono što je u čoveku negativno da transformiše u pozitivno, i postepeno može da integriše podeljene i suprostavljene misli na sve dubljim i dubljim nivoima svesti.

Pošto sam upoznao mnogo divnih i izuzetnih ličnosti, kao što su Mehadev Desai, Mira Ben i Prabhavati Bahen, Ram Das, sin Mahatme Gandija, i ja postali smo prijatelji, i odveo sam ga u Kausani, jedno od čarobnih i prelepih mesta na Himalajima.

Iz knjige "Život sa Himalajskim učiteljima" Svami Rame