Dvostruka Faustovska priroda čovekove duše koji se nalazi na duhovnom razvoju nam nameće mnoga pitanja na našem tragalačkom putu, kao što su: zašto je nauka nemoćna da odgovori sve, zašto je svet prošaran srećom i bolom, da li slobodna volja postoji, šta je svest, zašto nije svaki čovek duhovan, i mnoga druga pitanja. U svojoj knjizi P. D. Uspenski odgovara na aktuelna pitanja koja se nameću savremenom čoveku - tragaocu, i to sa izrazitom jasnošću i jednostavnošću pristupačnom svakom ko ima uši da čuje.

Problem nauke

Za one koji su upoznati u nauku mogu razumeti jasno kako nauka radi, ali većina će prevideti očigledne posledice koje izlaze iz poznatih premisa. Svesni smo da je osnovni alat nauke analiza (raščlanjivanje) problema, možemo reći: prirode. Kako se tehnologija razvija brzim tempom, tako rastu i mogućnosti da se u nauci ustanove nove relacije, potvrde stare, i predvide nove mogućnosti. Posledica toga je sve uža specijalizacija naučnika i samih naučnih pravaca. Nauka se od početnih metafizika fragmentira na posebne grane, od kojih se neke bave samo po jednim aspektom pogleda na prirodu, gotovo zanemarujući ostale. Doktorske teze se ponekad baziraju na samo jednom malom problemu kakav je na primer: ispitivanje uzorka (epruvete) samo za jedan materijal i to u određenim uslovima. Takva podela nauke, takvo usitnjavanje je počelo da predstavlja problem jer jedna grana nije mogla da pokrije sve u šta je ulazila. Zato su počele da nastaju multidiscipline (na neki način vraćanje korenima nauke) ali ni one izbliza nisu mogle da objasne sve što treba.

U svemu tome naravno ne može se zapostaviti da čovek mnogo brže razvija tehnologiju nego što može da se privikne na nju. Izumi ne idu ispred vremena, koliko su otišli ispred samog čoveka, i spremnosti njegovog bića da se suoči sa svim tehnološkim izrodima. Javlja se jako važno pitanje gotovo u svakoj oblasti nauke sada: zaštita životne sredine!

Zajedno sa svim problemima, u nauku je umilelo još jedno pitanje, zapravo pitanje koje postoji još od nastanka prvih metafizičkih polemika, staro koliko i sam čovek: pitanje etike. Svaka naučna grana ima i svoje etičke aspekte, ali poznato je da etika nauke ne samo da zavisi od mogućih potencijala naučne grane, već i od sebičnih ambicija pronalazača koji stoje iza svojih izuma, ponosni svojim (prečesto rušilačkim) intelektom. Etika u nauci ni izbliza ne odgovara na pitanje etike, što je u suštini smešno, ali potpuno jasno, jer svako telo ima i svoju senku.

Dakle, šta nam preostaje? Svet i nauka su toliko raščlanjeni, da nam izgleda gotovo nemoguće da preko nauke načinimo celovitu sliku sveta u svetlu smisla postojanja. Postoji li dakle nešto što može rešiti sve ove probleme? Postoji li jedan odgovor na svako od ovih pitanja: čovekova priroda, životna sredina, etika? Naravno da postoji, i odgovor nije horizontalna nauka, odgovor je duhovna nauka!

Psihologija čovekove moguće evolucije

Možda najstarija nauka, kako ističe Uspenski, je psihologija. I to ne psihologija kakvu poznajemo danas, već u svojoj biti jedna zaboravljena psihologija. Ova zaboravljena psihologija o kojij priča Uspenski je pronašla svoj put iz dubina ljudske duše, i došla do trenutka da se obelodani savremenom čoveku. Kakva je to psihologija? To nije psihologija koja se bavi čovekom kakav trenutno jeste, već onakvim kakav je potencijalno (moguć da bude). Dakle, to je psihologija čovekove moguće evolucije.

Osnovna razlika između "nove", horizontalne (materijalne) psihologije, i zaboravljene psihologije jeste u tome da se čovek posmatra na sasvim različit način. Dok naučna psihologija traži sva moguća opravdanja za čovekove postupke, bez ikakvog izgleda da će ikada rešiti sve, psihologija čovekove moguće evolucije u korenu saseca sve probleme čoveka sklanjajući nam sve iluzije pred očima. Poznato nam je da se savremena psihologija (kao što je Jungova, i na moje znanje neke terapije Kognitivne psihologije) okreću starim mudrostima za "lek za čovekove duševne boljke". Ne bez razloga, to se dešava u tačno određenom dobu. U čemu je stvar?

Uspenski ističe da čovek kakvog ga je poznavala psihologija tadašnjice (a i sadašnjice velikim delom) nije ni malo onakav kakav je on zaista u stvarnosti. Čovek nema permanentno Ja. Čovekova psiha je u suštini sastavljena od mnogih Ja-ova, koji se smenjuju u mnogim trenucima čovekovog "budnog" stanja. Posledica ovoga je nagla promena raspoloženja, kretanje od smeha do suza, razna ponašanja posle kojih se zapitamo "Kako sam JA ovo mogao/la da uradim???", ne shvatajući koliko malo smo slobodne volje imali pri tome. U svojoj knjizi, Uspenski nam predstavlja čoveka na sasvim novi način, na način na koji ga vidi i dobar deo savremene nauke! Čovek je mašina!

Kako je to moguće? Tesla (savremenik Uspenskog) je to istakao u jednom od svojih tekstova, da je čovek u suštini automat koji reaguje na nadražaje spoljašnjosti, činjenica koju Uspenski potvrđuje, ali nadgrađuje i dalje. Čovek je mašina koja poseduje nekoliko centara, tri da budem precizan: intelektualni centar (smešten u mozgu), emotivni centar (smešten u solarnom pleksusu) i instinktivno-motorni centar (smešten u kičmenoj moždini). Činjenica koju pokazuje duhovna nauka, a i čovekovo iskustvo, je da čovekova mašina ne radi kako treba. Centri čovekove mašine ne rade ni izbliza potencijalom kojim bi trebalo da rade, niti rade harmonično uopšte. Ovo je zato što čovek još uvek ne shvata u kolikoj je meri čovek. Čovek koji nasluti tu svoju prirodu je tragalac. On svojom uspavanom svešću stiče potencijal da se probudi i dovede u sklad svoje centre. Prvo mora shvatiti koja su ta dva mehanizma koja čoveka zadržavaju u njegovoj patnji. To su identifikacija i konsideracija.

Spoznati sebe ne znači upoznati aspekte svojih nebrojanih Ja, već znači shvatiti svoju mehaničku prirodu, i osloboditi suštinsko čovekovo biće - esenciju. Čovek se sastoji od esencije i personaliteta (ličnosti). Kod prosečnog čoveka, personalitet je razvijeniji od esencije, zato i dolazi do patnje čoveka, ili pasivne predaje strujama materijalnog postojanja, bez slobodne volje. Nova psihologija čovekove evolucuje nam pomaže da razvijemo našu esenciju, koja se tipično kod čoveka prestaje razvijati još u ranoj mladosti. Koji su to metodi za razbijanje zablude mnogostrukih Ja? To su samo-posmatranje, i samo-podsećanje. Međutim postoji i treća karika koju Uspenski ističe, i to sa dobrim razlogom, to je raspoznavanje i odricanje od negativnih emocija.

Kako to on objašnjava? Šta su to negativne emocije? U suštini, sve emocije koje poznaje prosečan čovek, i čovek koji se nalazi još uvek na duhovnom putu pre posvećeništva, su negativne emocije. To su emocije koje jednostavno imaju svoju senku. Iza ljubavi uvek će se podlo keziti ljubomora da je pokvari, iza humanog dela darežljivosti, stajaće naduveni likujući Ego žedan moći, i u suštini iza svega toga stoji čovekova mašina - samopotvrđujuća delatnost mnogostrukog Ja. Zato čovek nikada ne može istinski biti dobar, ne može nikada istinski upoznati ljubav, i takav čovek koji ne radi na duhovnom razvoju nikada neće živeti, već će samo biti življen.

Ako se sa svih ovih tvrđenja osvrnemo na Jungovu psihologiju primetićemo da mogostruko Ja koje spominje Uspenski vidimo u ovoj spihologiji kao komplekse: i Ego sam, Jung naziva sa razlogom Ego-kompleks. Slična ideja se probija i ovde. Novo jedinstveno Ja o kome Uspenski priča da mora da se razvije primenom tehnika koje nova škola nudi, je Sopstvo o kome priča Jung (ono u čiju se korist Ego povlači u poznijim danima čovekovog života, ali nažalost ne u potpunosti). Nije na odmet da se primeti da se mnoge slične ideje rađaju u periodu života Uspenskog između 1850.-ih i 1950.-ih a to su ideje koje nam donose: dr C. G. Jung, dr Rudolf Štajner, ing. Maks Hajndl, J. van Rajkenborg, P. D. Uspenski i dr. Otud se može i shvatiti (neopravdano rečeno) "mistično" shvatanje Jungove psihologije. Jasno se ovime ukazuje na univerzalnost ideje.

Petar Demijanovič Uspenski (4.4.1878-2.10.1947) je jedan od istaknutih ezoteričnih filozofa koji je bio na tragu Gurđijevih učenja. U poznijoj fazi svog rada razvio je svoj sistem samorazvoja, obrazložen u knjigama od kojih su najvažnije objavljene posle njegove smrti.