VAZDUŠNI ORGANIZAM

 Vazdušni organizam je takođe celina, iako je teško moguće nacrtati ga. On je tesno povezan s vodenim organizmom pošto vazdušni ili gasoviti element uranja dole u krv kod disanja. Polovina vazdušnog organizma je potopljena u vodu. Ako, pak, astralno telo, kontrolišući ga ne zaranja dole ispravno, pojavljuju se u metaboličkom području zasebna vazdušna tela koja prouzrokuju nadimanja. U metaboličkom sistemu vazduh treba da bude rastvoren u tečnosti.

Mnogo može da se postigne uza posmatranje vazdušnog organizma ako stičemo osećajno razumevanje prirode vazduha kroz posmatranje fenomena u atmosferi zemlje. Još jednom ukazujem na odličnu knjigu Teodora Svenka, "Osećajni haos". Vazdušni omotač zemlje je takođe celina. Vazdušna kretanja u njemu dešavaju se između polarnosti oblasti visokog i niskog pritiska. Ogromna vazdušna tela se kreću između pola i ekvatora. Fenomen se brzo menja, a meteorološke mape moraju da se svakog dana iznova crtaju. Izvesne oluje imaju određen karakter i to je iz dubokog instinkta da su uraganima davana imena, čak i danas. Sva stanja se mnogo brže menjaju u vazdušnom elementu, mogli bismo čak da kažemo ćutljivo, nego u vodi. U gore pomenutoj knjizi vazdušna kretanja, osetljiv, plahovit karakter vazduha je predstavljen u mnogim primerima, naučno i isto tako imaginarno. Autor ističe kako se sve dešava brže, silovitije, treperastije. Vetar se podigne i ode, iznenadan vihor juriša po vodi podižući ogromne talase u nevreme. Drugi poseban kvalitet vazduha je njegova elastičnost. Voda ne može biti sabijena ali vazduh može, čime se njegova unutrašnja napetost povećava kako se zgušnjava i pritisak može biti razrešen eksplozijom.

Takvi drastični primeri nam pokazuju da je vazdušni ili gasoviti element uobličen duhovno-duševnim snagama. Ovde je nemoguće dati iscrpan opis veze elementa vazduha s astralnom oblasti koja ga prožima.

Astralno, duševno, podaruje svest i kretanje čoveku; ono je unutrašnjost srodna svetlosti; ono je neiscrpno duboko kao zvezdani prostori. Mi imamo malo znanja o atmosferi pošto je posmatrano samo fizički; ona je protkana stanjem svetlosti kao što je naša duša stanjem svesti; ona je isto tako protkana oblikotvornim snagama koje zrače dole iz zvezdanog kosmosa. Uticaji su izračeni dole sa sunca i meseca i svih planeta. Atmosfera je posrednik svega toga. Njene drame boja i zvuka se neprekidno menjaju, kao i naša osećanja i nose svedočanstvo o činjenici da ona, takođe predstavlja unutrašnjost i jeste ogledalo bića duše sveta. Još su Egipćani ujutro i uveče primećivali sjajne manifestacije duše sveta. Oni su to nazivali "Izida". Izida je bila nebesko sve. Oni su gledali gore u sve-božansko opažajući u njemu kreatora moći organa fizičkog tela. Izida, duša sveta, kreirala je organ produševljenja čoveka, pluća. Oziris, sunčeva moć, učinio je disanje kreativnim kroz govor i načinio grkljan. Oni su - tako je bilo zamišljeno - zajedno stvorili Horusa, srce, u majčinskom zagrljaju pluća.

Vratimo se našem mikrokosmičkom vazdušnom organizmu. Sva duševna uzbuđenja odmah utiču na disanje, što svako može da zapazi. Prema tome vazdušni organizam vodi u telo sve snage našeg pojedinačnog astralnog tela; kroz njega impulsi prodiru pravo u fizičko telo. Grci su još uvek imali pouzdano osećanje za to. Kada su šetali, govorili su: "Mars mi daje impuls za to", kada su ležali, bio je to Saturn koji ih predaje gravitaciji; kada su sedeli, oni su u sebi osećali prestolsku moć Jupitera. Još uvek su znali da svi impulsi za unutrašnju aktivnost potiču od astralnog tela, nebeske duše čoveka koja nosi Ja. Ova činjenica pružena u kosmičkoj slici, je bila viđena u Izidi sa njenim sinom Horusom.

Postoji fenomen koji pokazuje vezu između procesa u vazdušnom organizmu zemlje i onih u mikrokosmičkom čoveku, veza koju bi Egipćani bili opisali kao onu između duše sveta i ljudske duše. Ako vazdušni organizam čoveka nije postao dovoljno nezavisan od spoljnog sveta, on bolešljivo reaguje na atmosferska kretanja. Ovo je posebno slučaj ako se kroz ciklone hladan vazduh kreće ispod toplog vazduha, zatvarajući ga. Ishod je takozvano začepljenje. Čak pre nego što instrumenti označe bilo kakve promene u vazdušnom pritisku, to može da bude okidač za napad gušenja, udara, upale pluća i izliva krvi. Ovo su, naravno, ekstremni slučajevi, ali svima su poznati bolovi u starim ožiljcima i sve vrste neraspoloženja prouzrokovanih promenom vremena.

U vazdušnom organizmu, isto tako, možemo razlikovati tri oblasti koje imaju karakter Soli, Merkura i Sumpora.

U predelu glave vazdušni prostori su nepokretni, Vazduh izgleda da se razmenjuje vrlo polako; na primer, u sinusima kostiju glave.

U ritmičkom sistemu imamo funkciju disanja, pravi moćni Merkurijalni proces, u kome su skrivene sve tajne lečenja ako je to samo praćeno sasvim tačno do u najfinije razgranatosti i dejstva u organizmu. Jer disanje i cirkulacija su veliki izjednačujući sistemi između dva pola nervnih i metaboličkih procesa koji bi, ako su prepušteni sami sebi prouzrokovali bolest. Ovde je vezivanje i olabavljivanje, duboko prodiranje i ponovno oslobađanje duhovno-duševnog elementa, bilo podstaknuto u ritmičku funkciju. Mogli bismo da kažemo da je ovde isprepletan veliki ritam inkarnacije i ekskarnacije, zemaljski život i vaskrsnuće u duhu. Rođenje i smrt, spavanje i budno stanje, uzdah i izdah su velike Merkurove funkcije koje su bile simbolizovane u ranijim vremenima štapom s zmijama koje je Apolo podario Merkuru. Dublje razmatranje će razotkriti da su te tri funkcije tri velika blagoslova koja označavaju lečenje bolesti ljudsko postojanja.

Razmena materija se događa u suprotnoj sferi metabolizma. Tu sumporni plamen gori, što vodi materiju natrag iz zemaljskog elementa u više elemente, pravo u toplotu, toplinu. To je proces dematerijalizacije, proces rastapanja, u kome zagnjureni deo vazdušnog organizma uzima učešće.

Baš kao što vodeni organizam ima svoj posebni odnos prema jetri, tako je vazdušni organizam povezan s bubrezima. Bubrezi su ti kojima je potrebno najviše kiseonika i oni proizvode jaku želju za vazduhom. Oni ozračuju naš vazdušni organizam unutrašnjim stanjem svetlosti. U poglavlju o unutrašnjem kosmičkom sistemu naših organa, obrađivaćemo detaljno funkcionisanje bubrega.

Kroz vazdušni organizam mi produševljavamo celo telo. Za vreme embrionalnog stanja duša ili astralno telo još uvek radi od spolja uobličavajući ovoje embriona. Kasnije s prvim udisajem i razvojem pluća mi ga uvlačimo dublje unutra. Tek tada smo pravilno inkarnisani. Reč "caro" znači meso. Disanje tokom života održava vezu duha i duše s telom. Kada ono prestane, život umire.

Za masažu je važno osećanjima ući u telesnu aktivnost astralnog. Astralno telo se grana od centra disanja do polarnosti formiranja svesti i pokreta. Ovo su dva kvaliteta koja nas dižu iznad biljke, koja nema dušu. Astralno telo otiskuje svoj karakter nad vazdušnim organizmom i smešteno je iznad eterskog tela. Ono odozgo otiskuje oblik nad njim dok mu iznutra, potopljeno u njega, daje pokretačku snagu. Vazduh je prožet oblikotvornim snagama. Ovo može da se vidi u stvaranju oblaka. Schwenk govori o različitim vazdušnim telima koja imaju osetljive površine. Ako je čovek vešt da uvede ovo nagovešteno znanje u kretnju masaže, astralno telo će biti posebno uključeno. Impulsi u kvalitetu zahvata, različito uobličavanje, stvaranje svesti, privlače astralno telo Ne snoliko raširene kretnje, nego svesno lokalizovan rad razbuđuje astralno telo. Ovo astralno telo nas se dotiče kao davalac takta Ja ako želimo da učimo na nov način značenje vezivanja i oslobađanja u Hipokratovom smislu. U predstavljenoj knjizi mogu biti date samo prve karakteristike, može biti označen pravac u kome razumevanje novog metoda masaže može biti traženo. Poznavanje čoveka može tek polako biti sticano. Mikrokosmički čovek je sve drugo samo ne tehnički premerljiva fabrika ili mehanizam za koji su delovi lako dostupni ili koji mogu biti popravljani prema mehaničkim zakonima.. On je bezmerno komplikovano međusobno prelivanje nebeskih i zemaljskih snaga, duševno-duhovnog i fizičko-telesnog. Duhovna nauka Rudolfa Štajnera nudi načela koja nas osposobljavaju da polako prodiremo našim razumevanjem u ovaj mikrokosmos.

TOPLOTNI ORGANIZAM

Pošto smo uznapredovali od isključivo fizičkog zemaljskog tela koje pripada mineralnom svetu, do posmatranja vodenog organizma, koji donosi život jer je prožet eterskim telom, i još dalje do posmatranja vazdušnog organizma, koji sa svojim unutrašnjim svetlećim stanjem nosi dušu, mi sada moramo da posmatramo toplotni organizam koji nas čini nosiocem duha.

Prvo ljudsko biće koje je primilo filozofsku pouku o tim odnosima bio je mladi Aleksandar Veliki, koji je bio iniciran od Aristotela u njegovo učenje o elementima. Mnogo toga utemeljenog od aktivnosti alhemičara može ići tragom do njega.

Dijagram će ovo pojasniti:

U starijim vremenima uvek je sve poticalo od iskustava, a kvaliteti hladno, toplo, suvo, vlažno sačinjavali su početnu tačku. Sami elementi obrazuju drugo ukrštanje, njihovi kvaliteti se presecaju. Elemenat zemlje je hladan i suv, vode hladan i vlažan i tako dalje. Na to nadodati iskazi alhemičara, koji do nas dopiru iz vremena Paracelzusa, pa čak i ranije, su odvojene naznake odnosa elemenata prema višim članovima ljudskog bića. Zemlja "drži samu sebe", zatvara samu sebe, stvrdnjava. Voda izbacuje, to jest, biljka koja ima samo etersko telo, samo biljni život, isteruje više članove, bori se protiv njihovog prodiranja. Vazduh "vari i troši", duševni element koji je pridodat kod životinja, instinkt, želje, žudnje, on se napaja sokovima života, on slama materiju. Vatra "privlači", ona uvlači duh u sebe samu kao što magnet čini s gvožđem. Na stazama toplote duhovno radi pravo dole u fizičko.

Toplota je most između čulnog i natčulnog sveta, ona stoji na granici između materijalnog i duhovnog sveta; mi je danas više ne smatramo stvarnim elementom u kome svaka supstanca može biti uvećana.

U razvojnoj doktrini duhovne nauke toplota stoji na početku stvaranja. Duhovna toplota, božanska vatra stvaranja, postepeno se zgusnula u fizički merljivu toplotu. Kroz entuzijazam danas još uvek možemo da sebe zagrejemo fizički, i obratno, fizička toplota proizvedena metaboličkim procesima može biti promenjena u duhovno-duševnu toplotu. Mi ne živimo da bi smo jeli, nego da bi smo razvili toplotu, jer duh želi da se razotkrije stvaralački rad na zemlji.

Tako je toplotni organizam od ogromnog značaja iako ga nije lako proceniti. Vatra ne stoji samo na početku evolucije. Ona stoji, u najužem smislu, na početku kulture, jer kultura označava impuls duha u životu nacija. Stoga bih volela da vatru nazovem hijerarhijskom materijom, izlivom izlivom božanskih stvaralačkih hijerarhija. Toplota nikad nije "nuz proizvod" nego pretpostavka za sve duhovne i telesne aktivnosti ljudskog duha. Ovo je kratak opis činjenice da naša individualnost, naše Ja, upravlja svim drugim funkcijama preko nezavisnog toplotnog organizma, aktivirajući, obuhvatajući i vodeći ih do suštinski ljudskog. Mi u nama nosimo minerale, biljne i životinjske procese, ali svi oni konačno moraju da budu podignuti do ljudskog stupnja kroz prisustvo Ja u toplotnom organizmu. Ovo počinje već kod razvoja embriona. U eksperimentu s životinjama, ukidanje toplote mladuncu ima katastrofalne posledice po telesni razvoj. Stvaranje zdepastih udova i ektopija srca (to jest premeštanje prema spolja) se bilo primećivalo. Ovo baca svetlost na činjenicu da je toplotni organizam naročito usidren u srcu. Srce, naše unutrašnje sunce, je fizički centar naše duhovne egzistencije. Mozak je, naprotiv, samo inteligentno ogledalo, moždani život je promenljiv život u slikama. Danas mislimo ovo, a sutra ono. Svet misli, vizualizacije, je svet odraza. Osećanje postojanja je, međutim, više vezano za život srca. Ovde živi savest, osećanje odgovornosti, odanost i slični kvaliteti vezani za srž individualnosti.

Skicirajmo toplotni organizam. On takođe ima dva odvojena pola, ali ih on ujedinjuje u kompletno jedinstvo. Pošto je uglavnom usidren u krvi, on je kod donjeg čoveka jako vezan za metaboličke organe. Ovde je proizvedena fizička toplota; posebni izvori razvijanja toplote su aktivnost jetre, aktivnost bubrega i pokretanje mišića. U gornjem čoveku, toplotni organizam obavija nervi sistem, on teži k napolje i mnogo toplote je izgubljeno. Mnoštvo ljudi u dvorani zagreva prostor ovim zračenjem gornjeg toplotnog organizma, a ne svojim nogama, mada isparavanje takođe doprinosi. Toplotni organizam je posebno aktivan gde god je Ja uobličeno i radi u telu; to jest, u srcu, rukama i na licu. Kod crvenjenja i pobleđivanja možemo da posmatramo dizanje i spuštanje talasa toplote.

Dobro je poznato da se temperatura stopala diže za vreme spavanja i anestezije. Ako je Ja u spavanju, nošeno astralnim telom, izdignuto od nervno-čulnog čoveka, on se ujedinjuje dublje s metaboličkim čovekom. Tada telo mora da bude zaštićeno od prekomernog hlađenja. Isto tako kod stanja iscrpljenosti, čoveku je potrebno veće snabdevanje toplotom od spolja. Posebno se kod nesreća s gubitkom svesti mora pobrinuti da se osoba koja je u pitanju ne ohladi previše. Ujutru, čovek zahvata svoje telo počinjući od stopala. Možemo sebi da predstavimo ovaj proces kao vrstu kružnog kretanja. Ja i astralno telo se u spavanju oslobađaju od nervno-čulnog sistema i zahvataju telo ujutro kroz organizam volje.

Kružno kretanje Ja i astralnog tela u spavanju

Ja koje toplotnom organizmu daje strukturu, može da se održi između +60 i -60 stepeni C. Prirodno, granice ne mogu biti tačno određene. Kod unutrašnjih temperatura razlika je mnogo manja i iznosi do svega nekoliko stepeni.

Kod pod-temperature, svi procesi su usporeni, kod povećanja temperature oni su ubrzani i aktivirani. Ako se smrzavamo ili se tresemo, toplotni organizam se skuplja, kao što je to slučaj na početku akutnog stanja groznice. Ono počinje sprečavanjem toplote prema unutra, žestokom navalom Ja u telo. Tek tad se toplotni organizam širi ponovo u groznicu.

Pošto je toplota telo Ja, potrebni su putevi toplote da bi osposobili Ja da se pojavi svugde u organizmu kao davalac ravnoteže, kao najviše sredstvo za humanizaciju svih procesa. Ako ovo nije moguće, to označava početak mnogih bolesti.

Prema tome, čitavo ljudsko biće je zaposleno u regulaciji toplote, u metaboličkom sistemu kroz razmenu proizvodnje toplote, u ritmičkom sistemu kroz širenje i skupljanje kapilara kao i kroz promenu učestalosti disanja i, najzad, u koži koja pripada nervno-čulnom sistemu, kroz lučenje znoja kao razrušujućeg i hladnog procesa.

O sposobnosti spontanog i nezavisnog pokretanja u vezu s problemom toplote biće reči u poglavlju "Mišićni sistem".

Najzad, vratimo se ideji toplote koja čini most između tela i duha, što je moguće preko činjenice da fizička toplota može da bude preobražena u etersku toplotu.

Životni Eter

Hemijski Eter

Kosmičke eterske snage

Svetlosni Eter

Toplotni Eter

Toplota

Vazduh

Zemaljski elementi

Voda

Zemlja

Fizička toplota je najviši od zemaljskih elemenata, toplotni eter je najniži od eterskih oblikotvornih snaga. Elementi, kao i oblikotvorne snage aktivne u njima, su nastali u svetskoj evoluciji jedan za drugim. U svojoj knjizi "Osnovi tajne nauke", Rudolf Steiner pokazuje kroz tri pred-stanja zemlje polagani razvoj prvobitne vatre u sve veće eterske snage u jednu ruku, a u drugu u prateća stanja kondenzacije, do na zemlji završnog elementa "Zemlje" ili minerala, mrtvi element nastaje a iznad životni eter, oblikotvorna snaga koja obdaruje obrazovana tela zemaljskim životom. Sledeća slika ovo može da razjasni.

SVETSKA EVOLUCIJA I ELEMENTI

Ove činjenice ilustruju centralnu poziciju elementa vatre kroz sva planetarna pred-stanja koja su na zemlji bila ponovljena na početku njenog razvoja. Kada su ove oblikotvorne snage sjedinjene s svetom materijom našeg fizičkog tela i dozvane u "život", proizilazi zemaljski život. Duhovni život čoveka ima za svoju osnovu slobodne eterske snage koje su nošene, držane na okupu i zatvorene vatrom.

U toplotnom organizmu naše glave događa se stalno smenjivanje fizičke aktivnosti i duhovne aktivnosti. Ako je fizička toplota osnova za telesnu aktivnost ega, eterska toplota koja struji k glavi je osnova za našu oblast svesti prožete s Ja.

Na početku svake kulture nalazi se gospodar vatre, ali bez eterizovane vatre, bez toplotnog etera, nema duhovne kulture, nema života saznanja.

Naše okretanje k svetu s interesovanjem je već hod po stazi toplote. Čuđenje, divljenje, koji su početak svih mudrosti, su sami po sebi nežno zagrevanje duše. Gde god se duh okrene, on se može kretati jedino po stupnjevima toplotnog razvoja, razvijanja toplote u fizičkoj, eterskoj i duševnoj oblasti. Ako je toplota u osnovi oskudna sve se raspada. Ako naše mišljenje postaje "hladno" imamo, kao što Gete kaže, samo "delove u našoj ruci". Moćni medju-odnosi koji karakterišu daleko-sagledivi duh su izgubljeni. Ovaj proces promene od fizičke do eterske toplote, ova eterizacija krvi, u značenju Rudolfa Stejnera je najviši nivo naših fizičkih procesa; ovde sve teče u duhovno. Ako je plamen oduhovljene toplote krvi gorući u nama u sudovima glave, takoreći, mi smo sposobni, preko posebnog napinjanja našeg života saznanja da dođemo u kontakt s objektivnim svetom duha.

Toplota kao element, nosi čitav hrišćanski razvoj ega. Ja. Ovo isijava iz redka Kristijana Morgensterna: "K tebi ja podižem svoje srce kao pravu izvornu posudu Grala", u koju Sveti Duh u obliku goluba pušta da teku lekovite nebeske snage. Jer Maštovite slike istorije Grala se tiču tajni veze Krvi, Ja i Duše Sveta. One opisuju staze na kojima ljudski duh pronalazi kosmički duh. Ne bi više trebalo da postoji bilo kakva sumnja u vezi s činjenicom da je briga za toplotni organizam najveće pravilo i zadatak medicine utemeljene na duhu.

On može da bude negovan i podstican s telesnog kao i s duhovnog aspekta. Naša kultura nije više svesna njegovog osnovnog značaja. Mi živimo u stalnoj bitki za temelje ljudskog duha i stvaramo, kroz njegovo poricanje, mnoštvo bolesti uzrokovanih hladnoćom, podjednako fizičkim kao i duhovnim fenomenom propadanja.

Mudri ljudi srednjeg veka su znali kako da cene vatru u njenom sveprodirućem značenju, što je prikazano jednom starom vatrenom pesmom Ružokrstaša, u kojoj je četvorostruka vatra bila naznačena i koja je bila svedok činjenice da još uvek postoje ostaci drevnog znanja koje odražava staru mudrost o elementima koji se tiču četiri stanja svetske evolucije.

Sličan eho se može naći kod Paracelzusa, u njegovom davanju imena mešavini tečnosti koje iza četiri temperamenata.

Pesma vatri:

Bori se za vatru, traži vatru,

Biće ti vatra,

Daj vatru vatri, kuvaj vatru vatri,

Baci telo, dušu i duh u vatru,

Tada imaš mrtvu i živu vatru,

Biće ti crna, žuta, bela, crvena vatra,

Rađaj tvoju decu u vatri,

Daj im hranu i piće u vatri,

Tako će ona živeti i umreti u vatri,

I jesu i ostaće u vatri,

Sve njihovo srebro i zlato će postati vatra