Razgovarala sam sa mojom najboljom prijateljicom o površnom shvatanju "principa ogledala" u spiritualnosti.

Bukvalno i površno shvaćen princip ogledala bi značio - ti vidiš oko sebe samo ono što nosiš u sebi. Pa tako, ako primetiš da neko krade, znači ti u sebi nosiš impuls lopova. Ili, ako konstatuješ da je užasno to što je manijak počinio određeno delo - bukvalno shvaćeno znači da ti u sebi nosiš "impuls manijaka".

Druga verzija bukvalistički shvaćenog principa ogledala jeste da si ti privukao sve što nosiš u sebi. Pa tako, ako ti neko nalupa šamare, pa eto - to je tvoje ogledalo, ti si to privukao, jer u sebi nosiš takve vibracije koje su privukle to što su privukle.

Mislim, uopšte neću da ulazim u slojevitost *zakona privlačenja* koji zaista postoji, i koji se obesmišljava izvlači li se iz konteksta - ali pokušavam da kažem da princip ogledala, shvaćen kako je opisan gore, stvara štetu. I stvara izvesnu blokadu u komunikaciji, jer imamo masu ljudi koji idu unaokolo, i - apsurda li - analiziraju "tuđa ogledala", obavezno insistirajući da ne sme da se nipošto osvrne na ijednu sferu života, osim unapred zamišljene blještavo-pozitivne.

No, princip ogledala može malo drugačije da se shvati.

Ljudi oko nas jesu naše ogledalo. Ali u kom kontekstu?

Pa, isključivo u kontekstu refleksije našeg sopstvenog progresa.

Kako reagujemo na tuđe ponašanje?

Šta u nama izaziva nečija reč ili gest?

E, to je ogledalo. I to vrlo zanimljivo ogledalo, jer prateći refleksiju istog, mi lako možemo da ustanovimo na kom delu sebe treba da poradimo, gde nam otiče energija, da li negde postoji blokada, ili neka nerazrešenost...

Evo, daću jedan primer...

Mene je dugo nerviralo kad mi neko deli nezvane savete, posebno kad su to saveti koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa mojim životom i onim što se dešava u njemu. 

Međutim, kada sam bolje osmotrila "neželjene savetodavce" i njihove živote i način razmišljanja, ustanovila sam da svako priča iz svog ugla, iz pozicije svojih potreba, (ne)ostvarenosti, (ne)mogućnosti... i tek tad me je ljutnja prošla. Kad sam ustanovila da se svi oni ne obraćaju meni, nego nekoj projektovanoj Ani u njihovim glavama. I šta ću, I šta ću, pustim da ispričaju svoje :)), i naprosto se ne fokusiram na njihovu projekciju, nego na nešto sasvim drugo. Na nešto čime zapravo želim da se trenutno bavim :)).

Eto, to je ogledalo... isti ljudi, a različita moja reakcija na njih.

I to je samo jedan primer, a ima ih sijaset.

Nekad je refleksija "negativna" i to mi je signal da postoji nešto što treba da proradim, da popravim.

To je po mom mišljenju "tehnika ogledala".

To ogledalo služi da sami ugledamo sopstveni odraz u vidu sopstvenih misli i impulsa, u odnosu na sve oko nas...

A sve to znači...šta?

Znači da je neko ko hoda unaokolo i ubeđuje ostale kako imaju "pogrešnu vibraciju", i kako "treba da budu ljubav", i kako je "to što im se loše desilo samo odraz njih samih" - potpuno promašio poentu ogledala. Znači da je ezoterijsku svrhu preispitivanja zamenio spoljašnjom prezentacijom "sopstvene svetlosti" drugima.

Ne znam koliko je jasna paralela koju pravim. Ali rad na SEBI jeste upravo to. Ogledalo nam služi da se mi sami ogledamo u njemu. A ne da insistiramo da prepravljanju tuđih ogledala.

Tako je i sa svakom psihološkom ili ezoterijskom tehnikom samounapređenja. Tu smo "sami pred sobom", možemo legitimno sebe analizirati, sebe prepravljati, sebe preusmeravati.... tu se naša "nadležnost" završava. Ali ko umesto toga uhvati individualno da prepravlja drugog, da ga podučava, i da mu "brusi ogledalo", proučava refleksiju (naravno, kroz prizmu sopstvenog iskustva) - moram reći da je potpuno promašio i zakon "ogledala", i ni najmanje nije shvatio ostale poente rada na sebi.  

Tekst je postavljen uz dozvolu autorke.