Oduvek sam predosećala da je u detinjstvu ključ za naše oslobađanje i za napredak. Ali... dugo mi nije bilo do kraja jasno zašto je to tako. Vremenom, kako sam plivala kroz vode ezoterije, nalazila sam mnoštvo meditacija čija je svrha bila da nas "resetuje" ne baš u fazu deteta, već više u to spiritualno - izvorno stanje koje je svojstveno najranijem dobu.

Jer, sasvim malo dete nije stiglo da se društveno uobliči, i ne poznaje barijere koje su tipične za očvrslu i statičnu svesnost odraslog čoveka. Svest deteta je potpuno fluidna.

Ali, zbog nedostatka fokusa, dete se na neki način "razliva" u kontekstu svesnosti (ne mogu dati adekvatniji termin, ali nadam se da je poenta jasna), i zbog toga je ezoterijsko stanje deteta potencijal koji može biti ogroman, ali bez pravilnog fokusa on ostaje to - samo potencijal.

Stoga, nije svrha "meditacije resetovanja" da ponovo navučemo pelene, i da nam se ceo život svodi na radost udaranja zvečke :). Poenta resetovanja jeste da prvo zgulimo sa sebe društvene konvencije, i ograničenja koja smo "posisali sa majčinim mlekom", iliti dobili vaspitanjem. Što nije ni malo lako, jer za većinu naših shvatanja mi i ne znamo da to baš i nisu naša shvatanja, već su sirovi uticaj društva koji smo prihvatili... Zatim, kada se zgule ti uticaji, mi smo ih svesni, ali nismo uslovljeni njima.

Dolazi do bujanja prirodnog stanja našeg bića gde je radost prirodna. Radost, ne površnost, ne nezrelost! Ali, iskustvo koje ipak imamo, i stanje "odraslosti" i fokus koji smo naučili da izoštrimo menjaju stvari, i oslobođena energija deteta nije "razlivena" kao kad smo bili sasvim mali, već je precizno usmerena.

Zvuči kao grdan posao, zar ne?

Prvo se "deaktiviraj", pa se "reaktiviraj"...

To je kao kad se prvo gradila kuća sa nakrivljenim zidovima, pa se srušila, pa su se otkrili drevni i savršeni temelji, pa se iskoristio taj potencijal i izgradila se nova kuća, bez prethodnih šablona, ali uz pravilno i nevezujuće korišćenje iskustva.

Zbog toga je dobar deo mog (meditativnog) i istraživačkog rada bio usmeren na decu, i na odnose roditelja i dece, i okoline i dece... Ne zato što imam tendenciju da budem roditelj (jer nemam), već zato što smo svi mi nekad bili deca, a u svakome od nas i dalje čuči dete.

I veći deo te čučeće dece u nama je ili zapostavljeno, ili zanemareno, ili ljuto, ili van kontrole, što izbija onda iz nas kad se tome najmanje nadamo.

Sećam se jednog mog sna, kad sam sanjala svoju nekadašnju kuću u prljavštini, koja je bila puna nečeg nalik na garež... U toj kući je bilo i dete, musavo, izudaranog lica i uplašeno da izađe napolje. Probudila sam se potrešena, shvativši da sam imala susret sa zanemarenim i potisnutim delom sebe. U nekim knjigama sam kasnije pronašla vrlo slična iskustva i slične snove, čija je simbolika bukvalno urlala na mene da poradim na tom aspektu svoga bića. I tako sam se otisnula u potragu za malom Anom, a taj put je bio prava avantura...

Neke stvari sam radila od početka, u tom procesu. Učila kako da plačem tako da sva bol ode, kako da se smejem tako da i nebo zvoni, kako da zagrlim da prenesem onu toplinu baš oko srca. Taj proces je izgledao kao putanja bez kraja, ali ... setila sam se sad izreke Rumija "Budi kao drvo i pusti da mrtav list otpadne" - u tom procesu počeli su da otpadaju slojevi koji su mi nametnuti, delovi programa i strahova.

Sve se to sljuštilo negde između smeha i suza.

Dotaknu me delovi tih programa i sad, ne mogu da kažem da me ne dotaknu. Primetim ih. Primetim i sad nasilje i manipulaciju. Umem da se i grdno naljutim, i da zaplačem. Ali, umem da se na većinu stvari smejem, onako kako zaista nisam mogla veći deo života....A verovatno mi je to kao detetu bilo urođeno.

U tom procesu, i moj fokus je postao oštriji.

Poput deteta za koga ne postoji ništa osim igračke koja mu je u rukama, naučila sam da brižljivo čuvam svoj svet od svega što tu stvarno ne pripada!

Kako su se sljuštili slojevi nepotrebnosti, i kako sam progledala kroz taj garež koji je simbolično obložio moj san, mogla sam da vidim ko je zapravo i dalje pod garežom... Tu negde sam shvatila i pojam oproštaja kao otpuštanja - možda i po prvi put, jer ko je čitao moje prethodne zapise, zna da sam strogo i osuđivala "formu oproštaja" smatrajući je nemogućom. Moj svet je ponovo u jarkim bojama kakve su bile možda kad sam bila sasvim mala, a možda i u nekom drugom životu... toliko jarkim da nemam želju da se bavim senkama tuđih svetova. To je otpuštanje i to je oproštaj - fokus na svom životu, toliko sretan, da se ne želim baviti nečim što bi umanjio taj sjaj. Ne mogu istovremeno da se bavim onima koji su i dalje pod garežom, a da ne uprljam moj mali, slatki svet... Ko zna, možda se i oni jednog dana oslobode? Posle ovog iskustva, to zaista želim svakome.

O svemu ovome govori Tarot karta Šestica Pehara.

Veće dete pruža dar malom detetu. A malo dete ima rukavice na rukama, ono je energetski osetljivo, i još uvek nije pretrpelo preobražujuće i programirajuće dejstvo okoline...

To je karta nevinosti, detinjstva, a u šamanističkom smislu, to je stanje deteta, enegetskog potencijala koji je neizbrušen, ali postoji, i koji se može razoriti, ali može i ekspandirati. Zbog toga se ne zna šta će se desiti kad mlađe dete na slici primi Pehar od starijeg deteta. To zavisi od samog malog deteta i njegovog reagovaranja. Baš kao što i od svakog od nas zavisi šta će uraditi sa malim detetom u sebi.