U zemlji elementarnih bića vreme se odvija drugačije nego u našem, materijom obeleženom svetu. Zbog toga, ne bi bilo primereno da se u vezi sa elementarnim područjem govori u terminima prostornog sistema. Ono što smatramo prostorom, samo su veze koje elementarna bića neprestano uspostavljaju sa našom prostornom dimenzijom, i održavaju ih iz naraštaja u naraštaj.

Više puta sam spomenuo energetsko žarište svesti elementarnog bića, takozvanu pupčanu vrpcu preko koje su sluge prirode povezane sa predmetom svog zadatka. Ta veza za elementarno biće ima dalekosežne posledice. Faun ne može da napusti stablo koje mu je povereno u zaštitu, dokle god u biljci postoji i najmanji trag života. On ostaje povezan sa njom, a može da se kreće u energetskoj zoni drveta.

Prostorna ograničenost razvijenih bića drugog i trećeg nivoa je prilično relativna. Za njih takođe važi pravilo da se elementarno biće u okviru prostornih koordinata zadržava tamo gde svojim žarištem dodiruje strukturu u prostoru. Deva predela može lako da se pomera po okolini koja joj je poverena, ali se ipak raiestezijski može povući granica koju deva uglavnom ne prelazi i koja određuje prostor njenog delovanja. Isto tako, unutar tog područja možemo potražiti mesta sa kojima je u uskoj vezi. Ona se odlikuju jakim zračenjem, pa ih u predelu možemo prepoznati kao energetska središta.

Za opis prostornih koordinata jednog elementarnog bića ne bih upotrebio izraz "prostorna struktura" jer se taj pojam odnosi na tri poznate fizičke dimenzije: visinu, širinu i dubinu, već bih radije govorio o "prostornom rasporedu". Taj prostorni raspored nije dimenzija koju bismo lako razumeli, pa bih najpre želeo da je objasnim na primeru antičke boginje Ekurne.

Svi oskudni zapisi iz antike koji pominju Ekrunu, odnosno Ekornu, nađeni su na močvarnom području južno od Ljubljane. Na osnovu unutrašnjeg doživljaja, opisao bih Ekurnu kao nimfu predela koja je postigla najviši stepen razvoja elementarnih bića vode. Obzirom na njenu ulogu možemo je uporediti sa devom predela, samo što je nimfa predela vodeći um livada uz vodu, močvare ili jezera. O toj ulozi govorio sam kada sam spominjao pašnjake oko Tirniha. Ekurnu u ulozi nimfe predela vidim kao svetlucajuće žarište zvezdanog oblika koje pulsira visoko iznad ljubljanskog močvarnog područja, radijalno isijava kroz atmosferu i dodiruje sve delove predela koji su joj povereni. Pritom se oblikuje karakterističan sferni oblik nimfe ili deve predela. Ova bića svoju posebnost izražavaju prelivanjem boja.

Lik Ekurne na tom području je tačno određen, a pokazuje se kao da leluja tačno na određenoj granici u odnosu na obalu nekadašnjeg jezera koje se približno pre dve hiljade godina pretvorilo u močvaru. "Tačnu određenost" označava pojas suve zemlje na mestu na kom je nekada bila obala jezera, o kojoj su svojevremeno plesom brinule rustalke. Isušivanjem močvare zagušen je vodeni karakter predela, a sa njim i ples rustalki, ali ne i područje uticaja nimfe predela.

U decembru 1993., po narudžbi galeristkinje Taje Brejc, koja je svoju galeriju u Ljubljani nazvala imenom Ekurne-Equrna, detaljnije sam ispitao oblike u kojima se pojavljuje nimfa. Najpre sam se zapitao da li bi mogla da se pronađe tačka u kojoj bih mogao da dođem u dodir sa njenom jasnom prisutnošću. Verujem da su nimfe poput Ekurne potpuno stvarna bića koja postoje hiljadama godina, i koja u predelu neprekidno, što znači i dan-danas, obavljaju svoj zadatak. U različitim kulturama koje su u određenim razdobljima naseljavala prostor u nadležnosti nimfe predela, takva bića su pod raznim imenima poštovana kao božanstva.

U radu sa elementarnim bićima navikao sam da vođstvo obično prepustim palčiću. Svog vodiča upoznao sam jedne večeri u parku ispred predsedničke palate u Ljubljani. Naš susret se odigrao pod dirljivim okolnostima.

U februaru 1983., na seminaru u ljubljanskom Cankarjevom domu zajedno sa ostalim učesnicima bavio sam se jednom akupunkturnom tačkom koja je bila naročito čvrsto blokirana. Tačka se nalazila na mestu na kojem je bio spomenik Borisu Kidriču. Pre nego što sam počeo da tragam za Ekurninim tačkama, otišao sam još jednom u taj park da se uverim da li su naši pokušaji imali dovoljno dubok zahvat. Osećaj mi je govorio da je sve u redu, i radovao sam se prijatnom zračenju tog mesta, kada sam iznenada primetio da mi se palčić koji mi je dosezao do struka približava.

Najviše me iznenadilo njegovo neopisivo duboko osećanje zahvalnosti kojim me je obasipao. Dok sam se osvrtao oko sebe pokušavajući da ustanovim čime sam je zaslužio, trudio sam se da prevedem njegove izraze zahvalnosti koje mi je uputio u obliku osećanja. Zahvalnost je bila upućena meni kao predstavniku grupe, a učestvovale je najmanje dve stotine ljudi, u poslu oslobađanja koji smo obavili u parku. Rekao mi je da je stanovnicima parka od tada neopisivo lepše da žive u njemu.

Stvar sam shvatio ozbiljno i uspravio se kako bih primereno svečano primio zahvalnost u prostoru ispred predsedničke palate. U tom trenutku mi je sinulo da bih mogao da ga, za uzvrat, zamolim da mi pokaže gde su drevne kulture komunicirale sa Ekurnom, nimfom predela. Nadao sam se da ću možda saznati nešto više o njoj kada pronađem mesta na kojima su je poštovali tokom dugih vekova.

Po svemu sudeći, palčiću se moja molba činila sasvim razumnom, pa smo smesta krenuli na put prema nekadašnjoj obali močvarnog jezera. U levoj ruci koja se sporo klatila, jasno sam osećao njegova uputstva gde da skrenem. Povremeno bih se osvrnuo ka njemu da bih ga bolje pogledao. Pažnju mi je privuklo nešto što osvetljava pitanje "prostornog poretka" elementarnog sveta. Naima, palčić nije trčao pored mene, nego je udobrno, podvijenom desnom nogom, sedeo uz mene. Dakle za pomeranje iz jedne tačke protora na drugu, telesni napor mora da se učini samo u prostoru ljudi. Palčić je naprosto tamo gde je koncentirana njegova svest; u ovom slučaju, bio je meni sa strane. Prema tome, gde sam bio ja, bio je i on.

Moj pratilac mi je pokazao tri mesta u kojima sam prepoznao prostore tri sveta gaja koji su nekada bili posvećeni nimfi predela. Prostor koji je, po mojoj proceni, najstariji, nalazi se na obodu srednjevekovnog gradskog jezgra-tačno tamo gde je danas galerija po imenu Ekurna. Smestio bih ga u mlađe kameno doba. Drugo mesto proteže se duž potočića koji izvire u današnjem parku Tivoli, a koji se prvobitno ulivao u jezero, odnosno močvaru koja je sada isušena. Kasnije potok je postavljanjem brane bio pretvoren u ribnjak, pa se danas jedva može osetiti posvećeni sjaj nekadašnjeg gaja, iako leži usred parka. Mislim da je ovo bilo sveto mesto Veneta i Kelta. Treće mesto koje je bilo posvećeno Ekurni, verovatno u antičko doba, nalazi se ispred zidina nekadašnjeg rimskog grada Emone, čiji ostatci se čuvaju u Mirju. Stari sveti prostor leži na Gradaščici, čiji tok verovatno opsuje obod nekadašnje močvare. Na sreću, tu je jedan ugao ostao potpuno slobodan, zarastao starim tužnim vrbama, borovima i brezama. Na tom blagoslovenom komadiću gradske zemlje koji je pošteđen ljudskih zahvata, oseća se bogat puls svetog gaja. Tu sam ušao u trag vrstama elementarnih bića, pored ostalih i nimfama predela, koja sam tražio.

Na sva tri mesta posvećena Ekurni opazio sam nimfu prožetu individualnošću njenog bića, zaodenutu u oblik lepog ženskog tela. U svakoj njenoj prisutnosti, osetio sam uočljive razlike. Rekao bih da je stepen svesti na kojoj su je poštovali u pojedinim kulturama uticao na kvalitet njene prisutnosti. Na mestim starijih kultura njena prisutnost bila je opipljivija nego u antičkom ambijentu, jer su je tada uzdigli na pijedestal lokalne boginje.

Primer boginje Ekurne govori da u prostornoj hijerarhiji elementarnog sveta postoje dve dimenzije. Prva, koju ću nazvati eterična, kod Ekurne izgleda poput svetlosne kugle koja obuhvata određeni predeo. Druga, astralna dimenzija, nastaje kroz kontakte nimfe sa materijalnim nivoom koji je obeležen religioznim uverenjima starih kultura. Na taj način je nimfa razvila svoje likove koji su bili fokusirani na određena mesta, i u čijim granicama se manifestovala u punoj snazi i lepoti. Stoga ona nije bila samo boginja koju ljudska misao stvara u ritualu. Bila je stvarno biće.

Sa Ekurnom sam se upoznao u prekrasnom kutku prirode na Gradašnici. Njena prisutnost u astralnoj dimenziji potvrdila mi se nedelju dana kasnije, 8. decembra 1993., kad sam je zamolio da mi pokaže energetske tačke u predgrađu Ljubljane gde je njen uticaj naročito izražen. Čitav dan sam šetao sa Ekurnom po Ljubljani, čiji prisutnost sam osećao na levom ramenu. Pokazala mi je petnaest energetskih lokacija, među njima i "kapelicu Device lurdske" u Rakovniku, sa nimfom studenca. Mnoga mesta koja mi je pokazala, kasnije sam uključio u studiju o vitalnim strukturama gradskog prostora koju sam radio za Urbanistički institut Slovenije. Ustanovio sam koja mesta su energetski važna za kvalitet života u Ljubljani i predložio da se u okviru novog urbanističkog plana te tačke zaštite od nepromišljenih zahvata u prostoru. Time želim da kažem da nimfa predela ne pripada dalekoj prošlosti, već i da živi u našem vremenu!

Na primeru Ekurne jasno se pokazalo da elementarna bića koja su prisutna u eteričnoj dimenziji prostora dodiruju i prostor na fizičkom nivou, na kojem prebivamo mi, ljudi, u svojim otelovljenim oblicima. Međusobna delovanja obe dimenzije, koje možemo razaznati iz vitalno-energetske strukture određenog mesta, ispitivao sam sa umetnikom i radiestezistom Petrom Štrausom u Harmansdorfu, u Bavarskoj.

Iznad Harmansdorfa, centra za unapređenje umetnosti i kvaliteta života, koji potpomaže zadužbina Švajsfurt, uzdiže se onizak brežuljak na kom stoji stari pčelinjak. Ispitavanjem otkrio sam da taj breg predstavlja sakralni prostor za okolni predeo, sa panovim žarištem na jednoj i žarištem deve predela na drugoj strani pčelinjaka. Moj kolega radiestezista je na mestima oba žarišta pronašao dva dragocena ukrštanja, na kojima su ta bića zakačila svoja žarišta. Fokus deve leži na preseku dve linije podzemnih vodenih tokova, i to ne obične vode, već vode sakralnog značenja. Jedna prolazi kroz pčeljinjak i dalje kroz sedište pana predela koga sam prethodno opazio osećajem. Zanimljivo je da panovo žarište leži baš iznad ukrštanja toka vode sa dva pojasa koji, prema radiestezijskim iskustvima, posebno podstiču rast biljaka.

Tvrdnja da prisutnost elementarnih bića na jednom mestu zavisi od određenih energetskih pojava inicira pitanje o tome na koji način se to dešava. Sa jedne strane, iz opisa brojnih zadataka koje elementarna bića obavljaju, mogli smo da zaključimo da ona nisu ravnomerno raspoređena po predelu. Sa druge strane, hijerarhijsko uređenje elementarnog sveta govori da je njihova prisutnost na nekim mestima jača nego na drugim. Pan je stvarno prisutan u "svom" predelu, iako je zbog eteričnog karaktera fokusom usidren na jednu ili više specifičnih tačaka. Pojedine vrste elementarnih bića svoj posao obavljaju na izabranim prostorima, na primer na vilinskim stablima. Odatle se njihovo dejstvo širi na okolinu.

Na osnovu ovih spoznaja i neposrednih ličnih iskustava u predelu, uveo sam pojam "prirodno svetilište" kojim označavam prostor na kojem je posebno zgusnuta prisutnost razvijenih elementarnih bića. Prirodno svetilište po svojim glavnim obeležjima odgovara arhaičnim oznakama svetog gaja. Ipak bih želeo da razdvojim pojmove. Sveti gaj, naime, zbog verske posvećenosti i obrednih običaja uglavnom odražava uticaj čoveka. Nasuprot tome, prirodno svetilište u savršenom izobilju životne snage i svetosti postoji samo po sebi, kao središte iz kojeg razvijena elementarna bića deluju na okolni prostor. Uveren sam da su stare kulture za svete gajeve pravilno birale baš takva prirodna svetilišta.

Zanimljivo je da sam prvo takvo prirodno svetilište pronašao 21. aprila 1993. u centru Hamburga, kod malog ribnjaka u Frauentalu, što je u stvari produžetak Alsterskog jezera. Tamo je na zemljištu bivšeg ženskog manastira iz vremena između 1295. i 1530. izrastao mali "park hrastova". Išao sam da pogledam da li ću u njemu možda osetiti prisustvo vila prostora. I zaista sam kod jednog američkog hrasta koji se naginje prema sredini parka, tačno u smeru u kom se naginje, odredio žariše grupe vila prostora. Bio sam radoznao jesu li u blizini, možda, još neka druga žarišta elementarnih bića. Pritom sam našao:

-rusalke pod vrbom koja raste nad jezerom,

-muški polarizovane palčiće kod jednog razbarušenog hrasta,

-ženski polarizovane palčiće pod prastarim šupljim hrastom koji se nalazi tik do puta,

-žarište anđela na hiljadugodišnjem izbrazdanom hrastu,

-duhovne vatre na jednom mladom hrastu niske, zamršene krošnje,

-elementarna bića ravnoteže (vidi ribu Faroniku, I poglavlje) pod hrastom koji stoji blizu puta i kod koga se tri donje grane ukršteno obavijaju oko debla i oblikuju otvoren krug, kosmogram ravnoteže,

Moguće je da su tamo bila prisutna i druga bića, drugog i trećeg nivoa razvoja, ali da ih tada nisam umeo da prepoznam.

Narednih meseci kad sam zbog razliličitih poslova putovao Evropom, svuda sam otkrivao prirodna svetilišta. Tri sam već pomenuo - Venerino uzvišenje na Srakanama, tirinški park starog grada i padinu na Menšbergu iznad Salcburga obraslu šumom, gde boravi kraljica nimfa. Poučan je i primer prirodnog hrama na nekada svetom kelnskom brdu koji danas stoji usred kelnske katedrale na gotovo potpuno izgrađenom području, iako se o njemu još uvek staraju elementarna bića. Zaboravljeni kutak nedirnute prirode u Ljubljani gde boravi nimfa predela Ekurna, pokazuje da je za grad važno da se ostavi neki zarastao komadić zemlje.

Inače sam ustanovio da su u gradovima najviše sreće imala ona prirodna svetilišta koja su ljudi, svesno ili ne, u 18. i 19. veku uključili u parkove. Takve primere nedirnutih prostranih prirodnih svetilišta našao sam u parku iza starog grada Cecilienhofa u Potsdamu blizu Berlina, u Garden Folkparku u Kielu i u kensingtonskim vrtovima u Londonu.

U nekim slučajevima, senzibilno osmišljeni oblici parkova nudili su elementarnim bićima povoljne uslove za nastanjivanje. Ponekad im je bila draža divljina daleko od uhodanih staza. Čovekova sklonost da sve oko sebe rešava mentalnim putem posebno ugožava elementarna bića. U brizi za parkove treba paziti da se u njima ostavi nešto "divljih" ostrvaca i da se, pre svega, od seče poštedi drveće i grane neobičnih oblika, jer se tu mogu nalaziti žarišta elementarnih bića ili oblikovani kosmogram.

U prirodi prepoznajemo prirodna svetilišta po njihovoj plemenitoj lepoti i zračenju ili po posebnim oblicima kamenja, drveća i slično. Po pravilu povezana su sa energetskim centrima na vitalno-energetskom i duhovnom nivou. Mogu biti uključena u energetsko tkivo tih tačaka, a mogu da predstavljaju protivtežu energijama centralnog svetilišta.

Kada sam u martu 1994. istraživao energetske linije u švajcarskom području Silend, severno od Berna, imao sam prilike da proučim raspored prirodnih svetilišta elementarnih bića, čije sam područje uticaja mogao prilično tačno da razgraničim. Centar predela južno od jezera nalazi se na Brdu sv. Jodla, u blizini mesta Ins; za donji predeo jezera prirodno svetilište je na padinama planine Jura iznad Tišerca, dok se središte inteligencije za gornji predeo nalazi iznad Landerona. Može se dodati još jedno (četvrto) prirodno svetilište koje za Silend ima ulogu usklađivanja i povezivanja. Ono leži na strmom grebenu ostrvceta Šingelinsel, nedaleko od ostrva sv. Petra, usred jezera Biler. Ispod gipkog bora koji ima nekoliko debala otkrio sam sedište pana ovog područja oko koga se smetio kompletan dvor elementarnih bića.

Prirodno svetilište iznad Landerona na strminama Jure može biti model svih takvih mesta u Silendu. Žarišta vodećih inteligencija pojedinih elemenata označena su stenama koje je lednik ostavio u ledeno doba. Jedino se žarište vila prostora nalazi kod crkve sv. Ane, na bregu koji dominia okolinom u blizini mesta Komb. Jedna stena je prekrivena plitko uklesanim udubljenjima koja svedoče o povezanosti čoveka sa elementarnim bićima iz roda palčića.

Osećaj mi je govorio da su mala udubljenja ljudima služila da u posudicama prinoe simbolične darove kojima će osigurati povezanost plemena sa svetom elementarnih bića. Dok sam stajao na steni, u meni je iznenada oživelo sećanje na davno predhrišćansko vreme, sačuvano na tom mestu. Video sam grupu ljudi kako igraju oko stene u sporom, ali ekstatičnom ljuljanju u smeru kazaljke sata.

U pričama o vilama i patuljcima mogu da se nađu brojni podaci o važnosti rituala posvećenih elementarnim bićima. Na primer, da bi osigurali saradnju patuljaka pri čuvanju stoke, ljudi su im redovno na pašnjak ili polje donosili simboličan deo porodičnog obreda.

Na primeru prirodnog svetilišta iznad Laderona možemo da kroz dugi tok istorije rekonstruišemo razvoj takvih centara inteligencije u predelu. Prvobitno su tu postojali dominantni pejžažni oblici, odnosno stene koje je za sobom ostavio lednik, da bi zatim elementarna bića svih vrtsa, u procesu oživljavanja predela izabrala svoja žarišta.

Ljudi neolitske kulture koji su se ovde prvi naselili, bili su još uvek dovoljno vidoviti da primete svetlost određenih brda ili stena i da ih kao kultna mesta i dalje razvijaju. I kasnije kulture su na svoj način i drugačijim obredima nstavile sa poštovanjem tih mesta.

Čak je i hrišćanska kultura, svesno ili nesvesno, osećala vezu sa tim tradicionalnim svetim mestima na kojima je gradila prve crkve, čak i onda kada su bila daleko po strani od sela, što se često dešavalo.

Jedan takav primer je crkva sv. Teodula koja je nakada stajala na rubu prirodnog svetilišta u području sv. Jodla, kod Insa. Iako odavno ne postoji, podaci o njoj sačuvani su u starim dokumentima.

Od crkve u nekadašnjem svetom gaju iznad Tišerca ostao je samo toranj u čijoj blizini je postavljena krajnje profana streljana. Taj čin odražava poslednji i najžalosniji stepen otuđenja čoveka od prirodnog svetilišta. Iz svesti savremene civilizacije nestao je i najmanji trag o njihovom pravom značenju za život u predelu.

Voleo bih da svojim sadašnjim nastojanjima podstaknem preokret u tom procesu koji je došao do najniže tačke. Uveren sam da danas još uvek dovoljno razumemo suptilne mreže ekosistema, toliko koliko je potrebno da možemo logički da razumemo ulogu prirodnih svetilišta kao centara inteligencije u predelu. Prema tome, sledeći korak u brizi za okolinu trebalo bi da bude taj da se prestane sa iskorišćavanjem prirodnih svetilišta u svetovne svrhe.

Kao značajne biotope, treba ih zaštititi zakonom kao nacionalne parkove ili prirodne rezervate. To bi, u svakom slučaju, bio prvi prilog novoj, kreativnoj vezi između civilizacije elementarnih bića i civilizacije čoveka. Sledeći koraci bi, po mom mišljenju, morali da dovedu do duhovne povezanosti između obe evolucije koja bi bila dublja nego ikada ranije.

Uopšteno, na svim mestima na kojima pulsira život, moraju da postoje centri inteligencije prirode koje nazivam prirodnim svetilištima. T svakako važi i za mikrokosmos prirodnog vrta. U svakom vrtu koji je brižno i sa ljubavlju obrađen, postoje žarišta bića sva četiri elementa. Obično su među njima i predstavnici viših nivoa razvoja. Bogatstvo raznih bića prirodnog hrama u vrtu najviše zavisi od čovekove svesti.

Ako prilikom obrađivanja bašte isključivo dajete prednost zaradi to će jako ograničiti životni prostor elementarnih bića. Sa jedne strane, njihova svest je na osećajnom nivou, tako da kada obrađujemo vrt bez pravih osećanja, tada i sile koje razvijena elementarna bića privlače na obrađeno zemljište postaju slabije. Sa druge strane, to ne znači da je dovoljno da baštovan voli prirodu. Ljubav prema prirodi i elementarnim bićima mora da se izrazi i u oblikovanju vrta.

U našem vrtu u Šempasu smo, na primer, tu i tamo između leja postavili manje i veće kamenje, a oko njega lekovito bilje i cveće. Tako da se svuda nalaze komadići zemlje posvećeni lepoti i radosti življenja koji ujedno elementarni bićima služe kao žariršta. U antičkim grčkim vrtovima redovno je postojao zarasli kutak, "sveti kutak" (grč. temenos) gde su emelentarni duhovi imali svoj prostor za obnavljanje. U Fajndhornskoj zajednici sama elementarna bića su u kontaktu sa Rokom preporučila da im se ostavi divlje mesto.

Iz sospstvenog iskustva mogu da potvrdim da su elementarnim bićima u bašti potrebne tačke prepuštene prirodi. Tu će se ona smestiti i odatle potom odlaziti za svojim poslovima na obrađene leje.

Događa se da bašta leži na onom mestu na kojem je nekada davno, pre nego što se čovek naselio, bilo prirodno svetilište. U takvom slučaju se na prijatan, ponekad možda i zastrašujući način, pojavljuju sile i prisutnosti koje daleko prevazilaze okvire porordične bašte. Ako je tako, budimo zahvalni zato što smo "odabrani" za zbinjavanje prirodnog hrama i pokušajmo, korak po korak, da ustanovimo na koji način najbolje možemo da ga zaštitimo i kako se može pomoći pri oblikovanju žarišta pojedinih bića.

Loše je kada je na takvom prostoru nešto izgrađeno. Tada može da dođe do burnih reakcija potisnutih "prastanovnika", što može da izazove nepodnošljive smetnje. Veštačko uklanjanje takvih smetnji značilo bi još surovije gušenje inteligencije prirode. Umetso toga, preporučujem da pogođena bića preselite u vrtove ili na nova žarišta koja se mogu oblikovati umetničkim osećajem, negde u blizini zgrade, na način koji sam opisao u prvom poglavlju na primeru uništenog izvora. Pre nego što se preduzmu korci u tom pravcu, potrebno je dubokim emocijama uspostaviti kontakt sa tim bićima i iskreno im se izviniti za počinjenu nepravdu.

Predeo prirodnog svetilišta možemo razumeti kao celovito područje na kojem borave elementarna bića svih vrsta i svih nivoa razvoja. To je stvarno samostalna dimenzija koja predstavlja dopunu fizičkoj, vitalno-energetskoj i duhovnoj dimenziji. Nazivam je dimenzijom osećanja predela. Ulogu te dimenzije izjednačavam sa funkcijom ljudske svesti, pri čemu treba imati u vidu razliku između njih, koja nije nikada dovoljno naglašena. Svest modernog čoveka usidrena je na nivou razuma, a svest prirode se nalazi na nivou osećanja. Kod čoveka nosilac svesti je spoljašnje ja, odnosno ego, a u prirodi to je, naprotiv, sveobuhvatna zajednica elementarnih bića.

Zadatak dimenzije osećanja predela možemo da predstavimo i kao svesno usmeravanje božanskih podsticaja koji nastaju na duhovnom nivou kako bi se prvo dogodili u vitalno-energetskoj i na kraju ostvarili u materijalnoj dimenziji. Dimenzija osećanja u predelu gradi most koji pomaže da se božanski impulsi iz svetilišta predela prenesu u oblike energetskih i geološko-bioloških struktura predela. Osećajna dimenzija otvara mogućnost da se radujemo bezgraničnoj lepoti i opipljivoj stvarnosti predela, pa čak i da je koristimo u svrhu sopstvenog razvoja.

Poglavlje iz knjige "Elementarna bića-Inteligencije Zemlje i prirode" Marka Pogačnika