Navešćemo još jedan način i dva primera viđenja budućih događaja-putem progresije.

Već je rečeno da nijednom vidovnjaku ili načinu gledanja ne treba apsolutno verovati. Kao što greše vidovite osobe, snovi, horoskopi, kao što može biti netačno ono što se "čuje" u dijalogu sa nekim duhovnim bićem ili zapiše automatskim pisanjem (vođenom rukom), tako da može biti delimično ili potpuno netačno ono što se vidi ili čuje u progresiji, bez obzira na to da li je bila hipnotička ili nehipnotička.

Zašto se ovo događa?

Rečeno nam je da "budući" događaji nisu unapred određeni i da egzistiraju samo u mogućoj realnosti sa poznatim verovatnoćama da se dogode.

Ovo ne znači da ih vidovita osoba ili regresant nisu stvarno videli ili zapisali (govorimo o sposobnim i ozbiljnim ljudima), nego se promenio neki važan parametar, pa se događa da viđena budućnost ne bude (u celosti) materjalizovana u fizičkoj realnosti.

Regresija sa studentkinjom M. (detaljan opis u knjizi Putnici) obavljena je aprila 1998. godine. Novine su to objavile nešto kasnije. Knjiga je napisana (završena) 2003, dakle kada se već dogodilo bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a.

Posle mnogo interesantnih avantura u prošlim životima, gde je našla odgovor za uzroke nekih svojih sadašnjih problema, poslao sam M. u budućnost, godinu dana unapred. Tada je videla avione, bombardovanje Beograda i još neke događaje koji su se kasnije stvarno i dogodili. Međutim, interesantnije je i poučnije ono što je "videla" a nije se dogodilo.

M. je rekla kako je srušen i Brankov most. Sada znamo da je to bila samo mogućnost sa velikom verovatnoćom realizacije. Da li je ona samo videla jedan mogući događaj ili se njen strah nadogradio na bombardovanje i rušenje mosta preko koga često prelazi, teško možemo saznati. Ali ovo treba imati u vidu kada su u pitanju proročka i neka druga viđenja, pa i proročanski snovi.

Deo koji sledi nije unet u knjigu Putnici na srpskom jeziku, nego samo u englesku verziju knjige. Ovo je urađeno zato što su Putnici završeni baš u vreme kada su "patriotske snage" ubile premijera Đinđića, pa mi se činilo da nije umesno da se ovaj događaj "viđen" šest godina ranije, nađe u knjizi odmah po ubistvu premijera.

Primer progresije koja se navodi, desio se s proleća 1997, nakon tri meseca demonstracija protiv krađe na izborima. Bili smo delimično zadovoljni sa Lex Specijalis-om, a očajni jer režim nije pao. U toj atmosferi zvao nas je prijatelj Bane.

-Daj konačno da uradimo tu regresiju, znaš koliko je dugo odlažemo, s pravom je protestovao.

To je istina, nekoliko godina ranije snmo se dogovorili, ali je nešto iskrslo, pa smo odložili "za neki dan". Nije bilo razloga za ponovno odlaganje. Bane je psihofizički zdrav, čitao je i znao dosta o tome, prisustvovao sastancima gde su mnogi govorili o svojim regresijama-progresijama, gde se diskutovalo, analizirialo...

Bane je imao poverenja u mene, s obzirom da na to da smo uspešno rešili njegovu sportsku povredu od pre neku godinu, za koju su mu davali lošu prognozu.

Krenuli smo na put. Bane je dobro sarađivao. Prošli smo kroz nekoliko inkarnacija. Imao je jasne slike koje je opisivao sa puno detalja. Ali to nije težište ove naše priče.

Kao i obično, otišli smo malo i u budućnost, šest godina unapred. Poslao sam ga u sredinu marta 2003. godine.

-Kaži gde si, s kim si i kako se osećaš?

-Ovde je velika gužva, stotine hiljada ljudi, kaže Bane.

-Da li su to demonstracije?

-Ne, nisu demonstracije. Narod prelazi preko Slavije...

-Da li se duva u pištaljke, uzvikuje li se nešto, ima li parola, transparenata?

-Rekao sam, nisu demonstracije, svi su mirni, potpuno.

Znam da se može videti slika bez zvuka, ali da se nešto što je tiho čuje i pored velike buke mnoštva ljudi i saobraćaja, nije baš mnogo verovatno niti realno. Bane je rekao da je čuo cvkut ptica na Slaviji.

-Ima li policije?

-Da, mnogo.

-Da li tuku?

-Ne, nisu nasilni, baš su dobri, saopštava Bane mirno.

Ovo je izazvalo kod Maje (koja je zapisivala) prigušen smeh, jedva se obuzdavala da ne prasne, davala mi je znak da malo zastanem.

-Koga ima još, osim naroda i policije?

-Vojska...svi su tu...

-Da li su na suprotnim stranama?

-Ne, sarađuju, poređani su...

-Ko predvodi narod, vidiš li Đinđića, Vesnu, Vuka?

-Ne svi gledaju ka nebu, neki helikopter nadleće, tu je negde Đinđić, al' ga nema...

-Gde si ti sada?

-Na Slaviji, tamo gde su kiosci sa brzom hranom...Šta je ovo, nema kioska, bez veze...

-Pronađi neke novine, pitaj nekog šta se dešava.

Nakon kraće pauze, Bane odgovara uz grimase na licu koje znače čuđenje, nevericu.

-Zabranjeno je pisati o politici, i pričati...vanredno stanje...nije rat, ne znam...

-Koje uveo vanredno stanje, Milošević?

Posle kraće pauze, opet grimase, vrti glavom...

-Ne on nije ovde, ne znam...pa on je u zatvoru...

-Ko je u zatvrou?

-Đinđić...ne, Milošević.

Ovo dalje nije imalo smisla. Stotine hiljada ljudi, ptice se čuju, policija ne bije, vojska i policija u ljubavi, a helikopter nedleće, nema vođa opozicije, nema gužve a toliko naroda, zabranjeno govoriti i pisati o politici, vanredno stanje, nije rat a neko je u zatvrou...Gemišt.

Kasnije smo sedeli na terasi, pili kafu i razgovarali o Banetovom iskustvu. Interesovala nas je progresija. Bane se nije sećao svih detalja iz regresije, ali se progresije dobro sećao, mada je obično-obrnuto.

Išli smo korak po korak po Majinim zabeleškama i upoređivali sa njegovim sećanjem, ali nije mnogo pomoglo. Nismo znali o kakvom se događaju radi, pa mu nismo ni pridavali neki značaj. Da li su se mešale realnosti, pa je video pomešanu prošlost i budućnost ili je upao u san, to bi moglo biti logično objašnjenje, jer vreme ne postoji u snovima.

Nažalost, nije bio san.

Kada je bila sredina marta 2003. izašli smo iz taksija kod hotela Moskve. Dalje se nije moglo, jer je bio zatvoren saobraćaj. Pošli smo peške do Slavije da se sretnemo sa prijateljima.

Nakon storinak metara imali smo deja vu, baš u trenutku kada nas je nadletao helikopter. Maja je odmah rela da je neko ovo video u progresiji, ne znam ko, neko blizak...

Hiljade ljudi prolazi Slavijom, idu prema Hramu da odaju počast ubijenom premijeru dr Zoranu Điđiću. Duž kolone vojska i policija, naizmenično, svečane uniforme. Nije bilo kioska na Slaviji, uklonjeni su godinu dana ranije. Preporučuje se da se ne piše o poitici, uvedeno je vanredno stanje...

Kada je opelo završeno i kolona krenula sa svetosavskog platoa, tišina je bila potpuna i u trenutku se začuše ptice, baš onda kada je prolazio lafet sa telom Premijera. Nažalost, nije bio san.

Sledećeg dana javio se Bane.

-Jeste li videli moju progresiju?

Došao je i pričali smo o detaljima, ali nas je čekalo novo iznenađenje-Bane nije bio na sahrani nego je gledao televizijski prenos sahrane.

Kada je jedna od kamera emitovala slike sa Slavije, Bane je prepoznao, setio se...

Čijim očima je Bane gledao?

Možda je Bane pričao '97. šta je u budućnosti video na televiziji? Ali ptice nije mogao čuti, jer ljudi koji su gledali televijski prenos nisu ih čuli, ni Bane ih nije čuo na televiziji, čuli su ih ljudi koji su bili oko nas na Slaviji.

Da li je taj događaj mogao biti promenjen, sprečen? Svakako! On je bio samo mogućnost sa velikom verovatnoćom, kao i rušenje Brankovog mosta. Nažalost, ovaj se ostvario.

Koje moguće buduće događaje mi "odabiramo za realizaciju" i kako to uspevamo, koliko na sve utiču drugi, za sada nemamo prave odgovore. Možda ćemo ih nekada naći.

	O autoru: Milovan Mića Jovanović spada u najistaknutije duhovne pregaoce sa našeg prostora. Svoje kontakte sa višim sferama i bićima koristio je za isceljenja i pomoć brojnim znanim i neznanim ljudima. Takođe, od saznanja koja je ovim putem dobijao nastala su brojna predavanja, radionice i šest knjiga...

	Do sada objavljene knjige: Seme kosmičkog znanja1,2 Ontološke priče Pečat na ledu Putnici
	Back