Iz GA 283

Dornah, 2. 12. 1922.

Često sam bio u prilici da ukažem na to, da su aktivnosti koje se kod ljudskih bića javljaju u najranijem dobu, u stvari preobražene one delatnosti koje čovek vrši u predzemaljskom životu, između smrti i ponovnog rođenja. Pogledajmo samo dete koje nakon rođenja nije još potpuno prilagođeno zemljinoj teži i ravnoteži, kako im se postepeno prilagođava i uči da stoji i da korača. Ta prilagodljivost tela na stanje ravnoteže je nešto što čovek stiče tek tokom svog postajanja na Zemlji. Poznato nam je, da je čovekovo fizičko telo u obliku kakvo je, re­zul­tat veličanstvene duhovne aktivnosti koje čovek izvodi zajedno sa bićima viših svetova, između smrti i ponovnog rođenja. Ali to što čovek oblikuje i što je u izvesnom smislu upravo duhovna klica njegovog budućeg fizičko-ovozemaljskog organizma, to nije tako načinjeno da u sebi već sadrži sposobnost uspravnog hoda. Ta sposobnost biva pridodata tek nakon ro­đenja, kad se čovek uklopi u odnose ravnoteže i u odnose snaga koje vladaju na Zemlji. Jer, u predzemaljskoj egzistenciji značenje ravnoteže nije kao ovde povezano sa stajanjem i hoda­njem, već tamo, ori­jentacija označava odnose koje imamo prema bićima viših hijerar­hija: anđelima, arhanđelima. Zavisno od toga koje nas slabije ili snažnije privlači. Tako izgleda stanje ravnoteže u duhovnim svetovima. Silaskom na Zemlju, to čovek u izvesnom smislu gu­bi. Dok je u majčinoj utrobi, on niti je u odnosima ravnoteže koje poznaje iz svog duhov­nog života, niti pak u odno­sima ravnoteže koji vladaju u ovozemaljskom životu. Prvo je već napustio, a drugo još nije stupilo.

Slična stvar je i sa jezikom. Jezik, kojim govorimo ovde na Zemlji, sasvim je prilagođen ovozemaljskim prilikama. Jer taj jezik je izraz naših zemaljskih misli, a one sadrže zemaljska is­kustva i znanja, kojima se on prilagođava. Jezik koji čovek poseduje u ovom zemaljskom životu, ne polazi iz unutrašnjosti ka spoljnom svetu i ne sledi - izdisaj, već prvenstveno duhovni udisaj - inspiraciju - ono što u duhovnom svetu možemo da označimo kao pandan udisaja. To je život sa svetskim Logosom, život u reči svetova, u jeziku svetova iz koje - Reči - su nastale sve stvari.

Taj život u govoru svetova, gubimo silaskom na Zemlju i prisvajamo ono što će nam pre svega poslužiti da izrazimo naše zemaljske misli, da se sporazumemo sa ljudima koji su stanovnici Zemlje. Isti slučaj je i sa mislima, koje imamo ovde sa mišljenjem, i ono se prilagođava zemaljskim prilikama. U predzemaljskom postojanju živi se u svetskim mislima koje stva­raju i pokre­ću. Ako najpre pogledamo srednji član - ljudski govor - složićemo se da suš­tina kulture i civilizacije na Zemlji leži zapravo u jeziku. Pomoću jezika se ljudi - ovde na Zemlji - susreću i premošćuju jaz koji ih deli, a duše se povezuju jedna sa drugom. Osećamo da je jezik ono suštinsko što imamo na Zemlji, da je to zemaljski odsjaj života u Logosu - u Reči svetova. Otuda je naročito interesantno poimanje veze između jezika koji čovek ovde na Zemlji izbori za sebe, i metamorfoze koju taj isti jezik doživljava u onostranom bitisanju. Ako posmatramo taj odnos, doći ćemo do čovekove unutrašnje organizacije - iz glasovnog i tonskog.

Dakle, danas bih našim kosmološkim razmatranjima kojim se bavimo evo već nekoliko sedmica, pridodao i poglavlje o čovekovom izražavanju putem tona i reči. A govorio bih i o od­nosu tonskog i glasovnog izražavanja ljudi, ovde na Zemlji prema čovekovom životu u onom što, sa "onostranog", duhovnog, odgovara tonu i glasu. Ako pogledamo kakva je čovekova organizacija ovde na Zemlji, uvidećemo da ona u potpunosti izražava duhovno. Pa je sve ovde odraz duhovnog, ne samo onog što čovek nosi na sebi, već i ono što ga okružuje u spoljnom svetu. Čovek koji se iskazuje govorom ili pevanjem, ispoljava kao otkrovenje čitav svoj organizam: telo, dušu i duh iznutra i spolja. On je na neki način, sasvim sadržan u tome što otkriva tonom i jezikom. Koliko je u tome, pokazuje se tek kada tačno i podrobno shva­timo i objasnimo , šta je u suštini čovek dok govori ili dok peva.

Da pođemo od jezika. U toku razvitka čovečanstva jezik je nastao iz prvobitnog pevanja. Što dublje zalazimo u preistorijsku epohu, on je sve sličniji recitovanju i napokon pevanju. A u pradavnim vremenima na početku čovekovog razvitka na Zemlji, u glasovno-tonskom izražavanju ljudi, zaista nije bilo razlike između pevanja i jezika, nego su oboje činili jedno. Na osnovu naših saznanja o tom pra-jeziku mogli bismo da kažemo, da je to u stvari bilo pra-pe­vanje. Ako posmatramo jezik na njegovom stepenu razvoja, sad kad se toliko udaljilo od čis­tog pevanja i zaronilo u prozu i u intelektualizam, možemo da uočimo dva bitna elementa - konsonantski i vokalni. Sve što je važno u jeziku, sastoji se od jednog konsonantskog i jednog vokalnog elementa.Konsonantski element u potpunosti počiva na našoj finijoj telesnoj plastici. Kada izgovaramo glasove: b, p, l ili m, to se zasniva na činjenici da nešto u našem te­lu ima jedan tačno određen oblik. Kad pominjemo te oblike ne mislimo samo na govorni aparat ili aparat za pevanje. Ono što se odigrava u tim aparatima samo je poslednja faza procesa koji se od­vija u čitavom telu, jer kad čovek proizvodi ton ili glas, onda čitav organizam učestvuje u tome. Naš organizam bi sa stanovišta forme, mogli da predstavimo i ovako: Svi konsonanti koje jedan jezik poseduje, u stvari su samo varijante 12 pra-konsonanata (suglasnika). (U finskom jeziku npr. tih 12 pra-konsonanata, je još skoro sasvim očuvano njih 11 je sasvim jasno, jedino je dvanaesti nešto nejasniji ali i on dalje postoji). Od tih 12 ako ih pra­vil­no shvatimo, možemo svaki da predstavimo pomoću jedne forme, pa kad ih sastavimo vide­će­mo da svi daju celokupnu plastiku ljudskog organizma. Tako da zaista ne koristeći metafore možemo da kažemo, da je ljudski organizam plastično izražen pomoću 12 prakonsonanata.

Pa, šta je onda zapravo ljudski organizam? Sa stanovišta umetnosti on je muzički instrument. Da, i sve ostale muzičke instrumente - bilo da uzmemo violinu ili neki drugi instrument, možemo da ih sagledamo konsonantski. Odnosno da u oblicima koje imaju, prepoznamo konsonante od kojih su izgrađeni. U opšte, kada je god reč o konsonantskom elementu, uvek je prisutna asocijacija na muzičke instrumente. A sveukupnost, harmonija konsonantskog oli­čava plastiku ljudskog organizma. Međutim ono vokalno, to je duša koja svira na tom muzičkom instrumentu. Duša daje vokalni element. Tako kad u jeziku otelotvoravate konsonantsko i vokalno, u svakom jeziku i tonskom izražavanju, u stvari imate prisutno samoizražavanje čoveka. Čovekova duša svira vokalno na konsonantizmu ljudskog tela-instrumenta.

Ako posmatramo naš jezik, koji pripada današnjoj civilizaciji i kulturi, uočljivo je da se na­ša duša dok vokalizira, u velikoj meri služi mozgom i nervima glave, što u ranijim epohama nije bio slučaj. Dozvolite mi da vam na tabli šematski prikažem, šta se tu dešava? Ako predstavimo (crta) da je izvor nerava glave izgrađen na taj način, onda bi crvene isprekidane li­nije označavale one snage koje deluju duž nerava glave. To je naravno jednostavno sagledano.

U aktivnost koju razvijaju nervne ćelije uvire i jedna druga aktivnost, ona što se vrši pri udisaju. Vazduh koji udišemo (prikaz šemom) ulazi kroz kičmeni kanal ovde, i struja daha usaglašava se sa pokretima koji se izvode duž nerava. Tako se u glavi neprekidno susreće struja daha, ko­ja dolazi iz kičmenog kanala sa delatnošću nerava. Dakle, ne radi se o dve odvojene delatnosti, delatnosti nerava i delatnosti respiratornih organa, već obe u glavi uviru jedna u drugu i harmonično se slažu. Čovek današnjice, čiji je svakodnevni život postao sasvim pro­zaičan, pridaje mnogo više značaja snagama koje sam ovde obeležio isprekidanim linijama, i kada govori znatno se više služi svojim nervnim sistemom. Mogli bismo da kažemo da on u stvari, snabdeva nervima instrument koji konsonantski uobličava vokalna strujanja. To nije bilo tako na ranijim stupnjevima ljudskog razvitka. Tada se čovek nije toliko oslanjao na svoj nervni sistem, već je živeo u respiratornom sistemu. Otuda je pra-jezik nalikovao pevanju.

Međutim, kada čovek danas peva, onda on to što pri govoru izvodi uz pomoć inervacije ner­vnog sistema, u stvari ponovo prebacuje u respiratorni sistem i tako on nesvesno aktivira tu drugu struju, struju daha (žuto). Tako se dakle, nastavlja dah u glavi, koji pokrećemo kada peva­jući, proizvodimo tonove i vokaliziramo ali to pevanje ne proizilazi iz daha, nego jezik koji je postao prozaičan samo ponovo prebacujemo u poetsko, u ono umetničko u ritmičkom procesu disanja. Pesnici, se još trude da tako oblikuju jezik svojih pesama da ritam bude očuvan. Kompozitori sve ponovo vraćaju u disanje i u glavu, u kojoj se ono (poetsko) sužava. Pre­ma tome, nameće nam se sledeći zaključak: Ono što čovek proživljava ovde na Zemlji, prilagođavajući svoj jezik ovozemaljskim prilikama, to se na neki način vraća u svoje pređaš­nje stanje svaki put kada sa govora prelazimo na pevanje. Pevanje je u suštini, realno sećanje uz pomoć zemaljskih sredstava na ono što smo doživeli u "onostranoj" egzistenciji. Jer naš ritmički sistem je mnogo bliže duhovnom svetu, nego naš misaoni sistem. I baš zato nam je je­zik toliko prozaičan, što na njega upravo utiče misaoni sistem.

Dok vokaliziramo, u stvari ono što nam živi u duši, izražavamo pomoću tela, koje služi samo kao muzički instrument time što pridodaje konsonantski elemenat. U svakom vokalu, osećamo da leži nešto neposredno duševno živo. Zato vokali mogu da se upotrebe sami za sebe. Konsonanti, naprotiv, neprestano čeznu za vokalima. Naše telo, taj izražajni instrument os­taje umrt­vljeno ako ga ono što je vokalno-duševno, ne natera da zazvuči. Pogledajmo na ovom primeru: Da iz određenih srednjoevropskih dijalekata uzmemo na primer, na nemačkom, reč: mir (što znači = meni). U rečenici : Es geht mir gut = dobro mi je. Dok sam bio mali, ja recimo nisam mogao da poverujem odraslima da se ta reč tako piše i izgovara. Uvek sam je pisao i izgovarao kao: mia, bez (r) jer je u tom r, sadržana sva čežnja za nekim a. Dakle, ako ljudski organizam shvatimo kao harmoniju konsonanata, onda svuda u njemu otkrivamo čežnju za vokalima, za onim duševnim. Da, ali otkud to?

Ljudski organizam, kakav je ovde na Zemlji unutar svoje plastike morao je da se prilagodi ovozemaljskim prilikama. Formiran je tako kako su to ovozemaljski odnosi snaga i ravnoteže jedino dopuštali, ali ne zaboravimo da je on uobličen iz duhovne materije. Zato do nekih spoznaja možemo da dođemo jedino pomoću istraživanja duhovne nauke.

Kada se uzdižemo u duhovni svet na način koji sam prikazao u svojoj knjizi: "Kako se stiču saznanja viših svetova", onda najpre dolazimo do imaginacije, do imaginativne spoznaje. Na tom putu gubimo konsonante, tako da nam ostaju samo vokali. U imaginaciji čovek gubi svoje fizičko telo, a sa njim i konsonante. U imaginativnom svetu iščezava čak i osećaj za konsonante. Ako želimo da rečima sasvim adekvatno označimo šta se nalazi u tom svetu, možemo da kaže­mo da se on sastoji iz samih vokala. Dakle, ne dostaje nam instrument pa tako ulazimo u jedan svet tonova koji je još na razne načine vokalno obojen ali gde su se svi konsonanti pretopili u vokale. Otuda su u rečima onih jezika koji su još bliski prajezicima, u stvari pravo izražene vokalno iz natčulnog sveta. U reči "Jahve" na primer, nije bilo našeg j i v, već se sastojala samo iz vokala i pevali su skandirajući. Vidimo da pevanje čim uđe u vokaliziranje postaje samo po sebi razumljivo.

A kad iz imaginativne spoznaje dospemo do inspirativne spoznaje, ako direktno primimo otkrovenje duhovnog, onda svi konsonanti koliko ih ima ovde na Zemlji, postaju nešto sasvim drugačije. Opisali smo kako smo ih izgubili. Ali zato u duhovnom opažanju što se najavljuje putem inspiracije počinje da se ponavlja nešto potpuno novo: komplementarni duhovni likovi kons­o­nanata.

Za razliku od konsonanata (suglasnika) njihovi duhovni komplementarni likovi ne žive više između vokala, nego u samim vokalima. U jeziku koji posedujemo ovde na Zemlji, konsonanti i vokali stoje jedni uz druge, a uzdizanjem u duhovni svet gubimo konsonante. Uživljavamo se u jedan svet koji peva vokalizirajući. Više nismo mi ti koji pevamo, već ono peva. Sam svet se preobražava u pevanju svetova. Ali to što vokalizira poprima neku duhovno-duševnu boju, tako da u vokalima zažive duhovni komplementarni likovi suglasnika. Npr. na Zemlji postoji jedno "a" i jedno "cis", iz određene skale ustupaju mesto bezbrojnim unutrašnjim "a" i "cis", koji se ne razlikuju samo po visini, nego prevashodno po unutrašnjem kvalitetu. Jer nije svejedno da li biće iz hijerarhije anđela izgovara nekome "a" ili "cis" ili pak to čini biće iz hijerarhije arhanđela ili pak neko drugo biće. Spolja, to je uvek isto objavljenje, ali ono je iznutra različito nadahnuto. Mogli bismo to predstaviti ovako: Ovde na Zemlji imamo telo (crtež levo, belo), a po njemu udara i odzvanja vokalisanje (crveno). Sa druge strane, u duhovnom, imamo vokalisanje (crtež desno, crveno) i on odzvanja duši, živi u njenoj unutrašnjosti, tako da ton, postaje telo duševnog.

Sada se nalazimo u muzici svetova u sred pevanja svetova. Prebivamo unutar stvaralačkog tona i u stvaralačkoj reči. Predstavimo ton ovde na Zemlji, čak i ton koji se objavljuje kao glas: njegov ovozemaljski život je u vazduhu. Ali fizička predstava o tonu kao oblikovanom strujanju vazduha, zaista je neodrživa, uistinu naivna predstava. Jer zamislite da je ovde neko tlo i na nje­mu čovek. To tlo sasvim sigurno nije čovek, ali ono mora tu da bude da bi čovek imao na čemu da stoji, inače tu ne bi bilo ni čoveka. No, vi sigurno nećete pokušavati da objasnite čoveka polazeći od tla.

Tako mora da postoji i vazduh, da bi ton imao oslonac. Kao što čovek ima oslonac na tlu, tako i ton, mora imati na jedan daleko komplikovaniji način potrebu za podlogom, za osloncem u vazduhu. Međutim, vazduh nije od većeg značaja za ton, nego što je tlo za čoveka. Ton stremi ka vazduhu, jer mu vazduh omogućava oslonac. Ali ton je nešto duhovno. Kao što je čovek različit od tla na kome stoji, tako je i ton različit od vazduha u kome on "stoji", naravno na mnogo složeniji način, drukčiji način.

Time što na Zemlji možemo da govorimo i da pevamo jedino posredstvom vazduha, u oblikovanju tona pomoću vazduha, imao upravo zemaljski odraz duhovno duševnog. To duhovno-duševno u tonu, to u stvari pripada natčulnom svetu, a ono što ovde živi u vazduhu - to je samo telo tona. Zato nije čudno što u duhovnom svetu ponovo nalazimo ton. Samo što je tamo sa nje­ga spalo sve što je ovozemaljskog porekla, naime zemaljsko konsonantisanje, dok je vokalisanje preuzeto u svom duhovnom sadržaju. Ton biva iznutra nadahnut, umesto da bude formiran spolja putem konsonantskog. To se dešava sve paralelno sa uživljavanjem u duhovni svet.

A sad pomislite, kako čovek prolazi kroz dveri smrti, ubrzo ostavlja iza sebe konsonante, dok vokale i to intonacije vokala doživljava na jedan uzvišeniji način, tako da više ne oseća da pevanje izlazi iz njegovog grla, već je ono svuda okolo njega i on živi u svakom pojedinačnom tonu. To se dešava već prvih dana nakon prolaska kroz dveri smrti. Čovek počinje da živi u muzičkom elementu, koji je istovremeno i tonski elemenat u tom muzičkom elementu. Sve više i više se objavljuje duhovni svet nadahnuća.

Čovekov izlazak u svet, nakon što je prošao kroz dveri smrti, ujedno je i prelaz iz ovozemaljskog sveta u svet zvezda. Kada prikazujemo nešto na ovakav način, čini se da govorimo veoma slikovito, ali ta slikovitost je apsolutna stvarnost. Dakle, predstavite sebi Zemlju i oko nje najpre planete, zatim sazvežđa, koja ljudi od davnina sa punim pravom predstavljaju kao "životinjski krug" - Zodijak. Dok čovek stoji na Zemlji, vidi planete i zvezde u njihovom odsjaju, da kažemo sa prednje strane, da bi smo polaskali Zemljanima. Ali Stari zavet se izražava drugačije, zar ne?

Kako se pak čovek nakon smrti, udaljava od zemlje tako postepeno dospeva dotle da planete i zvezde može da sagleda i sa druge (zadnje) strane. Tad više ne vidi svetle tačke ili površine, kako nam zvezde izgledaju sa Zemlje, već odgovarajuća duhovna bića. Svuda unaokolo se prostire svet duhovnih bića. Kad se tad osvrne na Saturn, Sunce, Ovna, Mesec ili Bika, "vidi" - sa druge strane - sama duhovna bića. U stvari on ih istovremeno vidi i čuje. Ne samo da sa druge strane sagledava Mesec, Veneru, Ovna ili Bika, nego i čuje duhovna bića koja prebivaju u tim svet­skim telima, kako šalju zvuke u daljine svetova.

A sada zamislite sebi čitav sklop - sigurno će vam se učiniti da se opet izražavam slikovito, ali ponavljam, to je sušta realnost. Dakle, zamislite napolju u kosmosu u daljini svet planeta, a nešto bliže vama, Zodijak sa svojih 12 konstelacija. Od svih tih tela dopire pevanje koje vam govori, govori vam se pevajući a vaša opažanja se u stvari sastoje iz osluškivanja.

Pogledajte u pravcu "Ovna", pa ćete imati utisak duševno-konsonantskog. Ono iza Ovna je možda Saturn - nešto duševno-vokalno. A u tom duševno-vokalnom, što od Saturna zrači sjajem u prostor svetova, tu živi duhovno-duševno-konsonantsko Ovna ili Bika. Dakle, pos­to­je sfere planeta, koje nam se u svetskom prostoru oglašavaju pevanjem, vokalno. A postoje sazvežđa, koja nam to pevanje konsonantski nadahnjuju.

Zamislite sferu sazvežđa koja uglavnom miruje, a iza, planete koje se lagano kreću. Kada neka planeta prođe pored nekog sazvežđa, zabruji ne samo jedan ton nego čitav jedan svet to­nova, kad produži od Ovna ka Biku zazvuči neki drugi tonski svet. Mars, koji je iza, prolazeći pored Bika pokreće opet druge tonove. Pa tako u sazvežđima imate čudnovat i veličanstven kosmički instrument, a iza su naši bogovi planeta koji sviraju na tom instrumentu Zodijaka.

Zaista možemo da kažemo, kad čovek ovde na Zemlji ponovo pretvara jezik u pevanje - jezik koji je u ostalom kao i hod - nastao iz kosmičko-duhovne orijentacije za ovozemaljske potrebe, onda je to znak naklonosti prema onom duhovnom svetu iz kojeg je čovek, kao iz "onozemaljskog" bitisanja rođen za ovozemaljsko. Tako je i sa umetnošću, kao da onaj ko se umetnički izražava želi da kaže: Da, to je ljudska sudbina i pravo je što je takva. Čovek je, kad započne svoju ovozemaljsku egzistenciju, doveden u ovozemaljske prilike i mora da im se prilagodi. Ali u umetnosti može da napravi korak u napred, da strese sve zemaljsko sa sebe pa da se približi duhovno-duševnom, iz koga je izrastao kao iz prvobitnog postajanja.

Zato i ne možemo da razumemo umetnost, ako nismo kadri da u njoj osetimo tu čežnju, da se bar u otkrovenju lepog privida ponovo doživi duhovni svet. Naša fantazija koja daje pečat umetnosti, u suštini je isto što i onozemaljska sposobnost vidovitosti. Mogli bismo da kažemo: Kao što ton, ovde na Zemlji živi u vazduhu, tako za duševno, ono što je u stvari duhovno i ono-zemaljskom postojanju, živi na zemaljski način u odrazu duhovnog. Kada čovek govori, služi se svojim telom: ono konsonantsko u njemu čini plastiku tela, dok duša koristi struju daha koja ne prelazi u čvrstu plastiku, da bi svirala na tom telesnom muzičkom instrumentu. Ali ono suštinsko, što nas izdvaja od drugih bića kao ljude koji govore zemaljski, to možemo da upravimo ka božanskom na dvojak način.

Uzmimo, konsonantski ljudski organizam. Oslobodimo ga u izvesnoj meri čvrstog oblika, koji je poprimio usled sile zemljine teže i zbog hemijskih snaga hranljivih materija, a zatim odstranimo ono konsonantsko što mu je pridodano. Kada na sto za seciranje položimo ljudska pluća, nalazimo hemijske supstance koje se mogu dalje ispitivati, ali to više nisu pluća. Šta su onda, u stvari pluća? - Jedan konsonant izgovoren iz svemira, koji je poprimio formu, oblik. A srce? - secirajmo ga, sastoji se iz ćelija, čiji hemijski sastav možemo da proučavamo. To međutim, nije srce. To je drugi konsonant izgovoren iz svemira. Pa ako sebi dočaramo svih 12 konsonanta, što ih je kosmos izgovorio, pred nama izrasta ljudsko telo. To znači, ako sagledamo konsonante pa ako smo dovoljno vidoviti i maštoviti da ih zamislimo u sklopu, ukazaće nam se ljudsko telo u svojoj plastičnosti. Kada iz čoveka izvučemo konsonante nastaje vajarstvo. Ako pak, izvučemo ono vokalno, dah kojim se služi duša da bi na tom instrumentu učestvovala u pevanju, nastaje muzika.

Ako izvadimo konsonantsko, nastaje forma koju onda moramo plastično da oblikujemo. Ako izvadimo vokale, nastaje muzika, pesma, tako moramo da pevamo. I tako je ovde na Zemlji čovek, u stvari rezultat delovanja dve svetske umetnosti, na jednoj strani ona koja pla­stično oblikuje: vajarstvo. Druga, muzika - umetnosti pevanja i sviranja.

Dva duhovna bića spajaju svoju delatnost. Jedno daje instrument, drugo svira na tom instrumentu. Jedno ga oblikuje a drugo svira na njemu. Nije čudo što je u davna vremena, dok su ljudi još osećali te stvari, najvećim umetnikom smatran upravo Orfej, koji je imao toliku moć nad duševnim, da je mogao da koristi kao instrument ne samo potpuno oblikovano ljudsko telo, već je bio kadar da svojim tonovima, i neoblikovanu materiju izlije u formu, koje su joj odgovarale.