Potrebno je posvetiti pažnju fenomenima u okviru kojih ljudi nastoje da dekonstruišu svoja socio-kulturno oblikovana tela. Istraživanju tela se prilazi tragajući za iskustvom dekonstrukcije, eksperimentalno. Telesnim tehnikama koje nisu konstitutivne, posredstvom tela, iskušavajući telo, ljudi tragaju za izlazom, za granicom, mestom gde je ona sama dovedena u pitanje, odnosno za oslobođenjem od prostornog određenja, socijalnih obeležja i razdvojenosti tela i duha. Pokret se koristi da se blokira um, da se telo oslobodi dominacije uma. Obrazuju se grupe koje se vraćaju tzv. primitivnim plesovima, ceremonijama, kao načinima pročišćavanja. Iskušavaju se fizičke i mentalne granice tela i uma. Telo se dovodi u ekstremna fizička stanja kako bi se postigao mentalni skok, eliminisao strah od smrti, strah od bola i svih telesnih limita u kojima živimo. "Mi u zapadnoj civilizaciji smo tako uplašeni. Meni je performans omogućio da napravim taj mentalni skok, da pređem u drugi prostor, drugu dimenziju." (Marina Abramović u: Dobrila de Negri:1996:235).

Marina Abramović, umetnica koja se koristi telom u svom umetničkom izrazu, kaže: "Maljevič je sebe smatrao korakom, Bois šamanom. Ja sebe smatram mostom." (ibid:236) Njena umetnost prevazilazi nivo vizuelne percepcije. Pri izvođenju performansa u kome su ona i njen partner krenuli sa suprotnih krajeva Kineskog zida u nameri da hodaju dok se ne sretnu, doživela je iskustvo koje ovako opisuje: "U prvih par sati hoda osećala sam se kao da je celo moje telo počelo da protestvuje. Osetila sam neverovatan fizički bol i strah, misleći da ću se onesvestiti u svakom trenutku. Zatim se desila čudna stvar, prestala sam da razmišljam o stanju svog tela, i bol je jednostavno nestao. Više nisam osećala svoje telo. Bila sam u stanju potpune praznine. I upravo u tom momentu, ja sam se približila svom telu. Postala sam moje telo. Percepcija mi se potpuno promenila, kao da sam bila u stanju da gledam celim svojim bićem." (ibid.235)

Ideja povratka tela telu kao i razumevanje psiholoških značenja tela prisutni su u mnogim telesnim tehnikama - sufi ples, buto, tai či čuan, ritual vatre, order of love, bioenergetika, radiks. Ovde se umesto rekonstrukcije tela koja je prisutna u bodi projektima vrši dekonstrukcija mentalnih sadržaja (nataloženim u iskustvu pod uticajem kulture) koji dominiraju telom, koji zaposedaju telo, oblikuju ga, rodno ga određuju, kontrolišu. Mnoga od ritualnih vežbanja imaju inicijatički (mala smrt) karakter, izazivaju stanje egzaltacije. Preispituju se konstante zapadne kulture izgrađene po bipolarnom principu telo/duh, žensko/muško, objekt/subjekt. "Prema tome frustracija i zbunjivanje intelekta mora da postoji, kako bi se njegove uobičajene procedure zaustavile i preseklo njegovo uporno nastojanje da dominira na sceni i diriguje svom muzikom." (M.Conrad Hyers: 1974:95)

"Oslobađajući svoje telo od kulturoloških naslaga simbolično, dekonstruišući instance jezika, ponašanja, znanja, prazneći svoje telo, Marina Abramović teži da se dovede u stanje mentalno pročišćenog, preracionalnog postojanja. Oslobađanje glasa izvodi vikanjem do inemoglosti. Oslobađanje tela postiže igranjem po ritmu afričkih bubnjeva (koji označavaju kulturu drugog) deinsrumentalizujući telo ." (Dobrila De Negri:1996:236)

Sve ove telesne tehnike podrazumevaju mogućnost individualne spoznaje sveta i bića i otvaranje kanala za to. Ples koji se izvodi ima za rezultat zaboravljanje tela, jer tela ne mogu biti mišljena iz prostora kulture. Ne teži se estetizaciji, ona se poriče, objekti se prikazuju sami po sebi. U stvari, ni prikazivanje nije svrha već samo telesno iskustvo. Idu ć i dalje, ni samo iskustvo u radu sa telom nije svrha sama po sebi, jer iskustvo podrazumeva taloženje nekog znanja, ponavljanje, identifikaciju. Ovde je cilj suprotan proces, potraga za mogućnošću raspoistovećanja. U Buto plesu se smatra da telo ima svoja sećanja i pokretom se istražuje šta se sve nalazi unutar tela. Telo radi samo, um samo posmatra, čime se menja logika stvari. Buto ples je filozofija, pristup životu, otvaranje, grupna kohezija. Začetnici buto plesa su verovali da je svaki čovek drugačiji i da učenike plesa treba usmeravati da pronađu svoj sopstveni odnos između tela i sveta koji ih okružuje i njihov uzajamni uticaj. Hosiko Horikava koja je održala tronedeljnu radionicu buto plesa u Beogradu, i završni performans u maju 2001. o ovome je govorila u prilogu koji je prikazan tih dana na TV B92.

Na teritoriji doskorašnje i sadašnje Jugoslavije prisutne su različite telesne tehnike i pristupi rada sa telom čije su polazište gore iznete ili slične ideje. Osim istočnjačkih borilačkih veština čije je prisustvo na našim prostorima opšte poznato, događale su se (i događaju se još uvek neke od njih) različite psihološke radionice u kojima telo ima centralnu ulogu. Bioenergetika i radiks su škole proizašle iz orgonske terapije Vilhelma Rajha i koje posmatranjem telesnog sklopa razrađuju celokupan dijagnostički sistem, a telesne položaje, pokrete i vežbanja koriste u cilju razbijanja telesnih oklopa i oslobađanja emocija koje su u njima zarobljene. Ovde je naglašena veza između emocija i tela i zanimljivo bi bilo u nekom od istraživanja posvetiti pažnju emocijama kao mogućem posredniku između tela i mentalnosti. Istražujući telesne tehnike teorijski i praktično, uverila sam se da je nemoguće iskreno raditi sa telom a da pritom emocije budu isključene. Spomenuću još neke od tehnika koje su prisutne na teritoriji Jugoslavije, pre nego što pristupim širem predstavljanju jedne od njih. Osim ovih psiholoških pristupa telu, s vremena na vreme se u Srbiji održava Vipasana, tehnika burmanskog pali budizma u kojoj je naglasak na posmatranju suptilnih oseta na i u telu, tokom jedanaestodnevnog dugotrajnog sedenja. Zatim, šamanska sauna tokom koje se "čovek simbolično vraća u matericu zemlje da bi u procesu čišćenja uma i tela započeo novi život". (iz obaveštenja o radionici zakazanoj za jun 2001) Preporađanje, tehnika disanja koju je utemeljio Lionard Or, a čiji je cilj uklanjanje traume rođenja, kao i grupe koje u svom radu koriste pokrete i druge metode Gurđijeva, takođe egzistiraju na teritoriji Jugoslavije. Ritual Vatre je jedna od telesnih tehnika koje se praktikuju na našim prostorima i koju ću ovde analizirati jer predstavlja mesto mogućeg susreta sa Drugim kao sa samim sobom. Drugi može biti i sama Vatra sa kojom se susrećemo u "odvojenoj stvarnosti". (Kastaneda). Ritual Vatre postavlja različita pitanja o granicama naših tela, o tome da li se ona završavaju našom kožom, koje su njegove moći (sposobnosti) i da li su one (moći) (samo) fizičke prirode. Da li je (telima) moguće destabilizovati granice koje su inkorporirane posredstvom jezika, kulture čiji su deo? Kome pripadaju (naša?) tela i ko je odgovoran ako/kada su kolonizovana?