| |
POSTMODERNI ĐAVO
Izgubljeni auto-put (Lost Highway, 1994)
|
Film Izgubljeni autoput (Lost Highway, 1994) bio je opisivan kao 'spoj horora i film noara za 21. vek'. Zapravo, kada su Dejvida Linča pitali da pojasni ovu definiciju, on je kazao: ''Ne volim filmove koji pripadaju samo jednom žanru, tako da je ovo kombinacija stvari. To je neka vrsta horor filma, neka vrsta trilera, ali u suštini to je misterija. Eto šta je to. Misterija.'' A ključ misterije ovog dela drži lik koji se čak i na odjavnoj špici navodi samo kao 'čovek misterije' (eng. The Mystery Man). Upravo on je razlog što govorimo o ovom naslovu u kontekstu faustovskog ekrana.
Linčov film zahteva strpljivog i pažljivog gledaoca koji će skoncentrisano, podatnog uma i srca, otvoriti sebe uticajima i znakovima sa ekrana. Ovo je, ujedno, i razlog što film nije požnjeo naročit komercijalni uspeh i što je pretežno ostao u zabranu 'kulta'. To je cena plaćena avangardnoj dramaturgiji i tretmanu likova koji možda nisu to što izgledaju i kojima se možda ne dešava sve ono što se na platnu vidi. Današnja publika je, zahvaljujući filmovima kakvi su Šesto čulo (The Sixth Sense, 1999), Duhovi u nama (The Others, 2001) i Visoka napetost (Haute tension, 2003) spremnija da prihvati kada se realnost prikazanih događaja i ontološka priroda glavnih likova na suštinski način preokreću na kraju, ali Linč je bio radikalniji u svom podrivanju lakoverno pretpostavljene 'realnosti' filma pet godina pre nego što su takvi preokreti ušli u modu sa Šamalanovim hororom. Otud se možda može reći da se satanska dimenzija Izgubljenog autoputa ogleda i u Linčovom samosvesnom korišćenju 'lažljivosti' inherentne ovom mediju. Granice između istine i laži, realnosti i fabrikacije suštinsko su sedište svake misterije, pa tako i one centralne za zaplet ovog filma.
A zaplet je, ako se pažljivo prati, prilično jednostavan: Fred Medison (Bil Pulman), lud od ljubomore, brutalno kasapi svoju ženu Rene (crnokosa Patriša Arket). Izmučen grižom savesti i bolom zbog ubistva još uvek voljene, on se upušta u vožnju 'izgubljenim autoputem' svoje podsvesti, pokušavajući da umakne od toga što je učinio. Pritom kreira novi identitet i situaciju daleku od svoje prvobitne. U klasičnom film noaru, rad na benzinskoj pumpi ili u auto garaži čest je egzil onima koji beže od svoje prošlosti sa novim identitetom. Takav je slučaj, recimo, u čuvenom noaru Iz prošlosti (Out of the Past, 1947) Žaka Turnea. U Linčovom filmu, Fredovu novu personu igra mlađi i lepši (dakle, idealniji) - Baltazar Geti. U automehaničarskoj radnji gde radi zove se Pit. Njegova egzistencija se, bar na neko vreme, čini dovoljno rutinskom da omogućava odmor od svih briga. Ali ne zadugo. Bekstvo se pokazuje nemogućim kada čak i u tako iskonstruisanu stvarnost počnu da se probijaju elementi njegove pređašnje (stvarne) egzistencije, a pre svih - nova/stara žena (Alisa, u tumačenju plavokose Patriše Arket). Zabranjena romansa sa njom vodi u novi splet nasilnih dešavanja i postepeno ga približava groznoj istini od koje je uzalud pokušavao da pobegne.
Instrumentalan u suočenju sa demonima nesvesnog upravo je - 'čovek misterije'.
U tumačenju Roberta Blejka, on je nedvosmisleno onostrani entitet, neko koga ne treba posmatrati kao karakter u klasičnom, realističkom smislu. Jasno je da nije običan čovek već u prvoj njegovoj pojavi, kada na zabavi Fredu demonstrira da je istovremeno na dva mesta: pred njim, usred razdragane gomile, i u njegovoj (praznoj?) kući. Linč je u intervjuima izbegavao da previše govori o ovom liku i na pitanje da li je on predstavnik nekog drugog sveta, režiser poznat po odbijanju analize i pojašnjavanja svojih dela, kazao je samo: ''Da, jeste. Ne želim da kažem šta je on za mene, ali on je svakako apstrakcija.'' Odeven u potpuno crnu odeću bez ikakvih detalja (bez kragne, dugmadi, revera, džepova...), sa upadljivo belim licem iz koga probadaju dva crna oka, bez obrva, kratke crne zalizane kose, naizmenično podsmešljiv i preteći, Linčov 'čovek misterije' svojim imidžom podseća na spoj Drakule Bele Lugošija i Mefista iz istoimenog filma Ištvana Saboa. Demon-glumac. Zvuči poznato?
Svakako, ovaj čovek u crnom ne asocira na Đavola samo svojom pojavom: njegova funkcija u zapletu jednako je bliska demonskom. On ima ulogu inicijatora i donosioca spoznaje. Budući da je, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju spoznaja izrazito mračne prirode, jer se tiče suočavanja sa sopstvenim zločinima, ni Lucifer nije nosilac svetla već -najcrnjeg mraka. Zato je prikazan sa naglašenim demonskim crtama. Istina ponekad boli i njen donosilac poprima auru 'zla' samo u subjektivnoj perspektivi onoga ko je neprijatnom spoznajom pogođen. Radikalnost Linčovog filma je u tome što u njemu 'objektivan' svet ne postoji, ili ga ima samo u tragovima: 'Izgubljeni autoput' nije stvarni autoput u stvarnoj američkoj pustinji, već toponim unutar geografije uma, a vožnja njime - od koje se sastoji čitav film - iskustvo je u potpunosti obojeno ličnim problemima, strahovima, gresima, prisećanjima i falsifikatima prisećanja protagoniste koga igra Bil Pulman. U jednom od retkih eksplicitnih trenutaka u filmu, Pulman priznaje: ''Ja volim da stvari pamtim na moj sopstveni način - onako kako ih se ja sećam - a ne nužno onako kako su se desile.'' I u tome je ključ filma. Čovek misterije je luciferijanski lik čija je uloga da ga podseti na neke bitne stvari onako kako su se zaista desile. Fredovo odbijanje da ih vidi, prihvati i suoči se sa njima koren je svih njegovih košmara.
Prvi susret sa njim, vrlo značajno, zbiva se baš na zabavi na kojoj Fred po prvi put shvata da njegova žena pripada nekom drugom svetu i drugim ljudima. Tu je začetak njegove sumnjičavosti i ljubomore. Tom prilikom, demon je prividno dobroćudan, mada mračno sarkastičan, jer on već vidi/zna u kome pravcu stvari idu. I zaista, njegova pojava je, ubrzo zatim, praćena ubistvom neverne žene... Na samom kraju filma, Lucifer je znatno mračniji. Nema ništa od njegovog demonskog smeha: Freda posmatra sa prezirom i besom, razbijajući njegovu idiličnu sanjariju o divljem seksu usred pustinje uz eteričnu muziku grupe This Mortal Coil. On ruši Pitovu/Fredovu iluziju o fatalnoj plavuši: ''Njeno ime nije Alisa, već Rene!'' sikti crni čovek. ''A koje je tvoje jebeno ime?!'' Fred je zbunjen. Rekonstrukcija voljene žene (modelirane po uzoru na Hičkokovu Vrtoglavicu - Vertigo, 1958) iščezava bukvalno usred halucinantnog, nerealnog seksualnog čina - i to sa rečima ''Nikada me nećeš imati!'' Mladi i nevini Pit dečačkog lica nestaje tada a na njegovo mesto vraća se mukama izbrazdano Fredovo lice. Kada ga Lucifer upita kako se zove - on bez reči beži u pustinju, jureći autom kao da može da pobegne od istine nazad svom lažnom identitetu i iskonstruisanoj 'stvarnosti'. Ali pred njim je samo spirala košmara pojačanog njegovim neprihvatanjem istine i njega gutaju mrakovi 'izgubljenog auto-puta' koje krhko svetlo njegovih farova ne može da rasprši dalje od par metara ispred sve mahnitije ubrzanog auta. Kratkovidost ga vodi u slepilo i srce tame...
Linčov tretman demonskog je, idiosinkratično za ovog umetnika, dvosmislen i lišen prevaziđenih religioznih ili žanrovskih aluzija. Ikonografski je lik Lucifera sveden na suštinu, gotovo do nivoa apstrakcije: jednostavno crno odelo nalik trikou, belo lice, crna kosa i još crnje oči, i to je sve. Ovo je Đavo za 21. vek, bez rogova, oštrih zuba i kandži. Postmoderno eklektičan, on izvire iz mitologije pop-kulture kao i iz psihopatologije junaka sve otuđenijih u zatvorima svojih domova i svojih umova. Pa opet, baš njegova amorfnost daje mu snagu, a pop-kultura neke od elemenata imidža. Između noara, horora i čiste fantastike, sa obilatim dozama erotike, džeza, industrial metala i elektro-popa, Izgubljeni autoput je u suštini triler o čovekovoj izgubljenoj duši, o Faustu 21. veka čiji misteriozni Mefisto izvire iz njega samog.
poglavlje iz knjige FAUSTOVSKI EKRAN; Đavo na filmu, 2006.
1) Linčov film je u Srbiji distribuiran pod groznim 'prevodom' Hotel izgubljenih duša, ali taj prepev se ignoriše u ovom radu i koristi se izvorni naslov - Izgubljeni autoput - koji je, uostalom, svojom zvučnošću i implikacijama bio koren čitavog filma i glavni vizuelni simbol koji najavljuje i odjavljuje film, dok je 'hotel' sasvim sporedan. Back
2) Chris Rodley (ed.), Lynch on Lynch, Faber and Faber, London, 1997, p. 231. Back
3) Chris Rodley (ed.), ibid, p. 229. Back
|
|
