Uvod u temu

Amerika kao nacija je veoma mlada i ne može se osporiti da postoji nešto arhetipski privlačno u ideji da čovek pronađe nepokorenu "obećanu zemlju" kao tabulu razu u kojoj će svaki doseljenik imati šansu za uspešan život, pod uslovom da je dovoljno sposoban - sama ta ideja nosi osređenu utopijsku, mitološku crtu, i nije čudo što je inspirisala pisce

• Karl Maj - izuzetno uticajni nemački pisac s kraja 19. veka koji je ispisivao hiljade i hiljade stranica o Divljem Zapadu, a da sve do pred kraj života nije bio u Americi. Svoje stvaralaštvo zasnivao na čitanju tuđih putopisa i antropoloških radova. Vinetu kao romantičarski "plemeniti divljak", Old Shatterhand kao avatar autora, i Amerika kao maštovito mesto divljih i uzbudljivih avantura, u kojoj Indijanci oličavaju ponosan ratnički narod koji živi jednostavnim životom u harmoniji sa prirodom - danas deluje progresivno i prilično u skladu sa široko rasprostranjenom, politički korektnom Magical Native American tropom, ali zapravo je vrlo u duhu rusoističke literature uz koju je sam Maj odrastao. Maj, opet, svojom romantizovanom predstavom o Divljem Zapadu veoma utiče na evropsko poimanje Amerike.
• Eagleland - according to TvTropes, fenomen imaginarne Amerike onako kako je vide neamerički stvaraoci zapravo ima svoj naziv - Eagleland, zemlja orlova. Eagleland dolazi u dve varijante:
  • Pozitivna: Amerika je zemlja ponosnih patriota koji žive u gotovo utopijskom društvu. Američko društvo je pre svega domaćinsko - zasnovano na tradicionalnim vrednostima kao što su porodica i zajednica, ali i na progresivnim parametrima poput individualizma i ličnih sloboda; Amerikanci su prostodušan, srdačan, jednostavan i neposredan narod, koji ceni lično umeće, vrednost i rad više nego poreklo ili veze; Sjedinjene Američke Države su obećana zemlja, koja pre svega nudi "čist početak" u kome je moguće ostaviti prošlost za sobom i sopstvenim snagama ostvariti američki san.
  • Negativna : Američka država je korumpirana, arogantna i bahata, gleda isključivo svoje interese i nemilosrdno zatire, gazi i iskorišćava manje nacije, a sve u ime "širenja demokratije" tj. nametanja američkog načina života. Amerikanci su nacija ili debelih ili anoreksičnih idiota - u najboljem slučaju glupih i naivnih, u najgorem agresivnih i bezobraznih, ali uvek primitivnih i neobrazovanih. Ulice su pune kriminala, sve puca od rasizma, netolerancije i biblijske zatucanosti, u Beloj kući se paralelno odvija jedno pet teorija zavere, a zle kapitalističke korporacije i onako drže sve političare u šaci. Da ne kažemo da svi nose oružje.

Naravno, nainteresantnije tvorevine su one koje kombinuju ova dva pristupa. To nas dovodi do primera o kojima ćemo mudrovati večeras. Naime, iako na prvi pogled Preacher i Banana Fish nemaju mnogo dodirnih tačaka - prvi je ultra-nasilna western epopeja čiji je glavni fokus prozivanje nane nanine organizovanoj religiji, a drugi homoerotska melodrama pisana sa ženskom ciljnom publikom na umu - postoje određeni elementi zapleta koji ih neočekivano spajaju:

1. autori oba serijala nisu Amerikanci
2. i Preacher i Banana Fish prikazuju jednu Ameriku koja baš nema mnogo veze s realnošću, već svoj portret "land of the free, home of the brave" zasnivaju na tropama i klišeima napabirčenim na osnovu opsesivnog konzumiranja najrazličitijih mogućih proizvoda američke industrije zabave
3. različiti kritičari oba dela krstili kao "najlepša ljubavna pisma Americi ikada napisana u formi stripa"
4. u oba dela, lik koji je generalno gledano najinteresantniji - najmanje klišeiziran i papirnat, psihološki najiznijansiraniji, sa najupečatljivijim ličnim razvojem, i prikazan tako da se i celokupna radnja može tumačiti kao priča o njegovom putu i preobražaju - NIJE glavni junak, već "lik-gost" koji dolazi iz iste zemlje porekla kao i autor, i koji samo u toj takvoj pop-Americi može da ostvari svoju sudbinu

Preacher

• činjenice :
  • serijal izlazio od 1995. do 2000. godine, u 77. brojeva kasnije skupljenih u 9 tomova, u okviru Vertigo edicije, DC Comicsovog ogranka za, kako oni kažu, "sofisticiranije" strip serijale namenjene "zrelijoj" publici
  • čuvene korice radio Glenn Fabry, iza crteža stoji Steve Dillon, a tekst pisao irski autor Garth Ennis, poznat po svojom zadrtom ateizmu i preziru prema svim superherojima osim Supermena
  • klima pop-kulture 90-tih bila je prilično plodno tle za narativ kao što je Preacher - teorije zavere o tajnim društvima, 'rišćanske reference i bukvalna (a ne zombi) apokalipsa bile su u modi, tarantinovsko, nesputano i crnim humorom obojeno nasilje bilo je bliže mejnstrimu nego ikad, Badass Anti-Hero bio je norma za glavnog junaka, a u narativu su se cenili cinizam, dekonstrukcija, pop-kulturni postmodernizam i osećaj za subverzivnost - u svetu stripa, to se smatra periodom kada je tzv. Dark Age bio na vrhuncu.

• zaplet - izvučen iz jedne epizode Hellblazera koju je Ennis pisao, pa razrađen. Negde na granici Raja i Pakla, sreli se jedan anđeo i jedna demonica, pala ljubav na prvi pogled, one thing led to another i ona završila malkice trudna. Stvorenje koje je rodila - u daljem tekstu, Genesis - predstavljalo je jednu toliko moćnu, neverovatnu i nesvakidašnju ideju, da se i sam Gospod Bog prestravio i pobegao glavom bez obzira u nepoznatom pravcu. Začkoljicu predstavlja to što Genesis, iako ima nemerljivu moć, nema intelekt, tj. razum i volju, i prinuđen je da ga potraži na drugom mestu - tako što će nasumično uskočiti u prvo ljudsko biće koje mu pređe put. Dotični nesrećnik je izvesni Jesse Custer, mizerni propovednik u teksaškom malom gradu, problematičnog detinjstva i bez mnogo vere u Boga ili u svoj poziv, kome se zbog Genesisa život okreće naglavce. Počinje da ga juri policija (jer je, oops, Genesis ubio i nekih 200 vernika Custerove crkve kada je ulazio u njega), Gospod Bog (pre nego što će početi da beži), Gral (danbrownovska tajna organizacija čiji je cilj da na čelo sveta dovedu Isusovog potomka - šteta što je, zahvaljujući vekovima inbreedinga radi očuvanja čistote krvi, u pitanju, suptilno rečeno, dete sa posebnim potrebama), njegova porodica (a zahvaljujući plemenitom zalaganju tiranske babe je i imao traumatično detinjstvo i postao propovednik protiv svoje volje), izvesni Arseface (ikonički comic relief serijala - nesrećni klinac koji je preživeo pokušaj samoubistva nakon što je Kurt Cobain razneo sebi glavu, i koji oličava školski primer tinejdžerskog angsta 90-tih), kao i misteriozni i zastrašujući Saint of Killers (nezaustavljivi ubica u službi Nebeskih sila, likom podseća na Lee Marwina, a delom na Clinta Eastwooda iz filma Unforgiven - otelotvorenje onoga kako Ennis zamišlja arhetipskog antiheroja mitološkog Divljeg Zapada, i dirljivo je do koje mere je Ennis prosto zaljubljen u to koliko je Saint of Killers cool). Uz pomoć duha Johna Waynea, koji je njegov imaginary friend od detinjstva, bivše-sadašnje devojke Tulip i usput pokupljenog drugara Cassidyija, vampira iz Irske kome je jedino stalo da se dobro zabavlja, i naoružan do zuba kako vatrenim oružjem tako i teksaškim badass stavom, Jesse Custer krstari Amerikom u pokušaju da razreši problem supermoćnog Genesisa koga nosi u sebi i Gospoda Boga koji je dao otkaz.

• struktura, teme i ton - generalno gledano, Preacher je strukturiran kao road trip, utoliko što likovi putuju s jednog kraja Amerike na drugi i nazad, kroz usputne avanture - od kojih svaka predstavlja epizodu poigravanja s nekakvom tipično američkom ikonografijom - napredujući ka raspletu. Ton je adekvatan 90-tima - ultranasilan, politički nekorektan, obojen crnom komedijom, uz obilje eksplicitnog seksa i eksplicitnijeg krvoprolića, i posebnu sklonost ka toaletnom humoru - pomalo southparkovski, toliko puta pređe nekakve "granice pristojnosti" da nakon toga nijedna vulgarna scena ili subverziva ideja ne može da iznenadi. A subverzivan jeste - za slučaj da to do sad sami niste zaključili, glavni antagonista serijala je Gospod Bog lično, koji je prikazan kao sociopatsko derište koji ljudima nameće nemoguće patnje, tera ih da prolaze kroz pakao i iživljava se nad njima samo da bi se okrenuli Njemu i bezuslovno Ga voleli - a On ima tako jaku potrebu da Ga neko svojevoljno voli. To možda i jeste najparadoksalniji aspekt Preachera: na jednoj strani imamo narativ koji tako otvoreno slavi neke fundamentalno republikanske vrednosti - kao što su John Wayne i Clint Eastwood, individualizam i objektivizam, zakon najjačih ali uz "muški" kodeks časti, ljubav prema oružju i nedodirljivost američkog sna - a na drugoj strani, serijal sadistički gazi i otvoreno pljuje po organizovanoj religiji, najosnovnijem stubu republikanske Amerike.

• dihotomija glavnih junaka: Amerikanac naspram "drugog"

1. Jesse Custer - propovednik lično, all-American boy simboličnog imena; tall, dark and handsome; staromodnih nazora kad su ljubav, čast i prijateljstvo u pitanju, ali moderan kad treba poštovati ženska prava (uglavnom); pošten i moralan, ali ne uvek na pravoj strani zakona (bilo kada je u pitanju delinkventska mladost ili epizoda kada postaje šerif u malom gradu s mračnom tajnom); ponosan na sve društveno prihvatljive američke predrasude, kao što su "fuck communism" upaljač (ostao mu od oca) i tretiranje velike većine neamerikanaca, posebno Francuza, kao p*čkica; neprikosnoveni baja bajone koji je rešio da ono što on smatra za pravdu istera do kraja, pa makar to značilo i utepati Gospoda Boga lično. Zapravo, može se reći da Jesse Custer na neki način oličava Eagleland: nije sporno da su mu namere najbolje a srce na pravoj strani, ali je vrlo oppinionative i judgemental - bez oklevanja uzima sebi za pravo da određuje šta je pravda a šta krivda, i bez imalo razumevanja za tuđu motivaciju ili ugao gledanja (s jednim jedinim izuzetkom - Cassidy), radi ono što on misli da je ispravno, mrtvohladno gazeći sve pred sobom. Ennis Custera kao takog prikazuje s mnogo simpatija i s neskrivenim, čak dečačkim divljenjem (što donekle odslikava i Ennisov stav prema Americi), ali analiza lika iz drugih uglova ne bi uvek morala da bude tako herojska.
   
2. Cassidy - direktna suprotnost Jessu Custeru i, po mom skromnom mišljenju, UBEDLJIVO najupečatljiviji lik. Cassidy je Irac, isto kao i Garth Ennis, a iako je vampir (mada krajnje netipičan, što ilustruje i njegov naopaki susret sa vampirom "ljubiteljem tradicije" u Nju Orleansu), izuzetno je realističan i fundamentalno LJUDSKI dirljiv lik. Rođen 1900. u Irskoj, pretvoren u vampira glupim sticajem okolnosti za vreme rata za nezavisnost od Engleza, u Americi završio sa onim često viđenim talasima irskih doseljenika u prvim godinama 20. veka. Na prvi pogled, Cassidy je sav sazdan od šarma i zabave - pije, voli dobru tuču i glasnu muziku, probisvet je taman toliko da bude simpatično, i iznad svega veruje u drugarstvo i čuvanje leđa ortacima. Međutim, ispod žovijalne maske profesionalnog najboljeg drugara, Cassidy je zapravo govno od čoveka - i tu leži najjači dramski naboj u Preacheru, koga briga za Gospoda Boga. Cassidy nije zao, nije kvaran - samo je jako, jaaaaaaaaako slab i samopopustljiv (što bi se reklo, ima gnjecav karakter), podleže svakom iskušenju na koje naleti i zasrao je svaki međuljudski odnos u kome se našao. U Preacheru, katastrofa uzima oblik ljubavnog trougla između Tulip, Custera i Cassidyja, koji se završava na najmučniji mogući način. Cassidyjeva slobost se definitivno može objasniti i time da je on zapravo nesigurno derište (bez obzira na vampirsku životnu miljažu i ofucan izgled od decenija zlorabljenja teških droga, njemu je 17 godina a pravi se da je odrastao!). Ali upravo Cassidy nas dovodi do kulminacije i poetske poruke celog serijala: u sceni dvoboja pred zoru koja je definitivno nasleđe western narativa, time što Jesse Custer prihvata da Cassidiju pruži još jednu šansu, vampir uspeva da se iskupi i svojim postupkom razreši i ceo rasplet. Jesse Custer simbolizuje Ameriku, a Amerika se više puta podvlači kao najbolja zemlja na svetu zato što pruža druge šanse.

• Imaginarna Amerika . Sama zemlja je definitivno glavni lik serijala, i hvalospev na njen račun se oseća na svakoj stranici stripa - svaki put kada neko kaže AMERICA, čuju se CAPS LOCK u tonu i svečano podrhtavanje glasa. Romantične ljubavne izjave upućene Americi povremeno su čak karikaturalne - do te mere da se čovek zapita misli li Garth Ennis ozbiljno - ali zanimljivo je da ni u jednom trenutku ne deluju kao prostačka patriotska propaganda, već kao omaž jednoj ikonografiji na koju se naš irski autor otvoreno i čak ljupko loži. Naime, cela velika i široka zemlja Amerika po kojoj propovednik Custer i njegova banda putuju sazdana je ne od stvarnosti (jer sa stvarnim Sjedinjenim Američkim Državama nema mnogo veze), nego od mitologije i mitomanije, arhetipa i stereotipa, tropa i klišea - odnosno od proizvoda pop-kulture. Osvrnimo se na prikaze pojedinih delova Amerike:

1. Teksas - lonely diners, licemerni mali gradovi i zatucani policijski šerifi (Martian Niggers)
2. Njujork - svetlosti velegrada
3. San Francisko - Sodoma i Gomora
4. Deep South - jezive porodične tajne i inbred hillbillies
5. Monument Valley, Utah - srce westerna
6. Nju Orleans - večiti Mardi Gras, voodoo sveštenici na svakom ćošku, i banda pobesnelih gothičara (!)
7. Flashbackovi na vijetnamski rat - gorke priče o brothers in arms
8. Epizoda s KKK, kad Custer privremeno postane šerif u malom gradu, razjuri dekadentne negativce i donese pravdu in more ways than one
9. Alamo - poprište konačnog obračuna

Jesse Custer pripada univerzumu te takve imaginarne, Theme Park Amerike, njemu je ona prirodna sredina, a pop-kulturni klišei jesu zakoni po kojima on živi - Cassidy je taj koji oseća potrebu da joj se čudi i divi, koji u njoj pada pod led, ali i nalazi iskupljenje. Tu se vraćamo na ono da bez obzira što je Jesse Custer glavni lik, a kapriciozni Gospod Bog okosnica zapleta, Preaher može da se čita i kao pasija po Cassidyju, tj. kao autentično potresna lična priča o posrnulom došljaku koji pro

• Zaključak - Joe R. Landsdale, američki pisac i rođeni Teksašanin, u svom uvodu u prvi tom Preachera navodi sledeće: "Preacher je univerzum za sebe. Alternativni univerzum. Kao Teksašaninu, meni je Teksas prikazan kod Gartha Ennisa bio i više nego zanimljiv, iako je dijalog često mašio pravi ton i zvučao više britanski nego američki. Ali, duh je bio na mestu - barem mitski duh. Teksas je, na kraju krajeva, jednako stanje duha koliko i stvarna teritorija. On je sve što vi želite da bude, i ništa od toga." Daklem, Garth Ennis je uspeo da rekonstruiše jednu imaginarnu Ameriku na osnovu svojih predstava o onome što mit o Americi čini cool, i udahne joj život - ta pop-američka tvorevina je spomenik Ennisovom unutrašnjem geeku i fanboyu, i kao takva je neodoljivo šarmantna uprkos bezobrazluku i agresivnosti, upravo zbog toga što je krije da je veštačka i zbog zaraznog entuzijazma koji se oseća.

And now for something completely different...

Banana Fish

• first things first : za razliku od zapadnog stripa, manga se prevashodno deli prema žanrovsko-marketinškim kategorijama u odnosu na to kojoj ciljnoj publici je namenjena. Tako imamo shoujo kategoriju, koja obuhvata mange objavljivane u časopisima namenjenim tinejdžerkama. Dakle, shoujo mange posežu za temama i narativno se služe tehnikama koje leže, da ne kažemo podilaze ukusu mlađe ženske čitalačke populacije. Shoujo je doživeo veliki kreativni procvat 1970-tih, kada autorke šire tematiku na istorijske drame, ratne spektakle, svemirske opere, špijunske trilere, morbidne adaptacije bajki ili fizlozofsku naučnu fantastiku, poigravajući se "univerzalnim", pa čak i "muškim" zapletima kojima prilaze na takozvani "ženski" način, uz zavidnu introspekciju i suptilnu psihologizaciju. Međutim, već deceniju kasnije dolazi do stagnacije. Osamdesetih godina, pažnja kritičara je i dalje bila usmerena na mangake iz prethodne generacije koje u ovom periodu stvaraju svoja najambicioznija i najmanje komercijalna dela, dok se mejnstrim industrija zaglibila u sigurnim vodama tradicionalne chick flick tematike, kao što su ljubići na hiljadu i jedan način. Činilo se da se shoujo vratio tamo gde i pripada - u ruke devojčica tinejdžerskog uzrasta, baveći se plitkim zapletima i površnim likovima, i nudeći jedino obilje mehurova od sapunice u ružičastoj izmaglici. A onda se desio Banana Fish.

• činjenice:
  • serijal počeo da izlazi 1985. u časopisu Betsucomi, završio se 1994. i objavljen je objedinjen u 19 tomova. Danas ga mnogi manga teoretičari svrstavaju u najuglednije i najuticajnije manga naslove svih vremena, iako je i dalje znatno popularniji u Japanu nego na Zapadu
  • autorka je izvesna Akimi Yoshida - mlada mangaka na samom početku karijere, i zanimljivo je posmatrati koliko joj se stil menjao i evoluirao od početka do kraja serijala
  • kao i Preacher, glavna odlika mu je to što je sazdan od američke pop-kulture s vrhuncem u deceniji koju predstavlja: Banana Fish je, danas gledano, jedna neodoljivo dirljiva, gorko-slatka oda natapiranoj i melodramatičnoj Americi 80-tih
  • naslov duguje kratkoj priči J.D. Sallingera, A Perfect Day for Bananafish, o samoubistvu veterana iz Drugog svetskog rata
  • ključna razlika u odnosu na Preachera ogleda se u tome što Garth Ennis piše za američku publiku, a odluka da Ameriku predstavi kao zbir narativnih stereotipa je svesna i namerna (ili bar tako deluje), dok se Akimi Yoshida obraća japanskim čitaocima, a Ameriku gradi na osnovu pop-kulturnih klišea zato što ne ume drugačije - otprilike, kao kad bi sad neko sa Zapada rešio da napravi mrtvački ozbiljnu hard-boiled yakuza epopeju, a da je sve što zna o Japanu naučio čitajući mange, gledajući anime, i povremeno ubacujući ponekog Murakamija, ili ne daj bože Mishimu

• zaplet - Banana Fish se otvara scenom koja kao da je preuzeta iz filmova Olivera Stonea: u džunglama Vijetnama, nekolicina američkih vojnika sede u ruševinama jedne građevine, pričaju o skorom povratku kući i pokazuju jedni drugima fotografije voljenih koje su ostavili za sobom. Iznenada, jedan od vojnika dobija napad ludila i otvara vatru na drugove, brutalno ih ubijajući. Pošto su ga jedva savladali nakon što je pobio gotovo ceo vod, vojnik tone u katatonično stanje, povremeno mrmljajući dve nepovezane reči za koje niko ne može da utvrdi na šta se odnose - banana fish... U Njujorku, deset godina kasnije, rečeni vojnik je i dalje u katatoniji, a o njemu se stara njegov mlađi brat Ash Lynx (molim obratiti pažnju na tako tipično američko ime), čija je ružna i tužna sudbina glavna tema mange. Pošto ga je priroda obdarila neverovatnom, fatalnom lepotom (a strane i strane dijaloga su posvećene tome kako se likovi dive njegovom izgledu), Ash je svoje nesrećno detinjstvo proveo u javnoj kući za pedofile, iz koje ga je spasao upravo njegov najveći zlostavljač, mafijaški kum Dino Golzine. "Papa" Dino, kako ga njegovi sledbenici od milošte zovu, ostao je fasciniran kako Ashovom lepotom, tako i pameću i "neukrotivom prirodom", i čvrsto je rešen da od mladića napravi svog naslednika i prepusti mu svoju "imperiju poroka i zla". Podrazumeva se da se ovakav plan Ashu nimalo ne dopada - pre svega iz inata, zato što neće da mu Papa Dino diriguje sudbinom. Prilika za bekstvo od Golzineovog uticaja ukazaće mu se kada sticajem okolnosti naleti na tragove koji mogu razjasniti šta se krije iza reči "banana fish", a u potrazi za odgovorima pridružiće mu se Eiji Okumura, dobrodušni i naivni fotograf iz Japana, koji se u Njujorku zatekao pokušavajući da napravi dokumentarnu reportažu. Naravno, kao i svaka poštena zavera, i ova vodi pravo u Belu kuću.

• struktura, teme i ton
  • nasilje - prvo što pada u oči kad je Banana Fish u pitanju jeste nasilje - koje nije pri tom estetski stilizovano (shoujo nikad nije bežao od morbidarija - to je žanr koji je u mangu na velika vrata uveo kanibalizam kao fetiš - samo ih je pakovao da izgledaju lepo), nego prljavo i brutalno "muško" nasilje, s psovanjem, obilatim pucanjem iz automatskog naoružanja, i toliko prolivene krvi da se stranice povremeno zacrne
  • shoujoness - uprkos takvoj ambalaži, međutim, po tonu Banana Fish je shoujo da shoujoastiji ne može da bude: u centru pažnje sve vreme ostaje beskrajno lirski prikazan odnos između dva mladića, Asha i Eijija, koji delikatno, čak maniristički balansira na liniji "mož'da bidne ne mora da znači" - možda su samo drugari, a možda sve te pompezne izjave i dugi pogledi u oči znače i nešto više od prijateljstva
  • homoerotika - Banana Fish veliča fascinaciju nasilnom Amerikom punom lepih muškaraca: ženskih likova koji se pojavljuju u više od jedne scene ukupno ima 2 - i još jednom, d-v-a - i u pitanju su sredovečna novinarka data kao majčinska figura i udata starija sestra jednog od sporednih likova.

• dihotomija glavnih junaka: Amerikanac naspram "drugog"

1. Ash Lynx - prelep, prepametan (IQ mu je preko 200), šarmantan, talentovan i za preživljavanje na ulici i za sofisticirane filozofske rasprave, u detinjstvu zlostavljan (u periodu od 8. do 13. godine bio je zvezda brojnih kiddie porn ostvarenja), a zatim odgajan kao naslednik Dina Golzinea, koji ga je pri tom sve vreme uredno i kresao, sve dok se nije otrgao od mafije i počeo da vodi sopstvenu bandu maloletnih probisveta. Svi ga žele za sebe i traže nešto od njega u svojim igrama, a on samo hoće da usreći svoje malobrojne prijatelje. Ash je pre svega neodoljivo harizmatičan - čim ga upoznaju, pozitivci zaključe da bi mogli da ga prate na kraj sveta, a negativci kreću da razrađuju u kojim sve pozama bi ga silovali. Očigledna je i Yoshidina zaljubljenost u sopstvenog junaka - priznala je da ga je crtala prema pokojnom Riveru Phoenixu, sex ikoni onog doba. Zapravo, Ash Lynx bi bio borderline Mary Sue lik - previše idealizovan i previše prokleto cool - da nije jednog detalja. Ash se sebe stidi. Valja se u samopreziru i veruje da ne zaslužuje ljubav i spasenje - i to čak ne ni pozerski, već s iskrenim očajem - zato što je bio maloletna kurva, zato što je postao ubica, zato što je prljav, prljav, prljav.
2. Eiji Okumura - na prvi pogled, običan, prosečan, dosadni Japanac koji nema šta da traži u surovom svetu njujorške džungle na asfaltu. Međutim, Eijijeva lična priča je najrealističniji detalj u celoj mangi, i duboko je potresna za svakog ko zna šta Japan očekuje od svoje omladine. Eiji se bavio atletikom dok nije doživeo povredu nakon koje nije mogao da se vrati na teren, i to ga je ostavilo bez jedine životne radosti. Japansko društvo - koje je od njega očekivalo da brže-bolje završi škole i postane fini mali šraf japanske ekonomske mašine koja je 80-tih doživljavala svoj uspon - počinje da ga ozbiljno guši i melje, i on tone u kliničku depresiju. Na nagovor porodičnog prijatelja, odlazi kao asistent fotografa u Njujork "da dete malo dođe k sebi i promeni sredinu". Međutim, čim kroči nogom u Ameriku - a meci kreću da fijuču čim je izašao iz aviona, jer svaki Japanac zna da je Amerika jedno pogubno i smrtonosno mesto u kome svi živi nose oružje - i čim se upozna sa Ashom, koji oličava taj privlačni i opasni nejapanski svet, Eiji počinje da otkriva kako sebe, tako i neki novi životni smisao. Jasno je šta dečaci vide jedan u drugom, jer svaki je ono što onaj drugi nije: za Eijija, Ash je sloboda, divljina, egzotika i avantura, za Asha, Eiji je otelotvorenje dobrote, naivnosti i nevinosti, što su osobine koje je on odavno izgubio. Ta vrsta zapleta nije neuobičajena u eskapističkim famtasy ljubićima - samo zamenite Eijija za devojku - ali što jeste autentično je da nema nikakvih fatazijskih, nadrealnih elemenata. Dovoljno je bilo da Eiji dođe u Ameriku - jer Amerika jeste avantura - pa da mu život zaliči na film i on pobegne od učmalosti "mirnog i uređenog" Japana u kome se davio.

• imaginarna Amerika
  • izvor inspiracije - Yoshida svoju Ameriku zasniva na najrazličitijim proizvodima američke pop-kulture, koje je sve jednako ozbiljno doživljavala i nekritički inkorporirala u svoje delo: treš policijske serije, tinejdžerske komedije, tekstovi rok pesama, visokobudžetna akciona razbibriga, provokativni filmovi s društvenom porukom, romani Stephena Kinga, pa čak i primeri iz nešto klasičnije književnosti - od Hemingwaya čiji se Vrhovi Kilimandžara citiraju bez milosti, pa do pominjanog J. D. Salingera. Ovako prikazana, Yoshidina fantazijska Amerika nalikuje na svojevrsni Diznilend "onostranog" u kome je svaki kliše - čak i oni kojih se sama američka industrija zabave stidi, kao jurnjava oko skeleta dinosaurusa u Prirodnjačkom muzeju - tumačen i korišćen dosledno i mrtvački ozbiljno, kao da je reč o životnim zakonima koji važe čim se napusti bezbedna teritorija rodnog Japana.
  • brljotine - VIZ-ovo izdanje sadrži majstorski prevod na engleski koji ubacuje autentičan njujorški sleng i mnogo dodaje na lokalnom koloru. Uprkos tome, prevod nije uspeo da ispegla neke materijalne greške u koje Yoshida veselo srlja - naime, sedišta maloletničkih bandi su u sred srede Menhetna, likovi nose besmrtna imena kao što su Charles Dickenson, Aslan Callenreese, ili Cain Blood, a glavna crnačka banda je poznata kao Black Sabbath. Međutim, najljupkiji Yoshidin pokušaj da dočara Njujork ogleda se u grafitima, kojima je ČITAV GRAD prekriven - najčešće su u pitanju tekstovi pesama (Show Must Go On), nasumične engleske reči, nasumična latinična slova, crteži Mikija Mausa i jedan grafit koji se (previše) često ponavlja - Don't you love our western ways?
  • zašto to radi, uprkos klišeima i brljotinama . Zato što se kroz narativ oseća gotovo srceparajuća potreba da se, poput Eijija, pobegne iz strašnog Japana u taj uvrnuti i slobodni svet iz filmova. Čežnja za avanturom - za Amerikom - opipljiva je, manifestuje se kao glad, kao duboka melanholija, kao nostalgija za mestom na kome nikada nismo bili, i to čini emocionalnost mange autentičnom.

• final word - Za razliku od Preachera koji se pošteno završava tako što glavni junak odjaše u sumrak, kao što je Holivud zapovedio, Banana Fish isteruje japansku završnicu uprkos svemu. Naravno da priča mora da se završi u suzama - interesantno je inače da je pred objavljivanje završnog poglavlja Akimi Yoshida primala stotine pisama od fanova s molbama da ipak ne otera stvari u tragediju, ali ona se na to nije obazirala. Ash karmički strada, ali umire s osmehom na licu - "Imao izbor da mrzi i da trijumfuje, ili da voli i da bude poražen. Izabrao je ovo drugo." Eiji ostaje u Njujorku, gde nastavlja sa životom punim tuge i nostalgije, u kome se sve vrti oko tog trenutka susreta sa Ashom, i u kome je prosto mazohistički srećan - japanski koncept mono no aware po kome se prava lepota ogleda samo u onome što je prolazno i u melahnoličnim uspomenama koje ostaju za njim. Ja redovno cmizdrim na taj kraj.

• Umesto zaključka
• Amerika je pre svega jedna tvorevina - i u geopolitičkom, ali i u mitološkom smislu, jer je mit o sebi sama konstruisala i gradila. Američka pop-kultura koju svi mi konzumiramo nas čini da smo posredno i sami zadojeni tim mitom, i imamo potrebu da ga reinterpretiramo.
• Pre par godina imala sam prilike da i sama boravim izvesno vreme u Njujorku. Prva reakcija kada sam ušla u hotelsku sobu i ugledala skyline kroz prozor, bila je ista kao i rečenica koju u određenom trenutku izgovore i Cassidy i Eiji Okumira - bože, ove je kao u filmu! Osećaj je bio da sam sve vreme imala jedan filter, goggles koje su bojile moj doživljaj grada i činio da mi sve izgleda blisko i poznato iako sam tu prvi put.
• To samo znači da je zahvaljujući pop-kulturi Amerika uspela da se nametne kao mit, jednako realna kao Srednji Svet ili Narnija.